Krf: Ostrvo Vido, Plava grobnica, Srpska kuća

Piše: Mileva Lela Aleksić

Bila sam još uvek goluždravo ptiče, tankonogo i hitrovito, koje trčkara praotačkim stopama, još nesvesno iz kakvog se gnezda ispililo. Propinjala sam se na prstiće da zagrlim porodično stablo na kome je i moja grana, tankovita, ali nesavitljiva žilavica i nepokornica. U bremenitom voćnjaku prizivale su me žuljevite ruke, sa dubokim brazdama, u kojima je udomljen miris ljute krdže, baruta i zrelih jabuka. Te svete ruke su skidale sa glave šajkaču da u nju uberu najlepše jabuke kolačare, one što su jarko crvene kao cvetovi na ćilimu. Da ih uberu meni, onom izdančiću što još ništa ne zna o snazi stabla na kome stasava, ali oseća predačkim genom snagu, ponos i nepokor svoga pretka…Prolazila su leta, granalo se stablo i moje stopice su postajale za koji broj veće, a moja zapažanja i znatiželja izraženija i zapitanija.

-Sedi, ovde pored mene, dedine zlatne kose. Učiš li ti u školi o Albanskoj golgoti i o Drinskoj diviziji, o hiljadu i trista kaplara, o Krfu, o Vidu, o Plavoj grobnici…?

Odmahivala sam glavom postiđena zbog mog neznanja.

-Znam sve o sedam neprijateljskih ofanziva, o Kadinjači, i o Užičkoj republici…-promucah nespretno.

-Idi mi donesi iz onog vojničkog sanduka, što je u mojoj sobi pod krevetom, onu kutiju metalnu, ispod moga koporana i čakšira što me čeka za ukop, da obučem kad pođem Bogu na istinu…Hajde, blago dedi. ‘Oću nešto da ti pokažem, pa da utuviš po nešto u tu tvoju kovrdžavu glavicu, nešto što te u školi ne uče…

A u kutiji tapije na zabrane i šume, vojnička bukvica, dve-tri požutele slike u uniformi i Albanska spomenica prvog reda. Moj deda, Solunski ratnik…Prošao albansku golgotu, a ostavio brata u Plavoj grobnici…Moj temelj, ova svetlost i snaga i prkos u meni sadašnjoj…Moj deda, moja večito svetla medalja.

-E,vidiš, blago dedi…Ovo je odlikovanje koje sam zaslužio na Kajmakčalanu.Pričaću ti poistilavu sve kako je bilo, kad još malo jakneš da možeš sve da razumeš i da zapamtiš.A sad mi donesi onu kesu sa duvanom, da napravim koji cigar, pa da idem u Krčevinu, da vidim jesu li rodile one kruške jeribasme što sam kalemio kad sam se iz rata vratio. Vidim ja, tebi ću predati ovu tapiju pamćenicu. Ti je nećeš izgubiti, a bogami ni prodati.

…Dok u Igumenici prolazim pasošku kontrolu, srce se uzburkalo kao more, kidiše na moja sećanja i uspomene. Idem na Krf, da posle mnogo godina, od suočavanja sa žitijem mojih predaka, potražim njihove iznemogle korake, kaplje krvi i znoja, lebdenje između života i smrti, ali i da udahnem snagu vaskrsnuća i pobede. Već na granici između Albanije i Grčke, osetila sam nemir i neki čudni prkos. Pečat na pasošu i široki osmeh grčkog carinika…Pruža mi pasoš u ruku. Dođe mi da se provučem kroz pult i da ga zagrlim. Kalimera, Grčka!

Na trajektu žamor svih svetskih jezika, pobacani rančevi na palubi, po neko spava na udobnim sedištima u unutrašnjosti broda. Mi, Srbi, nas šezdesetak, šetkamo uzbuđeno iščekujući susret sa ostrvom kome smo na dar poneli naša srca. Iz jednog ugla odjeknu pesma:,,Tamo daleko“. Svi se spontano sabrasmo, upletetosmo ruke, emocije, glasove i zapevasmo koliko nas grlo nosi. Neko razvi i našu zastavu, onu iz Prvog svetskog rata na kojoj piše:,,Za kralja i otadžbinu.“ Po neki iznenađeni pogled skreće na našu grupu, a mi, potomci solunskih stradalnika i ratnika pevamo sve jače i jače,,…Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija…“Srce se nadima kao more, pevaju s nama seni naših predaka, poslednjim glasom nade da će se vratiti u svoje selo, u svoju Srbiju. A kakvi bismo mi Srbi bili, da u svakoj situaciji, koja odjekne glasnom emocijom, ne potegnemo za flašom rakije prepečenice. Da se pročisti grlo i utiša bura u duši. Takav je srpski domaćin. Nekoliko putnika je ponelo boce rakije da se na Krfu i Vidu popije po koja kapljica za pokoj duša naših svetih mučenika, čije kosti počivaju izvan otadžbine. U maramicama po malo srpske zemlje da se spusti u Plavu grobnicu. Odmiče pesma, glas postaje drhtaviji, a oči se pune suzama.,, … Tamo mi spališe crkvu u kojoj venčah se mlad… kada si dragane moj, otiš’o u krvav boj…“

