Косовски* ћорсокак: Колапс преговора Београда и Приштине

Пише: Синиша Љепојевић

Најновије заоштравање политике албанске власти у Приштини према Србији прије свега свједочи да, ипак, неко не жели било какво помирење и да практично у постојећим политичким околностима и нема рјешења за проблем Косова и Метохије. Узалудни су преговори јер лидери Албанаца су само извршиоци нечије туђе политике која очигледно и не жели да се било какво реално, одрживо рјешење и постигне. Циљ најновије специјалне операције са Приштином је, у ствари, да се за неуспјех преговора и скривену амбицију да се не дође до рјешења оптужи Србија.

Представници Србије су минулих година заиста показали добру вољу, можда чак и превише, али то је довело не само до раније незамисливих уступака, него и до охрабрења албанских лидера да могу да раде шта год желе јер, вјерују, имају подршку својих западних заштитника. Невоља је што се и званични Београд, барем у досадашњим преговорима са Албанцима, узда у подршку оних који штите Албанце и који су аутори читавог косовског пројекта, чак се те земље називају и „пријатељима“.

Ослободити се западних формула

Показало се и да остварење идеје разграничења и није тако једноставно. Иако је Косово* амерички пројекат, има и других који су заинтересовани за косовску драму. Србија зато мора комплетно да промијени своју политичку позицију и преиспита досадашњу политику. Мора да се ослободи наметнутих западних формула косовског проблема и да прије свега каже да је ријеч о државној територији а не само о заштити Срба и цркава.

Та брига за Србе и цркве је одавно наметнута замјена теза која сугерише да Србија прихвата да је Косово* друга држава, те да су сада само проблем Срби и цркве у тој држави. Та замјена теза мора темељно да се промијени у политичком ставу Србије. Косово и Метохија је државна територија, а ко тамо живи (који етнички састав) не мијења ту основну чињеницу. Ријеч је, дакле, о отимању државне територије.

Објективно гледано, најновија америчко-албанска специјална операција је за Албанце донијела неке краткорочне резултате. Србија је изненада доведена у дефанзивну позицију, да се брани и доказује оно што је очигледно и претјерано емотивним изјавама купује вријеме. По америчким и инструкцијама једног дијела Запада, Албанци доста вјешто играју ту туђу игру. Увођењем такси на робу из Србије створен је амбијент напетости, чиме су постигли да реакције Србије и свијета сугеришу да се ради о односу према Косову* као држави.

Платформа је суштина, не таксе

Онда је услиједила платформа за наставак преговора која је најблаже речено максималистички захтјев за који се унапријед знало да неће моћи да буде прихваћен од стране Србије. Али, за разлику од Србије, Албанци су ту платформу усвојили у Скупштини, иако уз бојкот опозиционих посланика, чиме је она добила какав-такав легитимитет. У преводу, преговори са Србијом су враћени у институције. У Србији, међутим, Скупштина није расправљала о ономе шта се прича и договара у преговорима са Албанцима, па се стиче утисак да је на неки начин ријеч о приватном послу врха Србије, што у основи цијелом процесу не само да одузима легитимитет, него и државну снагу.

Највјероватније је да ће се из тренутне блокаде Албанци извући укидањем такси на робу, што ће бити представљено као њихов компромис и спремност на дијалог, али платформа остаје. А она је суштина. Уз то, јавност у Србији уопште не зна о чему се преговара и како уопште теку ти разговори, један дио јавности чак вјерује да постоје и приватни тајни контакти, док Албанци на Косову* кроз изјаве својих лидера имају много више увида у цијели процес.

Необично је, такође, да и јавност Србије понешто сазна само из изјава албанских политичара. То се у очима дипломатске бирократије на Западу види као албанска предност. Зато би Србија требало да у преговорима иступа са капацитетом својих институција и подршке јавности. То је најефикаснији пут.

Зашто баш сада

Намеће се и питање зашто су баш сада Американци инспирисали Албанце на заоштравање. Одговор је, изгледа, веома јасан. Процес повлачења признања Косова* је отворен и он ће највјероватније бити настављен. Истовремено, косовски Албанци су готово нестали са политичких радара Запада, а сами немају довољно капацитета да управљају оним што им је дато. Истовремено, разбијени унутрашњим обрачунима лидери Косова* су сами почели да руше своју „државу“. Цијели пројекат је почео да се урушава, да нестаје. Онда је по старом америчком уџбенику изазвана криза како би се спасили и пројекат, и сами албански лидери, и њихово Косово*.

