Krajišnik: Narod i vreme su najbolji sudija

Tek kada se slegne vreme i smiri srce od udara emocija Momčilo Krajišnik će moći da prebere uspomene koje su, i konačno, iza njega.

Šta ga je, kao čoveka, najviše pogodilo u proteklim godinama provedenim u pritvoru Haškog tribunala? Za čim je žudio i tugovao? I, ima li išta što ga je hrabrilo i radovalo svih ovih trinaest i po godina koje se mere čitavom večnošću.

– Da sam se predavao lošim mislima možda ne bih sačuvao ovakvu snagu i ljubav s kojima sam se sreo sa svojim najdražima i sa svojim narodom – kaže u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ Momčilo Krajišnik. – Ali nisam. Nisam imao zbog čega. Čovek koji je čist pred sobom i pred drugima, zatvorske dane lakše podnosi. I ostavi ih iza sebe, čini se, kao da ih i nije bilo. Pogotovo, kada ga njegov narod dočeka, ovako, kako su mene dočekali.

Dane koji su preda mnom u lepoj slobodi i lepoj Republici Srpskoj želim da provedem u miru sa svojim najdražima. Želim, koliko budem mogao, da pomognem svojoj deci u poslu, u kome su se teško održali. A svima, koji su na bilo koji način pokušavali da ih u tome zaustave, da nanoseći meni kakvo zlo, nanesu i njima, oprostio sam. Sve sam im oprostio.

Mudro, kao što je pre odvođenja u Hag kormilario Skupštinom Republike Srpske, njen prvi predsedavajući danas odgovara da „ništa nije činio što ne bi bilo u interesu srpskog prekodrinskog naroda, ali ni matice Srbije, uz koju su i u volji i u nevolji vezivali svoju sudbinu“. Zato mu je, kaže, teret zatvora bio lakši i podnošljiviji.

– Zato govorim i uvek ću govoriti: čista obraza sam otišao, čista obraza sam se vratio – kaže Krajišnik. – Okolnosti su bile takve da je doprinos, svakog od nas koji je nešto značio u političkom i vojnom životu u vreme stvaranja države, Republike Srpske, meren nekim drugim vagama. Ali sam uvek bio uveren, a danas je to na najrečitiji način potvrđeno, da su najtačnije one vage u rukama naroda. Narod je najpravičniji sudija. Ako me pitate da li sam se nadao ovakvom dočeku – jesam o tome razmišljao, ali nisam mogao da naslutim da će biti ovakav, veličanstven. Da će među hiljadama ljudi biti toliko mladog sveta. To mi je bilo najdirljivije.

Od dolaska na Pale, gde je uz njegovu porodicu stalo više hiljada ljudi da ga dočeka i pozdravi, kuća Krajišnika je svakog trenutka puna.

– I moje je srce puno – kaže nam. – Ali to nije osećaj samo zbog toga što su mene, lično, tako dočekali. Nego što nije bilo ostrašćenih. Nije bilo mržnje. Nije bilo nijedne poruke netrpeljivosti prema drugom narodu, našim komšijama. I zbog toga sam ponosan. Posebno zbog mladosti Republike Srpske, studenata sa našeg univerziteta, koji su mi govorili da su tek naknadno saznali da sam ja pokretač ideje o srpskom univerzitetu u Sarajevu. Eto, taj osećaj je potisnuo sve što sam doživeo tokom trinaest i po godina zatvora. I hvala bogu, preživeo sam ih da mogu, danas punog srca, da se ponosim našim narodom i njegovim mladim ljudima. I kažem: sve što sam činio i učinio, nije bilo uzalud.

O tome kroz šta je prolazio tokom svojih zatvorskih godina i kroz šta je za to vreme prolazila i šta je sve pretrpela njegova porodica, njegovi najbliži, Momčilo Krajišnik ostavlja za neke naredne dane. A možda će mnogo toga ostati zauvek u njemu. Samo u njemu.

– Sve što je loše i što je neko želeo da bude loše, pokušavao da mi nanese kakvo zlo, želim da zaboravim. Zaista to želim – kaže Krajišnik. – Zašto to želim? Zato, jer ni jedan čovek ne može da bude srećan ukoliko sećanjem na ružno samom sebi povređuje rane. Ne kažem da ožiljaka nema… ima ih. Oni su tu. Ali ja ne želim da ih povređujem. Želim da se radujem sa mojim unučićima. Imam ih četvoro. I oni su mi lek. Boljeg leka nema.

Prvog dana na Palama, ujutro, Momčilo Krajišnik je otišao da poseti grobove roditelja. Bio je na nedeljnoj službi, u crkvi.

– Tu sam, nekako, osetio smiraj. Možda i lek. Dugo nisam bio, mnogo se toga promenilo na sreću naše države, mnogo toga na bolje i to me ispunjava radošću – kaže Momčilo Krajišnik.

Dugo je posle službe, razgovarao sa narodom. Dugo su ga, ispred hrama, čekali njegovi najdraži… A, potom, u porodičnoj kući čekale su ga čitave povorke ljudi. Pristigli su iz svih krajeva Republike Srpske. Od Bijeljine do Mrkonjić Grada. Od Ljubinja do Novog… Iz Rogatice, Dervente, Modriče… Stranački prvaci Srpske demokratske stranke iz opština gde je ova partija na vlasti…, ali i gde je opozicija. Mnogi su stigli sa željom da se Momčilo Krajišnik vrati u politiku. On o tome, kaže nam, ne razmišlja.