Izlazimo na palubu, da vidimo trag u morskom beskraju. Mnogim našim ratnicima je to bio prvi susret sa velikom vodom. Postoji jedna kletva u zlatiborskom kraju, nikada je nisam do kraja razumela:,, Dabogda se ne stanio do sinjega mora…“ E, ako je neko kleo, jedno pokoljenje, baš ga je ukleo. Rečeno nam je da brod plovi oko tri sata do Krfa. Blizu smo. Jato galebova u daljini, nagoveštava da se primičemo ostrvu. Skoro svi smo na palubi, sa svojim prtljagom spremnim za iskrcavanje. U daljini se naziru obrisi najlepšeg grčkog ostrva. Za moj narod u Prvom svetskom ratu bilo je to ostrvo spasa. Brod se lagano primiče luci. Ispred naših pogleda promiču tvrđave. U središtu ostrva, visoko prema nebu, stremi zvonik crkve Svetog Spiridona. Dočekuje nas obala i grčka zastava visoko podignuta na jarbolu.,,KALOS ORISES“-uzviknu neko u prolazu, shvativši ko je došao u goste.,,EFHARISTO“-odgovaramo uz osmeh EFHARISTO, KRFE.!“

Gde najpre poći, nego u svoju ,,Srpsku kuću.“Svraćamo po zaveštanje, predah i nadahnuće, da pognemo glavu, kada prekoračimo prag, kao kad ulazimo u hram.

U uskoj, usponitoj uličici, nedaleko od centra grada Krfa, dočekuju nas dve zagrljene zastave-srpska i grčka. Na vratima gosposdstven i dostojanstven domaćin, stalni kustos muzejske postavke posvećene životu naše vojske na Krfu. Sa osmehom i radošću dočekuje nas gospodin Saramandić, službenik vlade države Srbije. Skoro da smo zatvorili saobraćaj u uskoj uličici, slušajući kazivanja našeg domaćina, ali naši prijatelji Grci strpljivo čekaju da im napravimo prolaz, mahnu u znak pozdrava i daruju nam pogled pun svetlosti. Na dva nivoa, u nevelikom prostoru, sažeto je jedno vreme, jedna epopeja, jedno stradanje i vaskrsnuće. Na zidovima su veliki panoi sa potresnim prizorima iznemoglih ratnika, živi kosturi, ostrvo Vido, prizori iz bitaka i Albanske golgote. Dečak u vojničkoj uniformi salutira regentu Aleksandru Karađorđeviću. Momčilo Gavrić, ratno siroče, koje se pridružilo vojsci, da u njenom okrilju pronađe sigurnost i dom. Sa drugog panoa gleda me ,,Oko sokolovo“, Dragutin Matić, najpoznatiji srpski izviđač, kome ni ptica nije mogla promaći neprimećena. U vitrinama se nalaze primerci oružja, ratni dnevnici, odlikovanja… Zastajem ispred vojničke uniforme, vojnika redova. Zamišljam hitrog Zlatiborca ili Šumadinca, stasitog i mudrog, kako prišiva dugme na vojničkom šinjelu. U porubu šajkače čuva iglu i konac, a u zašivenom unutrašnjem džepu poslednji dukat što mu je majka otkinula sa niske dukata koju je kao miraz donela u devojačkoj spremi. Dobra majka je taj zlatnik utisnula u sinovljevu ruku, da mu se nađe za parče hleba u nedođiji.

…Na Guviji nas dočekuje veliki krst. Ovde se srpska vojska iskrcala posle višednevnog čekanja u Valoni, iščekujući da se smiluju saveznici i prevezu žive kosture na ostrvo spasa. Ali kada? Kada im je ruski car Nikolaj Romanov zapretio i uslovio ostanak Rusije u ratu na strani saveznika. Slava majci Rusiji, velikoj sestri moje majčice Srbije. A do Krfa je ispisana surova istorija srpskoga naroda. Pisana je promrzlim stopalima kroz albanske gudure. Pisana je rukama koje u polusnu, kraj zaleđene staze, poslednjom snagom prave znak krsta odlazeći u nebesku otadžbinu. Pisana je tragovima krvi iz nezaraslih rana. Pisana je pesmom na smrznutim usnama. Iznemoglu kolonu posrćućih ratnika, vrebale su zasede i divlje zveri, krvoločno iščekujući plen. Mi Srbi, potomci solunskih ratnika, ne smemo zaboraviti velikog prijatelja našega naroda. Istorija je, ponekad, zaboravna, ali pokoljenja moraju pamtiti, zarad predaka i potomaka. Esad paša Toptani, zapovednik albanske žandarmerije, naredio je da se srpskoj vojsci podeli sledovanje hrane, da se mora primati srpski dinar za kupovinu namirnica…Sada počiva na srpskom vojničkom groblju na periferiji Pariza. Između krstova na spomen obeležju, nalazi se i jedan polumesec.

…Hodam kroz maslinjak nedaleko od krfske luke. Ovde su bili šatori za prihvat svetih stradalnika moga naroda. Ovde su odabirani oni koji su jači, za čiji se oporavak treba boriti i oni koji će se uputiti na Vido da udahnu poslednji put miris četinara, pre nego sklope umorne oči, zagledani u beskraj Jonskoga mora. Spuštam se na sasušenu travu ispod guste krošnje masline. Naslanjam glavu na upredeno stablo. Možda je baš pod ovom maslinom sedeo moj deda, inateći se sa smrću, rešen da preživi. Da li je baš ovde stiskao ruku svoga brata pre nego ga odnesu na Vido? Da li se baš ovde molio za pokoj njegove duše? Da li je ovde smišljao reči utehe koje će reći majci kada se jednom vrati na rodno ognjište? Da li se ovde zavetovao da će ga osvetiti i njegov dug otačestvu odužiti? Poziv vodiča me trže iz zapitanosti i razmišljanja. Čeka nas brod za ostrvo Vido. Ukrcavamo se u tišini. Brod je neobičnog izgleda i neobičnog naziva,,Gusar“, na pramcu srpska zastava.

Vido…Rane neizvidane…Ostrvo smrti…Ovde su iz Lazareta dovoženi najteže bolesni srpski ratnici.Pre njih ostrvo je bilo nenaseljeno i meštani su ga zvali ,,Ostrvo zmija“. Legenda kaže da su se i zmije pokoravale stradanju našega naroda, da ni jedna nije ispustila svoj otrov na njihova izmučena tela. I one su bile zatečene razmerama stradanja i patnji.Na ostrvu žive samo seni srpskih stradalnika. Na visokom jarbolu dočekuje nas srpska zastava i ploča koja označava blizinu Plave grobnice. Tišina… Dišu spokojem agave pored staze koja vodi do mauzoleja. Samo poneki cvrčak nariče pesmu neprebola. Dočekuje nas mauzoloj u kome su pohranjene kosti 1232 ratnika, prikupljene sa dvadeset sedam vojničkih grobalja na Krfu. Kosti 1532 nepoznata ratnika nalaze se u bočnim bunkerima sa obe strane mauzoleja.Na zidovima mauzoleja je replika Albanske spomenice.

…Sa mermernih zidova posmatraju nas predačke seni, identične pločice sa imenima i prezimenima, mestom rođenja, vojničkim činom…Na ponekoj pločici samo ime… Svi isti u stradanju i u večnom spokoju. Neka hladna jeza u duši i u prostoru. Promičemo nemi iščitavajući imena. Svi smo došli nekome svome, da mu šapnemo kroz suze da pamtimo, da se ponosimo, da trajemo u njihovom prekinutom nadanju. Sa desne strane ne nalazim ime moga pretka. Oprosti mi Bože, ovde su svi moji, svi naši , svi vaši…Setih se, pre polaska na Krf, zamolila me je prijateljica da pronađem i njenog pradedu Rajka. Na levoj mermernoj površini, zastade pogled –Janković, broj trista četrdeset osam…Ne mogu da dohvatim pločicu, da pomilujem dlanom kosti pohranjene u mermeru. Samo pogledom u kome je zračak zavičajne svetlosti grejem ti promrzle kosti, rode moj. I pokušavam da ti nabrojim koliko se na porodičnom stablu razgranalo grana. Uvek nekog zaboravim, pa se vraćam ispočetka, sve do najsitnijih izdančića. Da znaš da znam sve o tebi: i da si na vašarima bio kolovođa, i da si begenisao Jelenu iz susednog sela, i da ti je poklonila vezenu maramicu kada si u rat pošao, kao obećanje da će te čekati, i da si za pet otkosa bio ispred ostalih kosaca, i da ti nije bilo ravna u natpevavanju kad kroz selo prođeš…Pa izađu ispred kuća i deca i starci da te oslušnu, a ti pevaš, ori se Lipovac i Osoje…Samo ne znam kako su tekli tvoji poslednji dani na ostrvu smrti. Bog zna…

