Krivi što ne pamtimo i što im verujemo!
Milan Ružić
Srbi su pobednički narod. Mi smo narod koji ume da voli, narod koji ume da prašta i narod koji ume da ugosti.
Neretko nas proglašavaju i narodom koji najviše zna, najviše ume i najbolje se snalazi. Srbi su svetu dali mnogo umnih glava. Dobili smo silne ratove, više njih za druge, nego za sebe. Borili smo se protiv svega što je pretilo nama i svetu. Sebe smo ispostili kako bi imali oni koji nikada nisu imali.
Međutim, Srbi znaju da budu i prepredeni. Mi smo narod u kojem se sve može prodati za pare ili funkciju. Fotelja je nešto što će porodice posvađati, braću pobiti i kuću zaravniti. Za vlast ćemo i sebe ubiti samo ako se pronađe način da i u smrti budemo na vlasti. Umemo mi i da mrzimo, ali nam je najveća greška što uvek i isključivo mrzimo sebe. Svoje ćemo pljuvati i kad ne treba, a na tuđe ćemo se smilovati i opravdavati ih kada ni Bog to ne bude mogao! Varaćemo i na najsitnijim stvarima samo da državu oštetimo. Dovijaćemo se da povredimo i najbliže samo ako ćemo mi od toga nešto imati, pa neka je to i pohvalna reč i ništa više od toga.
Za tapšanje po ramenu ćemo da tučemo! Za platu ćemo da špijuniramo i ogovaramo! Za lično napredovanje će Srbin unazaditi ceo svoj narod! Nije takav jedan, nego ih ima dosta.
Pucaćemo, razbijati, pljačkati, urlati i potkradati sebe, jer smo tako navikli ne znajući koliko tako sebi zla nanosimo. Nisu ni drugi narodi nešto mnogo bolji, ali u varanju, potkradanju i mučenju samih sebe, mi smo ubedljivo najbolji!
Nikada nismo drugima naneli onoliko zla koliko smo samima sebi! Takvi narodi se ne rađaju, već takvi postaju, a znate li zbog čega?
Zbog toga što smo svima bili moneta za potkusurivanje. Zbog toga što pravila važe za sve druge, osim za nas. Svi narodi sebe mogu nazvati narodom, a jedino mi sebe ogovaramo i nazivamo drugačije! Tako smo se vremenom navikli, jer su drugi oduvek u nama videli samo topovsko meso. Mi smo krivi što ne pamtimo i što im verujemo! Naš narod nije naš, jer novac kojim se to plaća dolazi sa strane. Naše je naše dok god ne izgubimo neku računicu, pa onda može kako ko poželi, a taj neko opet skoro uvek bude iz našeg naroda.
Svako je od svoje kuće hteo po ciglu da uzme dok kuće nije nestalo. Sada svi hoće parče zemlje, a kada su i njega ugrabili, nije ostalo ništa osim nameštaja. Kad je stari nameštaj razdeljen, sudili smo se međusobno ko je ugrabio više.
Dok je suđenje završeno, svedoci su umrli ili bili ubijeni, a kada je privedeno kraju, naš predmet, krvlju opran, zastario je i opet smo počeli nanovo sa starim kućama. Sada je jedan deo srpskog naroda vlasnik nekretnina, a drugi deo je onaj koji plaća rođene kuće koje mu je brat oteo! Sve su međe pomerene, sve cigle rasute, sav novac proćerdan, svaka njiva mržnjom zasađena, svaki brat posvađan, svi roditelji ostavljeni sami i svaka zastava skinuta i zamenjena nekom novom, kažu boljom.
Sada nam je korov postao cveće, krađa nam je legalizovana, život je postao jeftin, a smrt skupa, jer se ovde samo na tome i zarađuje. Zna se da nje mora imati tamo gde život stoji ili ne postoji. Dižemo sebi spomenik od starih cigala sa kuće i bratskim leševima.
Zaboravljamo sve one koji su nam ikada pomagali, a porobljivače gostimo u najboljim hotelima! Krademo jedni od drugih, jer nas je sramota nekom tuđinu ruku u džep da stavimo, ako je već stavljamo, a brat je navikao!
Kada nam je dobro išlo, sebi smo pripisivali uspehe, a kada je krenulo po zlu, krivce smo tražili po freskama, ikonama i kupolama crkava!
Jedan takav narod, a namerno navodim samo ono što kod nas ne valja, je moj narod! Moj je i njega se ne stidim! Nisu ni drugi narodi mnogo bolji! Jedino što možemo pokušati jeste da svoj narod vratimo sebi i učinimo ga boljim, a ne da gledamo druge, one gore, pa da, videvši njihove neuspehe, sebe pred sobom hvalimo što nismo takvi. Takve treba zaboraviti, a gledati samo sebe, jer je ovo vreme sebičnih. Nismo takvi, ali morali bismo pokušati da bismo opstali!
Volim svoju zemlju i svoj narod i ovakve kakvi su. Ovakve kakvi smo! I ne bih nikada menjao ni državu, ni narod, jer onda ne bih bio ono što sam!
Lako je voleti savršenstvo! Hajde pokušajte da volite nekoga sa manama.
Nije podvig Srbinu odustati od Srba i Srbije. Podvig je istrajati! Ako nas već Gospod ovakve ne ostavlja, ko smo mi da u sebe sumnjamo?
Srbi su pobjednički narod koji slavi samo svoje poraze jer pobjeda gotovo da nije ni bilo. To je narod koji umije da voli ali trenutno mrzi sve svoje komšije i gotovo cijeli svijet. To je narod koji je dao mnogo umnih glava koje su sve od reda bile školovane u austrijskim školama, u srpskim ni jedan. Ružiću idi malo u hladovinu i odmori.
Bitke nisu isto što i sportske utakmice.Niti je istorija sportska kladionica, koja poznaje samo oznake „1“, „2“ i „3“. Da li su Termopili bili poraz Spartanaca? Sportski, takmičarski i kladioničarski gledano – jesu. Svi Spartanci su tamo izginuli, a Persijanci su prošli. Ali, bez Termopila, bez „pokoravanja zakonima Sparte“, ne bi bilo ni Maratona! Dalje, Jevreji sigurno ne bi opstali 2000 godina u egzilu, da nije bilo Masade. Šta je Masada, ako ne prihvatimo logiku sportske kladionice? Zašto se danas zakletva izraelskih vojnika završava rečima: „Masada nikada više neće pasti“? Konačno, Teksašani su svoju zemlju oslobodili od Meksikanaca uz poklič: „Setite se Alama“! A šta je bilo u Alamu, znamo, gledali smo svi Džona Vejna u ulozi Dejva Kroketa kako gine u Alamu. Svoje Termopile (Kosovske bitke) imaju i Rusi, Francuzi, Austrijanci, Poljaci, Kinezi, Japanci… Srbi nikako nisu izuzetak u „slavljenju poraza“, onih koji to nisu, već upravo pobeda! Ako Vi to Komlene, kao istaknuti nacionalni Crnogorac ne razumete, onda zaista vi nacionalni Crnogorci nemate nikakve veze sa nama, običnim Crnogorcima, Brđanima, Zećanima ili Bokeljima, koji smo nacionalno Srbi! Onda nije ni čudo što se mi međusobno nikako ne razumemo, a istovremeno mi Srbi lako razumemo Spartance, Jevreje-zelote ili Teksašane!