Ković: Nije riječ samo o Kosmetu, već o golom opstanku Srbije

Autor: Miloš Ković

Upozorenja iz Poruke Svetog Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji i Apela za odbranu Kosova i Metohije sasvim su se obistinila. Predsednik republike Aleksandar Vučić i ministri u vladi Ane Brnabić pogaziće datu reč. Oni su se, nad Ustavom i Miroslavljevim jevanđeljem, zakleli da će čuvati „suverenost i celinu teritorije republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“, da će štititi „Ustav i zakone“, „mir i blagostanje svih građana Republike Srbije“. Brzo su, međutim, objavili da su spremni da sa „Kosovom“ potpišu „sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“ i da mu, „pod određenim uslovima“ daju stolicu u Ujedinjenim nacijama. Danas su konačno obznanili da su spremni i na razmenu teritorija, po načelu „naše za naše“. Sudeći po nezvaničnim vestima, u sastav „Kosova“ i sutrašnje Velike Albanije ući će cela Metohija, najveći deo Kosova, sa izuzetkom četiri opštine na severu i, u ostatku Srbije, delovi ili cele opštine Preševo, možda Bujanovac i Medveđa.

Razlozi koje predsednik i njegovi saradnici navode za svoje pogubne poteze u nepomirljivom su sukobu sa logikom, razumom i iskustvom. Oni kažu da sa Albancima moramo da se razgraničimo po etničkom principu, u ime naše budućnosti u Evropskoj uniji, ali osnovno načelo EU je upravo otvorenost unutrašnjih granica. Ako je već reč o etničkom načelu, zašto nigde ne pominju etnički homogene srpske opštine u kosovskom Pomoravlju? Predsednik i saradnici bi da, kako kažu, zbog „budućnosti naše dece“ predaju našu decu iz Gračanice, Goraždevca, Orahovca, Velike Hoče, Raniluga na milost i nemilost ljudima optuženim za ratne zločine i trgovinu ljudskim organima. Oni izjavljuju da će demografsko opadanje Srbije da zaustave tako što će prepustiti preko 70.000 Srba Velikoj Albaniji. Pri tome, uporno prećutkuju demografsko opadanje Albanaca na Kosovu i naročito u Albaniji. U ime regionalne stabilnosti, oni omogućavaju stvaranje Velike Albanije, koja već razjeda Makedoniju i Crnu Goru, i na čijem će se jelovniku brzo naći i Grčka.

Srpske vlasti krše Ustav, rasparčavaju teritoriju naše zemlje, ugrožavaju živote i imovinu građana. Ovde nije reč o Kosovu i Metohiji, nego o golom opstanku Srbije. Hoće li se albanski šovinisti i NATO zadovoljiti dobijenim? Jesu li se susedi zadovoljili delovima Poljske otetim 1772, da li su se Nemci 1938. i 1939. zadržali u češkim Sudetima? Koliko puta nam je javno rečeno da je Niš sledeći cilj i da je stvaranje Velike Albanije samo pitanje vremena? U Staroj Raškoj u toku je albanizacija muslimanskog stanovništva. Šta će biti sa Vojvodinom? Kakva će biti sudbina Republike Srpske? Šta će se dogoditi sa Pećkom patrijaršijom, Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom i svim ostalim svetinjama južno od Ibra u rukama onih koji sistematski uništavaju svaki trag postojanja srpskog naroda?

Reč je, dakle, o nameri da se odreknemo sebe i da zaboravimo ključne poruke svoje istorije. Kosovo jeste srpski Jerusalim. Za Srbe je istorija vekovima bila kultno predanje o Svetosavskom i Kosovskom zavetu, o podvigu i izdaji, o odricanju od Zaveta i kazni koja sustiže ceo srpski rod. U dugim istorijskim sećanjima Srba motiv izdaje ima važno, možda i ključno mesto. Ona se ne zaboravlja. Srpski pisci su nacionalnu istoriju vekovima tumačili u starozavetnom ključu, ali je novozavetna suština Kosovskog zaveta odredila Lazaru i Vuku, po ugledu na  Hrista i Judu, jasno određene, nepromenljive uloge.

Javno izrečena namera srpskih vlastodržaca da se odreknu Kosova i Metohije je, dakle, nezakonita, nelogična, nemoralna i neistorijska. Oni su se oglušili o savete celokupne stručne javnosti i upustili u otvoren napad na Srpsku pravoslavnu crkvu. Usred medijske harange protiv Crkve, Patrijarh srpski g. Irinej mirno je potvrdio njenu odlučnost „da se odbrani Ustav Republike Srbije i sačuva južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija“. Sveštenstvo i narod Eparhije šabačke su, pismom objavljenim na Ilindan, podsetili javnost na to da je Srpska crkva, na osnovu kanonskog prava i svetootačkog učenja, zbog neuporedivo manjih razloga, u Konkordatskoj krizi 1937, umela da isključi iz crkvene zajednice i prokune i ministre i narodne poslanike.

Društvo je, kako se vidi, spremno na otpor. Ono je već podstaklo stvaranje najvećeg opozicionog bloka na političkoj sceni, rešenog da odbrani Ustav i Rezoluciju 1244 UN o Kosovu i Metohiji. NATO ne odlučuje o tome da li ćemo biti najgori naraštaj u srpskoj istoriji i hoćemo li na sebe primiti Kneževu kletvu. Uzalud bežimo od slobode i odgovornosti. Odluka ostaje samo na nama. Tako je, uostalom oduvek bilo. Od 1389. do dana današnjeg.

Izvor: Politika