…Izdvajam se iz grupe. Iznad mauzeleja između visokih trava, poneki livadski cvet, kao sa naših zavičajnih polja. Berem zvončiće i sitne plave cvetiće. Stiskam u šaci vezicu livadskog bilja. Poći ću do Plave grobnice. Naša vodičkinja Beograđanka, udata za Grka, naša Tijana je najbolji naš ambasador. Potreseno priča o stradanju našega naroda, ponešto što nema u literaturi, što je čula na Krfu kao autentično kazivanje. A Krfljani pamte kazivanja svojih predaka, nezabeleženo stradanje jednog naroda, kada su se i vojska i državni aparat i nejač i siročad i kralj i redov, državna arhiva…izmestili sa teritorije svoje zemlje. Krenuli su u golgotu, verujući u vaskrsenje. Od živih kostura, vaskrsavali su vojnici, uskim uličicama prohodili su mladi Srbi, dostojanstveni, uljudni, odmereni, čuvajući vaspitanje iz roditeljskog doma i vojničku čast. Iza odškrinutih prozora gledale su ih krišom po koje devojačke oči. Ljubav je najveća sila, bez oružja, bez komande, bez raporta, bez granica. Zapovest srca i snaga emocija spajali su Grkinje i Srbe. Iz tih prepletaja rađala se uzvišena poezija. Najlepša ljubavna pesma na Krfu, posvećena je jednoj takvoj ljubavi.

-Samo da oslobodimo otadžbinu…Vratiću se…Čekaj me u starom maslinjaku-iskreno su obećavali zaljubljeni ratnici. Neki su se zaista vraćali, neki su ostali na bojištu.

…Opet se prisećam kazivanja moga dede.

-Slušaj i pamti, dedine zlatne kose. Kada smo oporavljeni krenuli u proboj Solunskog fronta, bili smo k’o munje gromovne. Mi, pešadinci Drinske divizije, kročismo na tlo Stare Srbije. Opet u rat sa starim neprijateljima Bugarima, kao devetsto dvan’este.Padamo i ljubimo zemlju, pa skačemo hitro na noge, nošeni nekom silnom snagom za koju nismo znali da je ima u nama. Francuska konjica ne prati brzinu srpske pešadije. Da dušmana satremo, pa na zgarište ili u dom da se vratimo. Ej, krvavi Kajmakčalan. Tu sam četiri rane zadobio, ali i ovu medalju, koju ćeš ti sačuvati, vidim ja…

…Vezici poljskog cveća pridodajem dve-tri tanke lovorove grančice. U vezenoj maramici stiskam komadić zemlje, ponet sa okućnice mojih predaka. Dok je moja grupa rasuta kojekude, spuštam se strmim stepenicama prema moru. Ovim tragom su odnošeni prekobrojni, za koje nije bilo mesta na grobljima, u Plavu grobnicu. Moram se sama zagledati u plave morske oči, iz čijih dubina me gledaju sveti stradalnici moga naroda i jedan predak moje porodice. Sa staze do mora hodam po oštroj hridi, kao da kosti srpskih stradalnika ili bajoneti, režu moja stopala. Spuštam u more vezicu cveća i lovorika i maramicu sa grumenom zemlje koji se utopi u morske dubine. Laka vam Plava grobnica, vitezovi golgote. Nema sam, osluškujem poruke iz dubina, opomenu i zavete. Pamtim, upijam u nezaborav, da prenesem mojim potomcima, da ne prekinem misiju zaveštanja.

Slušam iz duše odjek pesme, besmrtnog pesnika Milutina Bojića. ,,Stojte galije carske!Sputajte krme moćne, gazite tihim hodom!Opelo gordo držim u doba jeze noćne, nad ovom svetom vodom…Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata, i na mrtve alge tresetnica pada, leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli jada…“

Zbogom, Prometeji nade, apostoli jada! Zbogom, Krfe! Znam da ćemo se sretati opet, i opet. U vodama Jonskoga mora, počiva neumrla istina. Dok je živo sećanje, živeće i vaša žrtva, rode moj stradalni.