Kosovski zavet i Novi zavet – izvor identiteta srpskog naroda

Piše: Uroš Nikolić

Puno reči je izrečeno o kosovskoj bici i njenom značenju kroz istoriju srpskog naroda, međutim samo značenje se menjalo zavisno od toga kakav pogled na svet ima onaj ko tumači kosovski zavet. Tako imamo nacionalističko tumačenje, ateističko, idealističko i druge. U doba globalizacije, koja po svojoj prirodi teži da zameni autentične kulture mnogih naroda, sve češće se dešava da nedostaju reči kojima bi se moglo objasniti značenje Kosova i njegove istorije za srpski narod. I pored toga je pripadnicima srpskog naroda najčešće nekako iznutra bilo jasno šta se na Kosovu dogodilo i koje značenje je taj događaj imao za ovaj narod. Ipak, često se koriste neki opšti, neodređeni pojmovi koji su razumljivi samo onima koji nose taj doživljaj u sebi, pa tako imamo nepremostiv jaz između onih kojima je prethodno jasno i onima kojima nije. Međutim, mnogo važnije od prenošenja značenja kosovskog zaveta onima koji ga ne razumeju jeste pronalaženje adekvatnih pojmova kojima bi mogli da se izraze oni koji ga razumeju i kojima bi se u potpunosti rasvetlilo ono što nose u sebi. Jer tek kada čovek tačno zna da imenuje ono što doživljava i po čemu se vodi u životu, prestaje da bude podložan raznim negativnim uticajima i postaje čvršći i stabilniji na svom putu.
Jedini adekvatan i dovoljno precizan izraz kojim može da se opiše šta se zaista na Kosovu desilo i kako treba razumeti taj događaj jeste reč zavet. Ali pre toga da spomenemo i onaj izraz koje se takođe često koristi, a to je mit. Reč mit je samo delimično upotrebljiva i to samo ako se shvati u svom dubljem značenju, naime, kao nešto što prenosi određena životne realnosti i vrednosti kroz simbole, priče i slike. Sve to jeste nešto što nam se prenosi kroz priču o kosovskoj bici. Ipak, mitovi, iako mogu da prenose istinitu poruku, oni sami nisu stvarni događaji. Zato se reči mit često upotrebljava za nešto što nije istorijska činjenica, za nešto što je izmišljeno. Vidimo da u tom smislu reč mit nije primenljiva na Kosovsku bitku koja je nesumnjiv istorijski događaj. Često se ovakvo značenje reči mit koristi i da se umanji značaj koji ovaj događaj ima za srpski narod, pa se onda kaže, to je samo mit, nije se tako desilo i onda samim tim treba odbaciti i samo značenje koje Kosovska bitka ima za srpski narod.
Da bi mogli da govorimo o značenju ili smislu nekog događaja neophodno je da razumemo da u realnosti ne postoji takozvano objektivno tumačenje nekog događaja. Jedan isti događaj može da ima dva ili više potpuno različita značenja za dvoje ili više ljudi. A sve zavisi ko i kako tumači ono što se dogodilo. Ljudi sa različitim pogledima na svet, sa različitom etikom i vrednostima svakako neće na isti način vrednovati određeni događaj. Uzmimo jedan primer da pokažemo kako subjektivnost određuje značenje stvarnosti. Recimo da neki čovek padne sa trećeg sprata i ostane nepokretan u nogama. Da li je taj događaj loš ili dobar, da li je u pitanju tragedija ili sreća? Odgovor zavisi isključivo od tumačenja onoga kome se to desilo. Iako taj događaj mogu da tumače i drugi ljudi, on se nije njima desio, tako da njihovo tumačenje nije merodavno. Čovek kome se tako nešto jeste dogodilo može da potpuno potone, da digne ruke od sebe, ali može i da taj događaj shvati kao nešto što mu je otvorilo nove vidike, kao mogućnost da živi svoj život bolje u nekom drugom smislu o kome ranije nije razmišljao. Moguće je i nešto treće, ali svakako značenje samog događaja zavisi od onog koji ga tumači i od njegovog pogleda na život i svet.

Zbog toga i kad govorimo o događaju na Kosovu 1389. godine ne postoji takozvano objektivno tumačenje tog događaja. Potpuno je nebitno šta, recimo amerikanci i kinezi misle o kosovskoj bici, isto kao što je nebitno šta srbi misle o nekim događajima u američkoj ili kineskoj istoriji. Jedino je bitno šta srpski narod, kome se kosovska bitka desila, misli o njoj i kako je tumači. I to nas opet upućuje na reč zavet koja po svojoj definiciji podrazumeva dve strane, onog ko se zavetuje i onog kome se zavetuje. Onaj koji se zavetuje jeste knez Lazar, a preko Lazara njegov zavet postaje i zavet svakog čoveka koji prihvata taj zavet, a naziv za ljude koji ga prihvataju jeste ustvari srpski narod. I zato je tumačenje kosovskog zaveta od strane srpskog naroda koji je učesnik ovog zaveta jedino merodavno tumačenje. A prihvatanje kosovskog zaveta je ono što od tada do danas određuje pripadnost srpskom narodu. I nije biološka veza, odnosno genetika, ta koja određuje ko je pripadnik srpskog naroda, već upravo vernost kosovskom zavetu. Jednostavan dokaz za to je činjenica da biološki Srbi koji bi kroz istoriju postajali muslimani, ili kasnije, komunisti, sami sebe najčešće više nisu zvali i smatrali Srbima. Čak iako bi i eventualno priznavali svoje srpsko poreklo, oni bi svoj identitet određivali drugačije, odnosno kroz islam ili jugoslovenstvo.
Međutim, da pogledamo i kome se to zavetuje knez Lazar na Kosovu, zato što nam tu značenje ponekad izmiče jer je izraženo kroz epsku poeziju, simbole i priče. Razlog tome je činjenica da je običan narod bio taj koji je izražavao šta se dogodilo na Kosovu i koji je smisao kosovskog zaveta. Taj je doživljaj izuzetno dubok i snažan, ali najčešće je izražen kroz metafore i na taj način prenošen kroz vekove u kojima se, usled turskog ropstva, nije moglo doći do objašnjenja koje bi zahtevalo istorijsko, filozofsko ili teološko obrazovanje. Ipak, ovaj doživljaj, iako nije precizno formulisan i definisan, je bio veoma jasan i razumljiv u narodu koji ga je prenosio s kolena na koleno.

U pesmi „Propast carstva srpskog“ čitamo da knezu Lazaru dolazi ptica od Jerusalima, koja je ustvari sveti Ilija i donosi knjigu od Bogorodice. Kako je to lepo objasnio vladika Atanasije Jevtić, imamo Jerusalim kao grad u kome je Hristos umro i vaskrsao i gde je nastala prva crkva, imamo najpoštovanijeg svetitelja u srpskom narodu i majku Božiju. I oni daju knezu Lazaru izbor između zemaljskog i nebeskog carstva. Kroz ove slike vidimo da je onaj kome se zavetuje knez Lazar ustvari sam Hristos i ovo je od presudnog značaja za razumevanje svega vezanog za kosovski zavet, srpski narod i njegovu istoriju i identitet.
Zanimljivo je napomenuti da se u pesmi spominje da će knezu Lazaru biti dato da pobedi tursku vojsku, ako izabere zemaljsko carstvo, što uopšte nije u skladu sa istorijskim okolnostima oko kosovske bitke jer knez Lazar nikad nije imao neku specifičnu mogućnost da nekim dodatnim snagama ostvari pobedu, a koju je on odbio, već je imao samo jednu opciju – onu koje se i dogodila. (Ako ne računamo na opciju predaje, što očigledno ni narodu u potonjim vremenima nije padalo na pamet, kao ni Lazaru.) Ali narod kroz poeziju ovde odlazi još jedan korak dalje od istorijskog događaja – ne samo da je Lazar izabrao carstvo nebesko kao pretežnije, već je to uradio iako je mogao da porazi turke. Znači, u svesti naroda, biranje carstva nebeskog nije nastalo kao nužnost usled nemogućnosti da se pobedi velika sila, već se napominje da čak i da je Lazar mogao da pobedi, on je ipak svesno izabrao da to ne uradi, ne bi li zadobio carstvo nebesko. Iz svega ovoga praktično vidimo pomenutu presudnost toga ko i kako tumači određeni događaj za značenje koje mu se pripisuje, a vidimo i kako srpski narod tumači kosovski zavet i izbor između carstva nebeskog i zemaljskog.

