Kosovo je trepljica – večni obruč za tugu

Milica Kralj

Jesen. Plamti suncokret – opor miris pelina
kroz podneva miriše. A okolo – klanica:
lete reči varave, gine vojnik na jugu.
Plaču mati, sestrica, pišti ptica grlica.
(Gleda sliku s venčanja zabrađena nevesta.

Stavi ruku u nedra, čita slova nevešta:
„Srce moje jedino, do smrti mi suđeno…“)
Crno oko – trnjina, plava kosa- svilica.
U Srbiju zagledan poluosmeh usnica.
Nuđeno je darovno ruho, kapa, tkanica…

Njišti dorat u štali, skviči skotna keruša.
Prosule se košnice, uzavrela komina.
Pade odžak sa kuće, krov će sa se obruša…
(Zar je život tačkica na crnilu domina?
Zar je život žilica u korenu božura?)

Jesen, plamti suncokret, a pred kućom povorka.
Sipi miris tamnjana razbijena kandilka.
Danas nam je sahrana. Crni petak. Utorak.
Iznad Banjske, Deviča –nadvio se crn oblak.
Gine vojnik na jugu – rida Mati Ljeviška.

Jesen. Plamti suncokret – gine vojnik na jugu:
Kosovo je trepljica – večni obruč za tugu!