Kosovo

Antologiju pjesama o Kosovu uređuje Milica Kralj.

KOSOVO

Gde presta zakon, nastade greha,
Ne čuješ plača, ne čuješ smeha;
U pustu zemlju, u stene gole
Srce me zove…

Kamen do kama, stena do stene,
Nebu se dižu, krvlju pojene,
Hrastovi nad njim` gordo se šire,
Gromove, munje, međ` sobom mire;
Tamo razvale – rake krvave
Negdašnje snage, negdašnje slave!
Mnogih junaka tu kosti leže,
Iz njih se posle oro izleže,
I s ovog sveta gore odleta
Da jade naše nebu dokaže.

Poda mnom polje od krvi naše,
Na njemu pade sve što bejaše!
Tu care Lazo, tu sunce zađe,
Tu devet mile izginu braće,
Tu s družbom davno Obilić spava! –
Kosovo ravno!…Rano krvava!…

Tu paše nema za mirna stada,
Gde kosti leže mnogih hiljada;
Nit sa njih teče izvorna voda,
Krv gde je tekla celog naroda!
Pesmicu slavuj ne peva mali,
Gde besan hajduk dževerdar pali;
Tek vetar huji…vrani gavrani
Unapred grakću o novoj hrani…

Sevaju munje, gromovi huče.
Posred oluje ja, junak, stojim,
Niti se munje ni groma bojim,
Ta mene srce na strašno vuče!
Viša su dela mojih očeva,
Neg` da uz gusle unuče peva:
Glas groze, straha, groma, oluje,
Uz pesmu treba gromko da huje,
Da čuje svete, čuju neljudi
Gromovnu pesmu srbinjskih grudi!

Đura Jakšić
(1832-1878)