I onda se u pesmi spominje da Lazar treba da sagradi crkvu i da se pričeste on i sva vojska, što je je još jedan simboličan pokazatalj kome se Lazar, a preko njega i sav srpski narod zavetovao, a to je sam Hristos, prisutan u pričešću. I to je razlog zašto, da bi dalje mogli govoriti o kosovskom zavetu i srpskoj istoriji uopšte, moramo razumeti osnovne stvari vezane za pravoslavnu teologiju, čiji je centar upravo ličnost Hrista, kao i carstvo nebesko.
Izrazu carstvo nebesko se pripisuju razna značenja, ali po pravilu nikad ono koje ima u svom prirodnom okviru hrišćanske vere. Ovo je naročito tačno u moderno vreme koje je u svakom smislu totalno odvojeno od hrišćanskog pogleda na svet i život. Najčešći problem je postavka na relaciji duhovno-materijalno, koja je u svojoj osnovi nehrišćanska. Zbog toga, svaki zaključak baziran na ovom dualizmu, iz hrišćanske perspektive gledano je pogrešan. Svejedno je da li odbacujemo materijalno u ime duhovnog ili duhovno u ime materijalnog, što je češći slučaj u novija vremena narastajućeg ateizma. Međutim, ni odbacivanje materijalnog radi duhovnog nije hrišćansko viđenje i ovo nam opet pokazuje sam Hristos koji je po hrišćanskoj veri vaskrsao iz mrtvih u telu. Dakle, iako je stradao i umro na krstu jer, između ostalog, nije podlegao načelima zemaljskog carstva, Hristos vaskrsenjem tela ponovo uspostavlja celovitost čoveka kroz obnavljanje materijalnog dela čoveka. Međutim obnovljenje materijalnog se dešava tek pošto ga se prvo odriče u ime carstva nebeskog, a tako je i kod kneza Lazara, koji je u mnogo čemu kroz kosovski zavet predstavljen kao slika Hristova.
Jevanđelja su puna priča o carstvu božijem, čiji je sinonim carstvo nebesko, i ona nam govore o neophodnosti zadobijanja ovog carstva, ovde i sad u ovom životu i opisuju to traženje kao jedini cilj čovekovog života. Izraz carstvo nebesko, iako je potpuno tačan, u sebi sadrži prizvuk eventualne suprotstavljenosti na relaciji duhovno-materijalno. Međutim, to je tako samo ako je taj izraz istrgnut iz celokupnog hrišćanskog učenja, u kome je to sinonim za carstvo božije, ono koje ištemo u molitvi Oče naš – „da dođe carstvo tvoje“. Za hrišćane, carstvo božije nije neka duhovna stvarnost koja postoji paralelno sa materijalnom stvarnošću, kako se to obično smatra pod uticajem jelinskog shvatanja i prirodnih religija. Carstvo božije je događaj koji se još nije desio i koji će nastupiti tek po Hristovom drugom dolasku, ali je svetotajinski delimično prisutan u liturgijskom sabranju, u Crkvi. Dakle, suprotstavljenost carstva nebeskog i carstva zemaljskog ima vremenski, istorijski karakter. Onaj ko bira carstvo nebesko umesto zemaljskog se ne odlučuje da živi neki paralelni duhovni život, ne odlučuje se na bekstvo iz postojeće stvarnosti. Onaj ko bira carstvo nebesko umesto zemaljskog odlučuje da meri svoj život po događaju koji će se desiti na kraju istorije, odnosno po Hristu koji će doći da uspostavi to carstvo božije, to jest, da donese večni život svim ljudima, kao i da donese pravdu, odnosno da da svakom po zasluzi. Ovakav pogled na svet i istoriju podrazumeva da postoji događaj u kome će se pokazati istina o svemu, o svakom čoveku i njegovim delima, rečima i mislima. To uspostavljanje budućeg carstva božijeg jeste mera svih stvari i konačan kriterijum i istina o svemu što se dešava tokom istorije.
Naglašena istoričnost hrišćanskog pogleda na svet upravo čini da i ono što je materijalno ili zemaljsko takođe dobija svoj značaj, i to još sada, jer će sve što je zemaljsko takođe biti deo carstva božijeg, počevši od čovekovog tela, preko koga sav materijalni svet ulazi u zajednicu sa Bogom i postaje večan, pa do celokupne božije tvorevine, za koju se prilikom stvaranja kaže da je stvorena „veoma dobra“. Tako da vidimo da biranje carstva nebeskog uopšte ne umanjuje važnost carstva zemaljskog, već upravo suprotno, carstvo nebesko osmišljava i na taj način preobražava carstvo zemaljsko. To preobražavanje zemaljskog objašnjava i činjenicu da srpski narod nikad u istoriji nije živeo od izrabljivanja i nesreće drugih naroda, tako da vidimo da to biranje carstva nebeskog nije neka nebitna, besplodna aktivnost, već itekako praktičan i blagotvoran izbor.
Da bi mogli da još dublje objasnimo sam sadržaj kosovskog zaveta, moramo ući u sam sadržaj carstva božijeg, a u hrišćanstvu to je ličnost Isusa Hrista Sina božijeg. Na žalost, teme vezane za pravoslavno hrišćansko shvatanje Boga, čoveka i sveta ili ukratko za teologiju, su poslednji put u istoriji bile aktuelne još i Romejskom carstvu. Usled turskog ropstva, kojem je bila izložena većina pravoslavnog sveta, desilo se da nije bilo moguće baviti se ovakvim temama na društvenom nivou. A kada su se posle nekoliko vekova pravoslavni narodi osobodili turskog ropstva, već je nestala navika i potreba da se ovim temama govori. Narodi su pravoslavlje živeli i opitno ga razumeli, ali nisu umeli da formulišu svoj doživljaj na jedan zaokružen, sistematski način. Iako je pravoslavlje nastavilo da živi kroz svoj najvažniji oblik – kroz liturgiju, ipak je često nedostajalo reči da se objasni smisao onoga što se verno držalo i živelo. To je bio jedan od glavnih uzroka za podložnost pravoslavnih naroda raznim društvenim uticajima i ideologijama koje si proizašle iz jednog potpuno nepravoslavnog pogleda na svet, i to je nešto što imamo do danas.

Pravoslavna teologija polazi od toga da nam se Bog u koga verujemo otkrio kao konkretna ličnost, kao Sin božiji, koji ima Oca i Duha Svetoga. Bez da ulazimo u vrlo komplikovne detalje koji proizlaze iz ovog božijeg otkrivenja, reći ćemo samo ono najvažnije, a to je da je Bog u koga veruju pravoslavni hrišćani ličnost, koja postoji u zajednici. Hristos sebe otkriva da je Sin, što znači da on ima nekog kome je Sin, a to je Bog Otac; isto tako i naziv Otac podrazumeva nekoga kome je on otac, a to je upravo Sin. Znači, Otac i Sin su imena koja označavaju odnos između ličnosti, a isto važi i za Duha Svetog koji je deo istog odnosa. Dakle, Bog ljudima sebe otkriva kao Svetu Trojicu, odnosno kao tri ličnosti koje postoje u zajednici. Ovakvo shvatanje Boga objašnjava i hrišćanski izraz da je Bog ljubav, jer je Bog biće koje postoji u odnosu, a taj odnos je upravo ono što nazivamo ljubavlju. Dakle, bog je ljubav jer tri ličnosti Svete Trojice postoje u odnosu ljubavi jedan prema drugom. A što se tiče čoveka, on je stvoren sličan Bogu upravo po tome što je stvoren kao ličnost i naznačen za ljubav, tj. za lični odnos sa drugim ličnostima – sa drugim ljudima i sa Bogom. I, konačno, i Bog i čovek su slobodna bića, što je logično s obzirom da ljubav može biti zasnovana samo na slobodi, a ne na primoranosti ili nužnosti bilo kog tipa, voljnog ili prirodnog.
Nećemo ići u dalju razradu hrišćanskog shvatanja Boga i čoveka jer je ovo sasvim dovoljno za našu temu, a i generalno je to nešto što je najvažnije razumeti u vezi hrišćanstva. A sloboda i ljubav su i pojmovi koji suštinski određuju celokupnu istoriju srpskog naroda i to upravo preko kosovskog zaveta. Međutim, ima još jedan pojam koji je neodvojiv od slobode i ljubavi, a koji je neophodan da bi se razumeo identitet srpskog naroda, a to je žrtva. Ne treba mnogo dokazivati da je žrtva nešto što najdublje i najpreciznije opisuje istoriju srpskog naroda. Nema perioda, od bitke na Kosovu do danas, u kome srpski narod, pojedinci, a ponekad i ceo narod, nisu sebe žrtvovali da bi mogli da budu ono što jesu, to jest, ono što im je preneto kroz kosovski zavet – narod koji bira carstvo nebesko, koji bira da bude slobodan i koji svoju ljubav projavljuje u svom najuzvišenijem obliku, kao žrtvu za svoje bližnje.
„Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje“ – ovo je rečenica iz jevanđelja po Jovanu koju bi srpski narod mogao da stavi na svoju zastavu s obzirom koliko ju je primenjivao. Ali ova rečenica iz jevanđelja se pre svega odnosi na samog Hrista i njegovu žrtvu, na njegovo stradanje na krstu, koje je bilo put do vaskrsenja i spasenja čoveka i sveta od smrti. U današnjem svetu u kome dominira protestantsko shvatanje hrišćanstva, čak i kod nas, smatra se da je Hristovo učenje ono što je najbitnije u hrišćanstvu. Međutim, iz jevanđelja vidimo da je najvažniji momenat u Hristovom životu njegovo delo, i to ono poslednje – stradanje na krstu i vaskrsenje. Nije Sin božiji postao čovek da bi nas naučio uzvišenoj i mudroj nauci, nego da nas spase od smrti. I on to čini žrtvujući se. I taj put žrtve, kojim je uvek išao srpski narod, pokazuje njegovu hristolikost, odnosno da je glavni kriterijum po kome živi srpski narod, upravo sam Hristos.
Kada pravimo paralelu između događaja u srpskoj istoriji i pojmova na kojima počiva hrišćanska vera, kao što su sloboda, ljubav i žrtva, moramo spomenuti i lukavi argument o nenasilnom karakteru Hristovog učenja koji se spočitava hrišćanskim narodima, kao što je rečenica: „ako te ko udari po desnom tvom obrazu, okreni mu i drugi“. Međutim, ako samo malo razmislimo videćemo da je ova rečenica izgovorena za onog ko biva udaren. Dakle, treba istrpeti ono što se meni lično dešava, ali tu nema govora da treba istrpeti nasilje koje se čini nekom drugom, naročito nekome koga volimo – ne možemo okrenuti drugi obraz u ime nekog drugog, kada je neko drugi udaren. Upravo u toj situaciji je mesto za primenu rečenice da nema veće ljubavi nego dati svoj život za drugog, odnosno za odbranu osobe koja biva napadnuta. A pošto je ljudska istorija prepuna ratova, jasno je koji je jedini način da se u takvoj situaciji brani svoj bližnji i on često podrazumeva i davanje svog života za bližnjeg.
Na krstu je Hristovom žrtvom uspostavljen novi zavet između Boga i ljudi, koji je vaskrsenjem i vazneseem zapečaćen za večnost. I upravo je na osnovu novog zaveta u Hristu nastao i kosovski zavet. Paralela između Hristove tajne večere i kneževe večere je očigledna, oboje se dešavaju noć uoči stradanja i obe imaju prisutnog izdajnika. Ovde opet treba imati na umu da nije bitno da li je neko zaista izdao, nego kako je srpski narod razumeo ovaj događaj. I jasno je da ga je razumeo po modelu Hristovom, kao sliku novog zaveta i to je konačno razlog zašto je reč zavet jedina ispravna kad se govori o kosovskoj bici. A srpski narod je video sebe kao onog koji prihvata Hristovu žrtvu i stradanje zarad carstva nebeskog i po tome se vodio kroz svoju istoriju. Pogled na svet i etika srpskog naroda je zbog toga duboko ukorenjena u hrišćanstvu baš kroz kosovski zavet. Može se reći, čak mnogo više kroz kosovski zavet, nego kroz praktikovanje svoje vere u religijskom smislu, usled otežavajućih istorijskih okolnosti od kojih smo spomenuli neke.
Spremnost srpskog naroda da strada da bi bio slobodan i da se iz ljubavi žrtvuje braneći svoje bližnje je više nego očigledna u oba svetska rata, u oba srpska ustanka i kroz zaista strašna trpljenja tokom vladavine Turaka. I ne može se drugačije objasniti ova spremnost osim u ukorenjenosti srpskog naroda u novom zavetu Isusa Hrista koji je u srpskom narodu očuvan preko njegove verne slike – kosovskog zaveta.

Uroš Nikolić