За сада се у томе успјело, Албанци су поново тема, мада недовољно, па је неизвјесно шта ће на крају бити. Покушано је такође и са оживљавањем мита о Великој Албанији, па се и тиме пријетило. Предсједник владе Албаније Еди Рама је једном бившем њемачком политичару признао да је оживљавање тог мита прије свега у функцији Косова*. Наиме, рекао је Еди Рама, у садашњем стању Косово* никада неће бити независно, полако ће нестајати, и Албанија кроз тај мит покушава да уздрма међународну јавност и да га сачува.

Подвала Међународног суда правде

Истовремено би се вриједјело подсјетити како је уопште створен амбијент за албанска уцјењивања, о чему скоро да нико и не говори. Кључни је Бриселски споразум који је омогућио приштинским властима ауторитет на целој територији Косова*, а Србији одузео било какву инфраструктуру којом би могла не само да се брани, него и да у рукама има условно речено уцјењивачки капацитет. Поред Бриселских споразума, потпуно је нејасно зашто се Србија не бави и савјетодавним мишљењем Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности.

Под притиском Запада прихваћено је, наиме, лажно тумачење да је тај суд мишљења да проглашење независности није противзаконито. Суд се тиме уопште није бавио, што је бјелодано ако се пажљиво прочита његово мишљење. Оно се темељило на папиру на којем пише проглашење независности са потписима посланика косовске* Скупштине и још неколицине грађана. Али, на том папиру не пише „Скупштина Косова*“, то је само обичан папир који, према оцјени Суда, нема правну важност. У формалном смислу ради се о групи грађана која је прогласила независност. Ријеч је о западној обмани коју су прихватиле и претходна и садашња власт Србије. То је, иначе, Западу јасно, иако о томе готово да и не говори. Ситуацију је описао један њемачки стручњак оцјеном да је „Косово* политички независно“ од Србије, али „правно није независно“.

Колапс преговора

Како сада стоје ствари, мало је вјероватно да ће у скорије време доћи до битнијих помјерања. Албанци ће вјероватно укинути таксе а Американци и ЕУ ће инсистирати на наставку дијалога, како се ти преговори називају у јавности. Али о чему преговарати кад је албанска платформа постала њихов документ? За сада је, међутим, једино сигурно да је досадашњи формат преговора доживео неуспјех. Додуше, за Албанце и Американце је донекле био успјешан, добили су Бриселски споразум а нису дали ништа. Али, у цјелини, преговори су доживјели колапс. Сада је јасно да овако више не иде.

Наставиће се, међутим, мучење и мрцварење. Запад ће инсистирати на наставку дијалога као да се ништа није догодило. Поготово што би нови амерички човјек за Балкан требало да буде Филип Рикер, дипломата који је био невидљиви дио досадашњих преговора. Он је онај човјек из сусједне просторије коме се у паузама ишло на исповијед. Србија би у међувремену требало ипак да преиспита своју позицију у преговорима и својим ставовима обезбиједи што ширу подршку и јавности и институција. Плашење народа да ће ако не буде договора – односно „компромиса“ – са Албанцима Србија бити суочена са „катастрофом“ ту не може помоћи. Као ни пријетње да без договора нема ништа од чланства у Европској унији, јер из саме Уније поручују да ионако нема ништа од чланства.

Неопходно је прије свега да се јавност упозна са стварним циљевима и друге стране и посредника. Како је рекао високи амерички дипломата Метју Палмер, од самог почетка преговора циљ је био признавање Косова*. Ни о каквом „компромису“ није ријеч, него о признању државе Косово*, док би заузврат Косово* признало Србију и развијало добросусједске односе.

У таквом амбијенту мало је вјероватно да ће се пронаћи неко рјешење. У ствари, за Косово* нема рјешења, и било шта што би се договорило и звало рјешењем било би само још један корак у дубину кризе, тј. водило би ка новој кризи. Зато је вјероватније да ће задуго остати овако као што је сада. Не би требало, наиме, сметнути с ума да је Косово* пре свега део знатно шире геополитичке игре; игре између Истока и Запада. Другим ријечима, ништа још није готово, али на старим основама нема више смисла водити било какав даљи дијалог.

У преводу, још нема видљивог рјешења. Јер, поред опречних ставова Београда и Приштине, не постоји међународни консензус око Косова*.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: