Преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији – први дио

Пиши: Бранислав Ђукарић, инспектор за православну вјеронауку у Аустрији

Питање вјерског васпитања и образовања у јавним школама земаља чланица Европске заједнице постало је, нарочито у последње двије деценије, питање јавне полемике. За једне, вјерска настава представља реликт једног времена, која у једној вјерски неутралној држави и њеним јавним школама не игра нарочиту улогу, већ више представља неку врсту политичког компромиса између државе и цркве. За друге, углавном доминантне европске народе, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет и општу орјентацију бољег разумијевања плурализације друштвено-културних идентитета у оплемењивању цјелокупног животног простора.

За већину чланица Европске уније вјеронаука, дакле, не представља само један неотуђиви дио општег образовања, већ чини и једно привилеговано мјесто дијалога цркве са свијетом данас. У многобројним јавним дискусијама и на бројним значајним и заједничким научним скуповима као и у научно-истраживачким и стручним радовима, а и поред заступања различитих концепција вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама већинских земаља Европе ипак није доведена у питање.

Штавише, Европска унија је у последњих двадестак и више година, у неколико донешених резолуција, препоручила својим постојећим и будућим чланицама увођење вјерског образовања у систем јавног школства. Овим препорукама не ускраћује се право да потпуну одговорност за образовни систем и његове садржаје, као и вјерско-правне концепте, образовне и вјерско-политичке компентенције, задржи свака чланица за себе.

Вјеронаука или њој алтернативни предмет у државним школама постоји готово у свим чланица Европске уније, изузев Француске и Словеније, а изван Европске заједнице једино не у Македонији, Албанији и Црној Гори. У Словенији се однедавно у појединим школама нуди као неконфесионални изборни предмет: религија и етика, а у приватним конфесионалним школама вјеронаука. У Француској се у њене двије регије Алзасу и Лорени (Alsace i Lorraine) ипак одржава вјеронаука. Овај проблем вјерског образовања умногоме је саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа.

Велики проценат ученика уписаних у конфесионалним школама, посећује вјерску наставу, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније.

Вјеронаука у земљама Европске заједнице организована је углавном у државно правним оквирима и то различито од државе до државе. Свака за себе веже своју специфичну историју. Донекле се могу износити извјесна поређења, али све у свему не може се дати једно опште важеће европско правило по питању статуса вјерске наставе. Наиме, како је настава организована, које за њу одговоран: држава или вјерска заједница, важи ли за обавезан, изборан или обавезно-изборни наставни предмет, у ком односу стоји вјеронаука према другим наставним предметима, ко израђује наставне планове, припрема наставна средства и материјале, ко образује и поставља наставни кадар, као и коју алтернативу имају они ученици који не желе да посећују вјерску наставу. Сва ова питања, прије свега у сопственим државно-правним оквирима, регулише свака земља за себе.

Проширење Европске уније као и њена све већа културна разноликост додатно је проузроковала шароликост вјерске карте Европе, па је тако и однос према вјеронауци у школама различит од државе до државе. Поједине државе (Белгија, Луксембург, Финска, Португалија и Шпанија) као алтернативу нуде етику, грађанско васпитање, историју религије и сл., што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Етика као обавезан наставни предмет за све ученике постоји у Шведској и Норвешкој. Почетком следеће школске године, етика као наставни предмет уводи се по први пут и у средње школе у Аустрији и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. У последњих неколико година присутан је, у појединим државама Европе, овај тренд увођења етике као алтернативног наставног предмета који је, између осталог, донекле и условљен новонасталим миграционим кретањима, актуелним политичким приликама као и свеукупним демографским развојем друштва.

У појединим чланицама Европске заједнице као нпр: Аустрији, Њемачкој, Грчкој, Италији, Ирској и Финској вјеронаука је конфесионално одређена, што опет омогућује традиционално признатим вјерским заједницама да у већој или мањој мјери саме организују вјерску наставу.
У Њемачком Основном закону вјеронаука се, без обзира на право надзора државних школских власти на цјелокупно школство, нуди у свим јавним школама у складу са доктринарним принципима вјере и учења тамошњих вјерских заједница. Право учешћа на вјерској настави одређују сами родитељи, односно ученици по достизању одређеног степена зрелости. Са шест пријављених ученика школа је дужна да понуди одговарајућу вјерску наставу. Вјеронаука је организована као обавезан наставни предмет готово у свим њемачким покрајинама. Од овог Основног закона имају изузеће само Бремен и Бранденбург који се по тзв. Бременској деклерацији из 1949. г. од њега изузимају, јер у деклерацији стоји да тамо где вјерска настава није постојала ни данас не мора да буде обавезна. Зато се у овим покрајинама и нуде као алтернативни предмети, библијска историја, етика и историја религије.
Италија даје једну специфичну гаранцију, прије свега, за католичку вјеронауку у свим државним школама. Настава је отворена за ученике свих конфесија и од 1984 необавезна, односно важи као изборна.

Већина ученика и поред тога, преко 90 процената редовно похађа часове католичке вјеронауке. Вјероучитеље поставља држава на приједлог Католичке цркве. Наставне планове предлаже Црква ресорном министарству образовања. Друге конфесије, и то само оне које су потписале споразум са државом, могу да организују сопствену вјерску наставу, али само на терет сопствених трошкова и уколико то желе ученици и њихови родитељи. Као алтернативно изборни предмет нуди им се још и грађанско васпитање.
У Ирској преко 90 процената свих јавних школа финансира држава, а све се налазе под патронатом Католичке цркве. Велики број школа захтијева да приликом уписа ученици морају да буду крштени у Католичкој цркви. Деценијама католичка вјеронаука је била општеобавезни наставни предмет. Однедавно постоје тенденције од Националног савјета за образовање да се реформом образовног система овакав облик вјерске наставе умногоме измијени.

У Грчкој као конфесионална религијска настава класичног државно-црквеног концепта, без потпуног црквеног утицаја на наставни кадар и наставна средства и материјале, нуди се једино православна вјеронаука као обавезан наставни предмет. Уколико неко не жели да учествује може да се од ње одјави.
У Финској признање вјерских заједница регулисано је Законом о вјерским слободама. Јавно признате цркве, односно вјерске заједнице добијају за своју цјелокупну мисију и финансијска средства од државе. Међу најбројније вјерске заједнице спадају Евангелистичко-лутеранска црква Финске и Православна црква Финске. Оне имају посебан статус као установе са правом јавног гласа. Држава им је додијелила право вођења матичних књига рођених, вјенчаних и умрлих, као и надлежност за сва јавна гробља. На основу финског Кривичног закона „ повреда вјерских светиња“ је најстрожије забрањена.Ученици који припадају једној од признатих цркава или пак других вјерски заједница добијају у свим јавним школама Финске религијску наставу која одговара њиховим вјерским убјеђењима. За све друге ученика нуди се етика као алтернативни наставни предмет.

Неконфесионална вјерска настава класичног државног концепта заступљена је и у Данској. Ученици који не припадју државно признатој Лутеранској цркви могу да се од ње одјаве и ако то њихови родитељи захтијевају. Вјероучитељи не морају да буду чланови државне Лутеранске цркве. У коoперацији Лутеранске цркве са државним школским властима нуди се додатно и евангелистичка вјерска настава.
У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији. Овај облик наставе даје могућност стицања основног знања о религијама. Настава мора да буде неутрална по питању погледа на свијет. Оваква настава је саставни дио општеобразовног система и није изразито вјерска. У Енглеској и Велсу наставно надзорни органи израђују наставне планове уз консултацију Англиканске цркве и других представника тамошњих вјерских заједница. Тежиште наставних садржаја чини хришћанство, а од 1994. утицај на наставне садржаје добили су и муслимани, јевреји, будисти, хиндуисти и др.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: