Ković: Najveće istrebljenje Srbi pretrpeli u 20. veku

Najveće istrebljenje Srbi su pretrpeli u 20. veku, kazao je za časopis Rastko istoričar dr Miloš Ković u intervjuu povodom jubileja „800. godina autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve“.

Kako vi kao moderan istoričar vidite ulogu svetosavlja?

–Nije svejedno da li Jevanđelje slušate i čitate na vašem, ili na nekakvom stranom jeziku, čije reči ne razumete. U tome je, već od doba Svetih Kirila i Metodija, ogromna razlika između naroda slovenskog Istoka i latinskog Zapada. I nije svejedno da li vam pastire postavljaju stranci, ili ih sami birate. Borba za nacionalne jezike u nacionalnim crkvama na Zapadu počinje tek u doba reformacije, od 16. veka. Ona je tamo bila stravično krvava, jer je ogorčeni otpor Rima vodio u verske ratove 16. i 17. veka.

Ničeg sličnog nije bilo kod Srba, koji su nacionalnu crkvu, sa nacionalnim jezikom stekli u miru, već početkom 13. veka. To nije samo olakšalo sveobuhvatnu hristijanizaciju Srba, nego ih je, u poređenju sa ostalim narodima, učinilo izrazito samosvesnim. To je omogućilo početak klasičnog doba Nemanjića, pojavu niza srpskih svetaca i kultova, visoka kulturna i politička dostignuća, očuvanje tog nasleđa onda kada su, sa dolaskom Turaka, i ovde počeli verski ratovi, u dugim vekovima vlasti muslimanskih i rimokatoličkih carstava.

Srbe je, kao zajednicu zaveta, vere i sećanja, bez države i uprkos stranim, suštinski neprijateljskim državama u kojima su vekovima živeli, tada sačuvala njihova Svetosavska crkva. Ta pojava ravna je čudu i podstiče na razmišljanje. Ova, posebna samosvest, rešenost da se sačuvaju davno dati, drevni zaveti, za nas i u naše ime, učinila je da Srbi budu poslednji balkanski narod koji će, posle velikih bitaka, pasti pod vlast Turaka i prvi koji će krenuti u borbu za oslobođenje. Svetosavlje je u korenu svih dostignuća i uspeha srpskog 19. i 20. veka. Ono će i u budućnosti biti glavni pokretač naših pobeda.

Od danka u krvi, preko mučeničkih seoba, svih modernih iskušenja Srpska pravoslavna crkva je bila raspeta. Da li biste nam dali vaše sažeto mišljenje o smislu stradanja u našoj prošlosti i budućnosti?

–Uporna želja Srba da sačuvaju svoje zavete, da budu nezavisni i samostalni, da priznaju samo one autoritete koje sami odaberu, učinila ih je predmetom mržnje silnika ovoga sveta, od Osmanskog carstva, preko Habzburške monarhije i Trećeg Rajha, do NATO pakta.

Sva istrebljenja i svi progoni kojima su Srbi vekovima izlagani ne mogu da se uporede sa genocidom koji su pretrpeli u 20. veku. Sve to sažeto je u reči – Jasenovac. Smisao stradanja oni su oduvek tražili u smislu Hristove žrtve. Svetosavski i Kosovski zavet samo su srpska potvrda Starog i, više od svega, Novoga Zaveta. Setimo se da Sveti Vladika Nikolaj kaže da je svetosavlje „Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva“.

Kako vidite danas Svetog Savu i savremenu omladinu? Šta bi vama, kao mudrom istoričaru bila poruka srpskoj omladini?

-Bekstvo iz palate u manastir srednjovekovni izvori nazivaju opredeljenjem za Carstvo Nebesko. Taj podvig Sveti knez Lazar samo je ponovio. To će učiniti i poslednji Nemanjić, Jovan Uroš – monah Joasaf iz Meteora, i despot Đorđe Branković – Sveti Vladika Maksim. Taj put mi sledimo vekovima. Svetosavski i Kosovski Zavet, to opredeljenje za Carstvo Nebesko, nije dakle, samo bekstvo u manastir, niti odlazak u bitku. To je naš slobodni i svakodnevni izbor između ljubavi i sebičnosti, istine i laži, podviga i straha. Istorija je carstvo slobode i odgovornosti.

Šta kažete o direktoru koji je skinuo majicu sa likom Gavrila Principa dečaku kome se dopao ovaj simvol, tj. lik člana „Mlade Bosne“ Gavrila Principa? Da li bi nadubodni direktor skinuo majcu sa likom našeg nobelovca Ive Andrića jer je i on bio član „Mlade Bosne“?

-Mislim da bi i to učinio, ukoliko mu narede. Današnji ateizirani, obesmišljeni i zaplašeni čovek lako potpada pod uticaj vođa, predsednika i diktatora. Savest i pamet on jedva čeka da pokloni prvom samoproklamovanom vođi na koga naiđe. Misliti svojom glavom, ostati u zavetu – za neke je to preveliki teret.

Recite nam molim vas, kao vrstan istoričar sa umešnošću da sažmete i prikažete esenciju istorijskog fenomena, ko je pisao „Načertanije“ Ilije Garašanina i kakvu je ulogu ono imalo u istoriji srpskog i južno slovenskih naroda?

-Oslobođenje i ujedinjenje – to je u 19. veku pisalo na zastavama rodoljuba širom Evrope, od norveških fjordova do grčkih ostrva i od Irske do Jermenije. Verovalo se da svaki narod ima pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini i da, zbog toga, mora da se oslobodi strane vlasti. Te, 1844. godine, kada je nastalo Načertanije, italijanski pisac Čezare Balbo, objavio je knjigu Nade Italije, kojom se založio za oslobođenje i ujedinjenje Italijana, a grčki predsednik vlade Adamantios Korais u skupštini je objavio Megali Ideju, plan ujedinjenja svih grčkih zemalja. To je bilo i Načertanije. Pisao ga je Čeh František Zah, a Ilija Garašanin ga je samo na nekim mestima redigovao i popravio. Zatim ga je sklonio, možda negde u fioku, i za njega niko nije znao sve do početka 20. veka. Ali tu je samo stavljeno na papir ono što su svi Srbi već znali i želeli, o čemu su odavno i uporno pevale njihove pesme, govorili njihovi sveštenici i intelektualci: oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja – Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Stare Srbije.

Kako kao istoričar tumačite stihove Ljubomira Simovića: „Na tvom smo grobu ostavili štake al’ ne stigosmo kud smo naumili“. Nego da ne tražimo neku hermeneutiku, Gospodine Koviću „quo vadis“ Srbijo? Koje vidikovce mi danas sebi zadajemo?

–Imamo ispred sebe carski drum, koji dobro poznajemo, jer su njime već hodili naši preci. Ali eto, umemo da lakomisleno, kao Crvenkapa, zalutamo po neobeleženim i nepoznatim stazama i bogazama, na koje nas zavode samozvani i često zlonamerni vodiči.

Naš nacionalni i patriotski pesnik Brana Crnčević na jednom mestu kaže: „I u Hilandaru i Jasenovcu treba zapaliti milion sveća. Jeste li se umorili sveče?“ Profesore Koviću da li smo mi posle svih ideologija, iluzija, zabluda postali zaista umoran narod, ako pitanje nije pretenciozno da sudimo o stanju nacije?

-Prvi pogled može da zavara. Da, mi vidimo starije, prevarene, umorne i potrošene naraštaje, ali okrenimo se onima koji tek dolaze. Jedan deo mladih ljudi, istina, sanja samo o odlasku odavde i oni bi da menjaju istinu Hilandara i Jasenovca za laž Holivuda i Diznilenda. Drugi, mnogo veći deo, nije vaspitan ni u komunističkim ni u evrounijatskim, američkim iluzijama, i oni sada traže svoj put. Oni sada otkrivaju ono što roditelji ne umeju da im kažu, ono što su njihovi često nepismeni čukundedovi znali i živeli. To je taj carski drum, to je naš Zavet. On je sada zatrpan naslagama šuta, straha, laži i obmana. Treba ga samo otkopati, pustiti ga da nas vodi i da nas greje.

Izvor: Iskra/Časopis Rastko

Pročitajte još:

NE ZABORAVLJAMO: Širom Crne Gore obilježavanje 20 godina NATO agresije