Kotor – Crkva Svetog Nikole, crkva Svetog Ilije, bedemi

Piše: Mileva Lela Aleksić 

Poći Boki Kotorskoj u pohode je, iznova doživljeno oduševljenje i poetsko nadahnuće. Nije se, tek tako, pesnik Aleksa Šantić oduševljavao Bokom, poredeći je sa primorkinjom vilom, ljepšom od vilinog đerdana. Ima nečeg tajnovitog i hipnotičnog u Boko-kotorskom zalivu. Treba se prepustiti lepoti i upijati je svim čulima. Boka se nosi na purpurnoj haljini kao broš od ćilibara, ili kao mirisni ruzmarin na svatovskom reveru. Ja je nosim kao đerdan od svetlucavih perli, koji mi pristaje uz sve haljine i slaže se uz sve kombinacije.
Najznačajniji i najznamenitiji grad Boke je Kotor. Administrativni je centar cele oblasti. Ugnezdio se na zaravni ispod Lovćena, osluškujući pesmu lovćenske vile i glasove mudrosti upletene u ,, Gorskom vijencu“. Sve čuje, ali ne zbori o svemu. Otmeno ćuti, a glasno poručuje. Svakoga dana kroz neka od njegovih vrata proviri po neka znatiželjna romantičarka ili pustolovka, ponekad zavodnica raskošne lepote, pokušavajući da ga zbuni, da ga zavede. Uzalud…Kotor kroz dugo trajanje odoleva svim iskušenjema, gospodstveno čuvajući svoj ponos i titulu viteškog grada. Njegovo središte čini stari grad, a okružen je sa četiri i po kilometra dugačkim zidinama koje od mora vode uz obronke brda Sveti Ivan(San Đovani), do tvrđave na vrhu. Bedemi, koji okružuju grad, visoki su dvadeset, a široki deset metara. Imaju troja vrata: od mora, od gurdica i vrata na rijeku. Kotor je ispresecan trgovima, od kojih je naveći Trg od oružja, do koga se stiže odmah po ulasku kroz vrata od mora.
Brojni osvajači su kidisali na kotorske bedeme, počev od drugog veka: Iliri, Vizantinci, Mlečani, Austrijanci, Francuzi…U dvanaestom veku Kotorom je vladao veliki srpski župan Stefan Nemanja. U Kotoru je podigao jedan od svojih dvorova. U vreme vladavine cara Dušana, bio je veliki uticaj Kotora na srpski presto. Kada je trebalo odabrati poklisara hladne glave i bistre pameti, rečitog, vičnog besedništvu, pomalo lukavog, prepredenog, da krene duždu u Mletke, Car Dušan je taj zadatak poveravao Kotoranima. A, poznato je da su Latini bili,, stare varalice“-kako ih je opisao Njegoš. Uz smešak i naklon, bistrookom oku naših poklisara nije promicala nijedna grimasa, ni jedan pokret uma ili ruku. Slušali su, ali su čitali između redova. Malo je iskrenosti bilo u diplomatiji, oduvek. Izaslanici su morali biti,, mudri kao zmije i bezaleni kao golubovi.“ Bili su to važni poslovi za carstvo. Na dvor su se vraćali sa izvojevanim poveljama, sa duždevim pečatom i potpisom. Ostavljali su iza sebe Veneciju, raskošni trg Svetog Marka, Duždevu palatu, gondole na ustajaloj vodi i po nekog trubadura ispod prozora kakve zanosne mlade devojke. Svojim domovima su se vraćali sa darovima:venecijanskom čipkom, svilom, nakitom, mirišljavim začinia,sa ponekim skupocenim komadom oružja, bogago ukrašenim, ili sa raskošno ukoričenom knjigom mudrih filozofa i mislilaca. Uticaj Venecije na Kotor ogledao se i po manifestacijama, maskenbalima, odevanju, manirima…
Boka je zaista,, nevjesta Jadrana, ljepša od svoje primorkinje vile i svetlija od njena đerdana.“-kako je pevao pesnik Aleksa Šantić. Sva okrenuta moru, pod budnim okom Orjena i Lovćena, koketno se dodvorava čas jednom, čas drugom stasitom zaštitniku, koji budnim okom prate morski beskraj, čuvajući je od nepoželjnih galija i gusarskog mača. U Kotor sam dolazila u svim godišnjim dobima. Zimi, kada krenu duge, dosadne kiše, kada kidiše južni vetar sa mora, podižući talase koji se propinju uz bedeme staroga budvanskoga grada, kada sve utihne, odlazila sam u Kotor tražeći neki novi duhovni ili turistički doživljaj. Zapravo, ja prirodu volim u svim oblicima-i kada je umilna i krotka, i kada je hirovita i hučna. U tim dosadnim, zimskim mesecima, Kotor je izgledao kao gnezdo na koje se obrušavaju ogromni sivi orlovi. Stešnjen između brda i mora, u izmaglici, delovao je pomalo depresivno, ali samo dotle dok se ne zakorači na neka od masivnih gradskih vrata. Sivo beli- oblaci su izgledali kao pramenovi vune, okačeni na stene, otrgnuti sa stada koje se uplašeno provuklo kroz planinu, pa se njišu na vetru i umivaju na kiši.
U pustolovnom razgledanju grada, najvažnije je imati obuću koja ne propušta vodu, jer su trgovi i ulice pretvoreni u mala jezerca u kojima šljapkaju uporni zaljubljenici u kotorska izdanja-od sunčano-zlatnog, do tmurno-sivog. I tada je grad vaš. Možete do mile volje razgledati stara zdanja, galerije, muzeje, hramove…nema gužve, užurbanosti, u uskim uličicama i malim radnjicama i suvenirnicama koje nude originalne bokeške suvenire, ali i robu poznatih modnih brendova. Mene je, uvek, oduševljavala bokeška neposrednost. Komunikacija se uspostavlja lako, u kafeima svi ćaskaju međusobno, iako se ne poznaju. Ljubaznost se podrazumeva.
-Viđi ove nevere…Što se čini od ovog vrimena… Ma u kosti mi se uvuka’ ovi jugo. Ni ribat’ ne mogu , evo već niko vrime… Stoji koča privezana u pristanu.
-Vele da će potrajat ovi dani. Sve dok sa Orjena ne krene siver, da razagna ovu maglu… More bit još neđelju, ili koju uru više… Primirit’ se i sidit doma, no što ćemo…
Tako su razgovarala dva stara ribara, uz kafu i lulu duvana, nedaleko od moga stola. Za drugim stolom zaljubljeni par je u dubini pogleda, tražio nedohvat ljubavi, zanemarujući prisustvo ostalih gostiju. Ljubav je slepa , niti vidi, niti čuje dalje od otkucaja sopstvenog srca. Dve prijateljice su se jadale jedna drugoj o kužini, o poslu, o nestašnoj deci…
-A, što ću kuhat? Aj, više ta kužina, i pinjate i broncini, i ćikare. Ma, okačiću travezu na klin, pa i ja ponikad, na ručak u restoran. E, viđi mi ruke… Od čišćenja luca, barbuna, lignji, tuna, skuša… Najlakše mi s mušljama…
– Ajme, moji bi samo nešto na grdele, da zamiriše i da zacvrči. Lešo ne vole,samo ja. I meni ruke po cili dan mirišu na marinadu, pomidore, kapulu crvenu i bilu. A, da prođe ova zima, da pođem na posaa, da na žensko ličim…
Dok lagano ispijam sveže ceđen sok od crvenog grejfa i pomorandže, zasladim se po kojim zalogajem divne kotorske krempite. Nigde nema lepše, definitivno. Između dve hrskave korice, obilje krema koji miriše na vanilu i na još neki začin, nedokučive arome. Osećam se nekako čudesno opušteno, mogla bih se obratiti svakome od prisutnog naroda, kao starom znancu, prvom komšiji. Dok odlažem povratak, rastežem minute na sate. Od žustre kćeri planine, pretvaram se u pomalo ležernu Bokeljku.

Leti, kada kruzeri u kotorsku luku dovezu turiste iz celoga sveta, grad se zašareni, zagalami, čuju se svi svetski jezici, smeh i žagor. Tada izbegavam gužvu i vrevu, sklanjam se u tajnovite uličice u kojima osluškujem tišinu iz vekovne dubine, krepeći se melodijom zvona sa crkve Svetoga Nikole. Sklupčana na nekoj skalini ispod hlada magnolije ili ispod grane fikusa, ispijam kafu za poneti ili sveže ceđeni sok od pomorandže. Nikada se ne zna kada će stihovi da pokucaju na vratima duše, a Boka je tako čudesno inspirativna. Treba uhvatiti tren nadahnuća pre nego odleti, mašući mi krilima iz daljine kao neuhvatljivi šareni leptir.
U Kotoru je sve nekako ušuškano, toplo. Male radnjice su kao kakvi prostori iz bajke. Prozori na suvenirnicama su pretvoreni u izloge, iz kojih, uokvireni draperama, izviruju lepo izloženi suveniri. U kafeima i restoranima čuje se tiha muzika, primorskih klapa, ili starih šlagera. Ispred katedrale Svetog Trifuna, koja je jedan od simbola grada, mnoštvo turista beleži telefonom, ili kamerom sećanje na ovaj grad. Trgovi su prepuni robova zatočenih lepotom, uvezanih lancima ljubavi, žudnje i razdraganog smeha. U jednoj radnjici originalnih suvenira, prodavačica me oslovi na ruskom jeziku. Nasmejah se uz komentar:
-U redu je. Možemo pričati i na ruskom.
-Vi govorite naš jezik-osmehnu se prodavačica.
-Govorim srpski jezik. A vi ga razumete, zar ne?-nastavismo smo u duhovitom tonu.
-Razumimo se…-Bljenuše dve niske bisera iz osmeha. Dok probam divni šešir sa svilenom širokom trakom, prinosi mi i torbicu ukrašenu školjkicama i perle…
-Oli što, sinjora?
Ma, hoću i ono što mi ne treba. Takvoj ljubaznosti teško je odoleti.
-Ajd’ ća’…Vidimo se na ljeto- ispraća me milozvučni glas, dok mi dodaje kupljenu robu
Razmišljam kome ću je i u kojoj prilici pokloniti. Nekoj romantičarki, možda.
Kroz uske uličice, u kojima se jedva dve osobe mogu mimoići, nad kojima su se nadvile male lođice od kovanog gvožđa, izviruju cvetovi muškatli. Žurim u hramove u kojima je zastalo prohujalo vreme. Samo odjek zvona sa kotorskih crkava podseća da molitvenost teče kroz vekove, kao neumorna reka. Na jednom od trgova, zagledane jedna u drugu, osmehuju se crkva Svetoga Nikole i crkva Svetoga Luke. Trobojka, koja se spušta od vrha hrama do ulaznih vrata, svedoči čijoj crkvi pripada hram Svetoga Nikole. Ove jeseni dolazim sa tugom jer neću sresti oca Moma Krivokapića, stamenog revnitelja za veru, sjajnog besednika i poznavaoca istorije Boke Kotorske. Crkva Svetog Nikole je jedan od simbola Kotora i stameni pravoslavni bastion. Preko puta nalazi se njena starija sestra, crkva Svetog Luke iz dvanaestog veka. Mnogo puta sam posećivala Kotor, ali crkva Svetog Luke je uvek bila zatvorena za posetioce. Danas sam se prijatno iznenadila. Drevni hram je otvorio svoje dveri. Zakoračih u patinirini prostor crkve Svetog Luke. Sa starog ikonostasa dočekaše me ikone apostola i svetitelja. Miris prošlosti, tamjana i mira susrete me na prvom koraku. Ta drevna zdanja čuvaju molitvenost brojnih generecija, pokajanost i preobražaj ko zna kakvih grešnika, zavete na večitu bračnu ljubav i slogu bezbrojnih parova i ko zna šta sve još… Posećivala sam mnoge pravoslavne hramove, ali taj čudesni osećaj duhovne radosti, kada sam zakoračila u ovo drevno zdanje, ne umem da opišem. Sve je odisalo vekovnom patinom, kao da se otvarala starozavetna knjiga i otkrivala pred mojim očima svu sabranu molitvenost, dugog liturgijskog bitisanja. Prijatan miris tamjana, upijen u stari ikonostas i ikone ispunjavao je prostor. Priđoh da se poklonim pred ikonom Svetog Luke, pomalo zbunjena tim čudesnim spokojstvom koji mi se polagano svijao u duši. Iz nesvakidašnjeg duhovnog uzbuđenja prenu me tihi glas poslušnika pri crkvi Svetoga Luke. Pokazuje mi u uglu kovčežić sa moštima više svetitelja i paraklis Svetog Spiridona sa leve strane. Sve to čini sa puno smirenja i čudesne duhovne radosti, kao da anđeo Gospodnji rukovodi misli i dela ove obožene duše. Sva moja blagodatnost beše nagrađena i ikonicom Svetoga Luke. Želim da izađem, da nastavim razgledanje grada, ali ta duhovna opčinjenost me drži vezanu duhom za ovaj tajnoviti hram. Izađoh iz doma Božijeg, kao na krilima ponesena. Još jednom pogledah na hram Svetog Nikole. Osmehnuh se zastavi moje Otadžbine i utopih korake u kotorsku užurbanost. Izađoh na kapiju od mora. Pogled mi mame bedemi. Samo jednom sam se uspinjala na bedeme.
… Bilo je leto, žarko prepodne. Iz podnožja bedemi su izgledali blizu, nikakav napor, razmišljala sam. Udobne, lake patike, letnja garderoba i flašica vode u torbi. Pomislih, spremna sam da savladam napor. Međutim, bilo je to jedno naporno uspinjanje. Mislila sam, da je iza sledećeg zavijutka kraj puta, a potom mi se pred očima ukazivao pogled, sa beskrajem u daljini. Nedostajala mi je voda. Zastajala sam pored debelih zidova, ushićeno posmatrajući Kotor koji se prikazivao u svoj svojoj raskoši. U luci su nadmoćno lenstvovali ogromni kruzeri i jahte na kojima su se viorile zastave. Mene je fascinirao duh grada, njegova istorija, autentičnost, multikulturalnost, gospodstvena uzdržanost i neposrednost. Kratak predah mi je omogućavao da saberem snagu i da krenem dalje. Pitala sam se šta se sve može videti sa vrha bedema. Verovatno cela Boka. Hodala sam i hodala…Kotor je ostajao kao u dubokom fišeku, utisnut uz more, a ja sam išla dalje, uporno savlađujući etapu po etapu puta, zanemarujući umor, pokušavajući da ne mislim na žeđ. O, kako sam zavidila turistima koji su se vraćali, koji su ostvarili svoj cilj. Njihov veseli žamor, doživljavala sam kao usklik pobede. Ipak, savladala sam i bedeme. Na moju radost , prva osoba koju sam srela na uzvišenju bio je prodavac vode. Pomislih, spašena sam! Jedna flašica vode je koštala kao deset u marketu, ali trebalo je izneti tu vodu na vrh bedema.
Kakav veličanstveni prizor…Sa jedne strane rasprstire se paonrama Kotora, Dobrote, pristaništa… Sa druge strane uzvisio se Lovćen. U podnožju životari šuma sa oskudnim rastinjem i kamenjarom. Na kamenitoj stazici, u daljini, naziralo se magare natovareno granjem i jedna pogrbljena silueta koja ga je pratila. Neverovatni kontrasti između gospodstvene kotorske raskoši i oskudnosti u planini. Učinilo mi se da je tovar prevelik za tako sićušnu životinju, koja se spuštala sa planine, vešto se provlačeći između kamenitih prepreka.Beše mi žao magarenceta. Da li mu grebu leđa suve grane, odlomljene sa nekog oborenog stabla, da li mu sapinju korake? Svežanj suvog granja verovatno će poslužiti za vatru, na kojoj će zamirisati sveže kuvano mleko. Život u nekom skromnom domu, u kome se čuvaju ko zna kakva dragocena predanja i užurbanost i znatiželja kotorskih turista, nepomirljivi su kontrasti. Pogrbljena silueta otkide dve –tri grane sa oskudnog žbuna, dodajući je svežnju koji trpeljivo nosi verni čovekov sluga. Prozuklim glasom požuruje natovareno magare. Čovek i životinja zamakoše iz moga pogleda. Ispod bedema pažnju mi je privukao stari hram, ali se nisam usudila da se sama spustim do podnožja. Za danas je dosta…
…U mislima se prisetih mog podviga u savladavanju kotorskih bedema. Ne usudih se danas da ponovim predhodno iskustvo. Produžih do kotorske pijace, koja se priljubila uz zidine staroga grada. Na tezgama je najviše zelenog povrća, mediteranskog voća, maslina, maslinovog ulja, raznih vrsta sireva. Sveže ubrane mandarine se šćućurile u bokorčićima, još se zelene listovi na grančici. Narovi se ističu lepotom jarko-crvene boje. Raspukli su se od prezrelosti, kao žudne usne. Nude sočne crvene bobice. Baš volim nar…Na tezgama hrpice blitve i krtole…Eto povrća za dalmatinsko varivo koje se, neizostavno, služi uz ribu.
-Oli što kupit? Pomidore domaći, tučene masline, imam dobar sir, ‘ajd probaj. Samo mi još po kila ostalo…
Iz luke dopire glas ribara.
-Ribe, sveže ribe…Luci, luci, barbuni, skuša, kamenice…Ribe, ribe, sveže ribe!
Kupih masline spremljene na tradicionalni način,,tučene“,prelivene marinadom, mandarine, nar i sir u maslinovom ulju sa začinskim biljkama od kojih poznajem samo ruzmarin i žalfiju. Prodavačica sa ispucalim rukama, u kesu mi ubaci sveže začinske biljke. To je poklon. Usput ubrah nekoliko listova lovora. Produžih prema autobuskoj stanici, sa koje će me neki od lokalnih autobusa vratiti u Budvu. Doviđenja, Boko! Videćemo se uskoro…