Krst je sila i znamenje – svidelo se to nekome ili ne

Gospod mi je dao sve, kako za mene privatno tako i za moju karijeru, i On je za mene broj 1 i ponosim se time. I to se neće promeniti ni pod kojim uslovom. Slava Mu i hvala na svemu.
Nemanja Majdov,
povodom kazne koja mu je izrečena od strane Međunarodne džudo federacije.

Događaji vezani za ovogodišnje Olimpijske igre u Parizu ne prestaju da pobuđuju pažnju srpske javnosti i više od mesec dana posle njihovog zatvaranja. Poslednja u nizu vesti koja je „zapalila“ naše medije bila je drastična kazna izrečena od strane Međunarodne džudo federacije srpskom šampionu, Nemanji Majdovu, i to – ni manje ni više – nego stoga što se prekrstio pre meča! Ako ćemo iskreno (koliko god da volimo i poštujemo brata Nemanju) retko bi se ko od nas iznenadio da ga je pomenuta Federaciji opomenula ili kaznila zbog neprimerenog rečnika u poruci poslatoj posle meča u kome je oštećen sudijskom odlukom. On sâm je kasnije sasvim iskreno naveo da je preterao u nepristojnom izrazu, koliko god da je bilo reči o reakciji u afektu zbog nepravde koja mu je naneta. No ono za šta je Majdov kažnjen ne samo da je neočekivano, nego je i zapanjujuće, budući da je sankcionisan zato što je pre meča učinio spoljašnji gest koji je deo identitetskog nasleđa pravoslavnih hrišćana. Gest koji je, pritom, krajnje pristojan i ne nosi apsolutno nikakvu uvredljivu konotaciju ni za koga. Stoga će pomenuta kazna sasvim sigurno ući u mračni deo istorije džudoa kao klasičan primer otvorene diskriminacije jednog vrhunskog sportiste na verskom planu.

Događaj sa Majdovim je bio jedan od onih koji su inspirisali Žikicu Simića, pisca i sociologa iz Niša, da se oglasi svojim tekstom pod naslovom „Zašto se sportisti teatralno mole Bogu na utakmicama?“. U tom tekstu, međutim, nigde nema vrednosnog suda o kazni koju je izrekla Međunarodna džudo federacija, što je krajnje neočekivano s obzirom na motiv pisanja. Naime, Simić se tek usputno osvrće na kažnjavanje Majdova zbog njegovog osenjivanja krsnim znakom pre meča, uz napomenu da to neće komentarisati. Razlog očigledno leži u tome da mu nije toliko zasmetala bizarna kazna koliko mu je zasmetalo što se Majdov i drugi srpski sportisti osenjuju krsnim znakom na sportskim mečevima. I to u meri da je toj pojavi posvetio pomenuti članak sa glavnom tezom da je reč o negativnom fenomenu koji je nespojiv sa istinskim hrišćanskim etosom. Koliko su tačni stavovi i teze koje je u svom tekstu izneo gospodin Žikica Simić, a koje je dnevni list Danas 18. septembra 2024. godine objavio i postavio na naslovnu stranu svog internet portala?

Pre nego što iznesem svoje gledište o Simićevom članku, naveo bih razlog zbog koga sam se uopšte odlučio da reagujem. On prvenstveno leži u činjenici da se problematikom odnosa pravoslavne duhovnosti i sporta, u praktičnom domenu povremenih konsultacija sa trenerima i sportistima, bavim godinama unazad. Drugi razlog leži u tome što Žikica Simić navodi da su ga na pisanje članka prvobitno motivisali klipovi na društvenim mrežama u kojima je prikazano kako se „naši košarkaški reprezentativci krste pre meča“ i snimak u kome „jedan naš sveštenik ističe kako je Holifild uporno insistirao u jednom intervjuu da je pobedio Tajsona uz Božiju pomoć, a ne zahvaljujući treninzima i disciplini“. Pošto je taj „naš sveštenik“ po svemu sudeći moja malenkost (konkretno, reč je insertu iz intervjua koji sam dao podkastu MMA Institut), na neki način sam p(r)ozvan da mu i odgovorim. Ovaj osvrt na Simićev tekst ću, pritom, iskoristiti i da iznesem neka svoja razmišljanja na temu odnosa pravoslavne duhovnosti i sporta.

Na samom početku bih istakao da Simićev tekst nesumnjivo ima svojih dobrih strana, te bih osvrt započeo upravo sa korisnim mislima i idejama koje je izneo. Posebno kvalitetan deo teksta je onaj u kome Simić daje predlog autentične hrišćanske molitve kada je hrišćanin-sportista u pitanju. On je formuliše ovako: „Bože, neka pobedi bolji ili barem onaj kome je ona [pobeda] potrebnija“. Dodaje Simić da je suština u tome da bude volja Božija, a ne naša, čime molitva ne bi bila „uskogruda i sebična“ i smatra da bi se tako izbegao magijski pristup. Potpuno sam saglasan sa ovom opservacijom! I ne samo to: mislim da bi formulaciju koju predlaže Žikica Simić, kao i potonju tezu koja iz nje proizilazi, podržao svaki pravoslavni hrišćanin. Uostalom, tu praksu i lično godinama unazad verno sledim u radu sa pravoslavnim sportistima, kojima preporučujem da se pomole na jednostavan način pre meča: da pobedi onaj koji je bolji jer je to pravedno. Pritom, savetujem ih da u životu (ne samo na mečevima) svagda traže da bude volja Božija jer će time očuvati duhovni mir (uvek, pa i kada gube mečeve), a neće se povesti za slavoljubljem (pogotovo kada pobeđuju).

Ova poruka da je pravedno da bolji pobedi je jako važna i zbog šireg društvenog uticaja sporta. S tim u vezi, svojevremeno mi je jedan roditelj pomenuo kako se njegov talentovani sin-sportista povremeno „sažali“ na protivnika i pokloni mu neki poen na terenu. Zbog toga je svom sinu poslao poruku da ne sme da ima milosti. Ta poruka oca upućena sinu je, međutim, bila duboko pogrešna jer sintagma „bez milosti“ sa terena kasnije veoma lako pređe u svakodnevni život. Neuporedivo bolja poruka je: „Pravedno je da bolji pobedi, a ti daj sve od sebe“ jer kada se ona prenese na životne okolnosti, unosi načelo pravde u društvene ambijente poput škole, fakulteta, posla. Pravdoljubivost je vrlina koja, doduše, nema dubinu hrišćanskog etosa milosrđa, ali je veoma važna za svako društvo jer ukoliko se neguje kod mladih naraštaja, kasnije ima blagotvoran uticaj na smanjenje pojave nelojalne konkurencije, nepotizma, korupcije… Stoga već danas treba da radimo na pravilno usađenoj sportskoj svesti kod mladih naraštaja. Ukoliko oni na sportskim borilištima prihvate načelo pravde, ono će se posredno preliti i na sutrašnje uloge koje budu obavljali u društvu, i to od najranijeg uzrasta. S tim u vezi, pomenuo bih slučaj od pre nekih desetak godina, kada je jedna mlada teniserka odbila da joj školska drugarica-odbojkašica došapne rešenje prilikom kontrolnog ispita u gimnaziji. Ponuđenu drugarsku pomoć je odbila uz komentar: „Ja znam ovoliko“. Drugim rečima, nije htela da prisvoji nešto tuđe, makar to bilo i znanje koje je drugarica iz školske klupe htela da joj nesebično pokloni. Stoga sportu danas treba vratiti vaspitnu ulogu koju je, pre ulaska ogromnog novca u tu oblast, itekako imao.

Druga stvar koja je veoma korisna u Simićevom tekstu je naglasak na unutrašnjoj molitvi, umesto na spoljašnjim ritualima. Umno-srdačna molitva je, podsetimo, kroz isihastičko predanje do danas ostala sama srž molitvenog delanja u Pravoslavnoj Crkvi. Simić je potpuno u pravu kada navodi da je unutrašnje, spolja nevidljivo delanje, nešto ka čemu u duhovnom smislu treba stremiti. To je vekovno iskustvo Pravoslavne Crkve i potpuno je svojstveno svakom pravoslavnom hrišćaninu koji zna gde se nalazi istinsko duhovno blago (up. Mt 13, 44; Lk 17, 21). U suprotnom, ukoliko čovek ostane samo na spoljašnjim činovima i ritualima, bilo da su vezani za bogoslužbeni život ili ličnu molitvu, preti mu ogromna opasnost od farisejske pobožnosti (sr. Lk 18, 11). Sa sportistima koji su pravoslavni hrišćani najviše i treba raditi upravo na ovom polju, da bi uspeli da pravilno aktiviraju umnu (noetičku) sferu koja je, nažalost, kod najvećeg broja današnjih hrišćana na stepenu krajnje atrofije. U tom smislu, svako spoljašnje delanje u verskom smislu za pravoslavnog hrišćanina ima smisla jedino ukoliko ga prati i unutrašnje nastrojenje duše vezano za pravilan pokret uma. I kao što nas naši sportisti najviše mogu naučiti sportskom umeću, tako i mi koji smo sveštenoslužitelji njih pre svega treba da naučimo umeću umne molitve. Ovo je pogotovo važno u kontekstu pojave da neki od njih iz neznanja koriste dalekoistočne meditativne tehnike za potrebe pripreme za trening i meč (a te tehnike su, podsetimo, nespojive sa pravoslavnom duhovnošću), umesto da koriste vekovni isihastički metod molitvenog sabiranja uma u sebe. U kojoj meri im otkrivamo taj metod, sasvim je drugo pitanje – mišljenja sam da u tom pogledu kao sveštenoslužitelji treba da budemo samokritični jer mi se čini da u razgovoru sa sportistima uglavnom pokrećemo neke druge, daleko manje važne teme.

Na jednom mestu Simić ukazuje na primer molitve Molitve Gospodnje („Oče naš“) i primećuje da se hrišćanin u toj molitvi moli za „hleb nasušni“, ukazujući na potrebu skromnosti u pogledu potreba. Ovo je uobičajeni način tumačenja ovog mesta, premda ne treba izostaviti i drugi, dublji, koji potiče od doslovnog prevoda grčke reči epiousios, koji bi glasio nadsuštni [nadsuštastveni], čime se ukazuje na Pričešće. Koje god tumačenje da usvojimo, reči gospodina Simića da se vernik „moli za najelementarniji minimum“ se mogu uzeti kao tačne ukoliko ih ograničimo na ovozemaljske potrebe koje su obuhvaćene tom molitvom. U istom smislu Simić ispravno navodi da se u Molitvi Gospodnjoj hrišćanin moli za sačuvanje od teških životnih iskušenja, što bi takođe potpadalo pod pomenuti elementarni minimum ovozemaljskih materijalnih potreba. Uzevši to u obzir, možemo prihvatiti kao korisnu ideju koja stoji iza tih Simićevih reči, a to je da hrišćanski sportista treba da zadrži skromnost i smernost, uvek i u svemu, pa tako i u molitvi. Sa druge strane, moramo naglasiti da to nije dovoljno da bismo imali pravilno molitveno nastrojenje. Konkretno, u Molitvi Gospodnjoj mi na prvom mestu ne ištemo skromne ovozemaljske potrebe, već proslavljanje Boga (kroz svetost našeg života) i dolazak Njegovog Carstva (koje je unutra u nama (sr. Lk, 17, 21), što opitujemo kroz dolazak blagodati Duha Svetog koja ispunjava naše biće kada smo za to pripravni). Što će reći, naša molitva uvek i neizostavno treba prvenstveno da bude usmerena ka proslavljanju Boga i ostvarivanju zajednice sa Njim. U tom smislu, ni sportisti nisu izuzetak – i kada pobeđuju i kada gube treba da proslave Boga, a da svoju borbu na sportskim takmičenjima shvate kao odraz glavnog „takmičenja“, onog koje se odvija na duhovnom poprištu, da bi duhovnom borbom po pravilima umesto vremenskog i raspadljivog stekli večni i neraspadljivi venac slave u zajednici sa Bogom (sr. 1Kor 9, 24-26).

Jedna Simićeva teza zahteva opservaciju koja po obimu izlazi van opsega ovog teksta. To je mesto u kome on navodi da „sport kao takav teško da u hrišćanskom sistemu vrednosti zauzima neko ozbiljnije mesto, ako ga uopšte zauzima“. Na ovu temu možemo različito odgovoriti, zavisno od toga da li u obzir uzimamo praktične strane hrišćanskog života. Primera radi, odavno je primećeno da mladi u sportu mogu naučiti dosta toga što ih itekako može pripremiti za kasniji podvižnički život u Hristu – odricanje od poroka, napor, upornost, uništavanje lenjosti, čeličenje volje, poštovanje suigrača, trenera, drugih takmičara… Sve to može dobiti veoma dobar epilog kada sportista uđe u liturgijsko okrilje Crkve, što i jeste razlog zbog koga oni obično brzo napreduju u duhovnom životu kada pođu za Hristom. U tom smislu, Pravoslavlju je strano veštačko (bolje reći: sektaško) odvajanje životnih aktivnosti od duhovnog života – sve treba da bude preobraženo, smisleno i usmereno ka Hristu. Ovo je veoma široka tema i za njen detaljniji uvid preporučujem knjigu pod nazivom Ljudsko tijelo, askeza i sport, autora mitropolita Jeroteja Vlahosa, koju je pre dvadesetak godina objavila eparhija zahumsko-hercegovačka. U njoj se jasno izlažu određeni postulati koji se tiču odnosa pravoslavnog hrišćanina prema sportu, a koji su od ključnog značaja za našu temu. U ovoj knjizi je obrađeno i jedno veoma značajno pitanje koje se tiče teme izmeštanja težišta sa sebe na trenera pod uticajem sporta, što je pripremna aktivnost za društveni (a delom i crkveni) život u čisto psihološkom smislu. Mitropolit Jerotej Vlahos s tim u vezi primećuje: „U sportu, ali i u raznim igrama, postajemo svesni velikog značaja koji za naš život ima takozvano težište. Težište se ne nalazi u nama, nego van nas, niti se nalazi u porodici našoj, nego van nje […] Njihovo [dečije] težište bi trebalo da se nalazi van njih samih, ona ne treba da budu čovekocentrična. Težište porodice bi trebalo da je Crkva, duhovni vodič. A težište Crkve trebalo bi da je eshaton […]“. Ovde je sasvim jasan posredan uticaj sporta na one koji kasnije ulaze u crkveni život, budući da im je daleko lakše da izmeste težište sa sebe nego onima koje to iskustvo nemaju. Iz knjige uvaženog grčkog mitropolita, doslednog prenosnika filokalijske tradicije, bih izdvojio samo još jednu rečenicu iz zaključnog dela koja je za ovu priliku veoma važna. Ona glasi: „Crkva prihvata sport, usvaja sve igre i vežbanje, dovoljno je da to vežbanje samo po sebi ne bude cilj našeg života, nego da je usmereno ka duševnom vođenju čoveka u ravnotežu, poboljšanju društvenih prilika i duhovnom usavršenju čoveka“. Ova rečenica bi mirne duše mogla da bude deo socijalne doktrine Pravoslavne Crkve kada je reč o odnosu prema sportu, te ćemo njome zaokružiti prvi deo ovog osvrta.

Kada bi ostatak Simićevog teksta imao kvalitetne teze i inspirativne predloge kao u pomenutih nekoliko pasusa, zaslužio bi najviše ocene i bio bi za bezrezervnu preporuku. Nažalost, realnost je drugačija jer ostatak njegovog teksta (bolje reći: njegov najveći deo) boluje od krajnjeg metodološkog redukcionizma i izrazite proizvoljnosti koje ne bi smele da budu svojstvene ozbiljnom sociologu. Pođimo od samog početka teksta, u kome se gospodin Simić „kači“ na insert u kome navodim kako je Holifild proslavio Boga posle pobede nad Tajsonom. Simić tu priču posmatra isključivo utilitaristički, navodeći kako je sveštenik pominjanjem tog događaja želeo da „vuče vodu na svoju vodenicu“ sa željom „da poentira kod svojih vernika“. Simić je, razume se, slobodan da postavi takvu hipotezu – problem je u tome što je kao sociolog trebalo da bude dosledan metodologiji društvene nauke kojoj pripada kada iznosi tako rezolutan stav. U konkretnom slučaju to znači da je trebalo da pogleda celu emisiju u kojoj je pomenuti stav izrečen, da bi znao šta tom isečku prethodi i sleduje, čime bi mu bio jasan kontekst. A kontekst je bio vezan za čuvenog ruskog MMA borca i prijatelja srpskog naroda Fjodora Jemeljanenka i za njegove intervjue u kojima proslavlja Boga kao pravoslavni hrišćanin, pri čemu je Ivander Holifild pomenut kao primer profesionalnog sportiste iz borilačkog sveta koji je znatno pre Fjodora činio isto. Da bih preventivno sačuvao Žikicu Simića od sablazni, napomenuću da imam negativan stav i prema profi verziji boksa (koji, sa druge strane, poštujem u verziji veštine koja pomaže izgradnji viteškog karaktera, budući da zabranjuje udarce ispod pojasa, sa leđa i dok protivnik kleči ili leži) i prema takmičarskom obliku MMA (koji nema viteške odlike boksa, ali je nesumnjivo visoko efikasan sistem borenja, veoma primenljiv za trening specijalnih službi, telohranitelja i tome slično). No Ivander Holifild i Fjodor Jemeljanenko, posmatrani kao ličnosti iz sveta „profi ringa“, nešto su sasvim izuzetno i zaslužuju veliko poštovanje zbog nekih vrlina. Što se tiče samog Holifilda, nije reč o tome da li je (kao što je to Simić pojednostavljeno zaključio) on pobedio Tajsona zbog treninga ili ne (valjda je svakom ko zna šta je boks jasno da nije mogao pobediti da se nije dobro fizički spremio). Reč je o nečemu drugom: o njegovoj potrebi da zablagodari Trojičnom Bogu na pobedi i da Tog Boga kao Istinitog ispovedi javno (ovo drugo je verovatno bila reakcija na usklike kojim je Tajsonova svita izlazila u ring). Holifild, dakle, nije želeo da proslavi svoje mišiće i reflekse, koji su dar Božiji, koliko god da je lično uložio napor u trening bez koga se pobedi nije ni mogao nadati. Usput, budi rečeno, nisam prvi sveštenik sa balkanskih prostora koji je taj događaj (među zapadnim hrišćanima inače dosta poznatiji nego kod nas) pomenuo u javnosti kao veoma upečatljiv. Pre godinu-dve dana jedan hrvatski rimokatolički sveštenoslužitelj ga je pomenuo ni manje ni više nego u crkvenoj propovedi! Koliko mi je poznato, Simićeve kolege sociolozi iz susedne države se tim povodom nisu oglašavali, niti su u tome videli „vode“, „vodenice“ i „poentiranja“ koje, nekim do sada nepoznatim sociološkim metodom, odnekud uočava Žikica Simić.

Na ovom mestu se postavlja važno pitanje, koje glasi: da li je želja da se proslavi Bog posle sportskog trijumfa istinska, autentična potreba jednog hrišćanskog sportiste? Lično smatram da jeste, te da nas sâm apostol Pavle posredno uči tome, kada kaže „Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite“ (1Kor 10, 31). Da je Simić kojim slučajem pogledao ceo podkast u kome sam gostovao (umesto što je usputno pregledao naknadno montirane TikTok isečke) primetio bi da posebno naglašavam štetnost trenda „obožavanja“ sportista (koji, istine radi, i on s punim pravom kritikuje, nazivajući ga paganskim, u čemu se potpuno slažemo). Ono što je Simiću promaklo, a o čemu je itekako bilo reči u pomenutoj emisiji, jeste efekat toga što se mnogi sportisti zahvaljuju Bogu i slave ga posle meča – oni time (svesno ili nesvesno) šalju poruku onoj grupi navijača koja ih idolatrizuje i jasno govore da slava pripada samo Gospodu Bogu i da ne treba praviti idole od sportista, što je sve češći fenomen. Slaveći Boga za svoje rezultate, vrhunski sportista ispoveda da je čovek od krvi i mesa, i da mu ne priliči bilo kakva vrsta obožavanja, budući da je stvoreno biće koje je prah i pepeo, te da slava, čast i poklonjenje pripadaju samo Gospodu Bogu. Umesno je, s tim u vezi, da se prisetimo slučaja našeg košarkaškog šampiona Dejana Bodiroge, koji je svojevremeno odreagovao na pesmu koje su mu navijači spevali, slaveći ga kao „boga“ košarke. Bodiroga je uznegodovao na tu duhovno krajnje štetnu pojavu i nedvosmisleno ju je osudio. Tako bi trebalo da postupi svaki hrišćanin sportista koga navijači veličaju na sličan način, bilo da ga direktno zovu svojim „idolom“ ili da ga obožavaju na neki posredan način.

Gospodin Simić dalje tvrdi da se srpski sportisti „besomučno krste“ na terenu tokom takmičenja. Uočimo, za tren, jednu terminološku nedoslednost kod ovog stava jer je izjava „besomučno se krstiti“ potpuno nesuvisla – besomučnik može mnogo toga, ali ne i da se prekrsti, budući da krsno znamenje proteruje besove (demone). To i jeste jedna od stvari na kojima se vidi sila Časnog Krsta, a koju je naš narod sročio kroz uzrečicu da neko „beži k`o đavo od Krsta“. No da ne cepidlačimo u terminima, jasno je šta je Simić želeo reći koristeći nezgrapan rečnik: hteo je da kaže da su se srpski sportisti na Olimpijskim igrama u Parizu krstili suviše često. No opet nije jasno odakle je izveo takav zaključak, budući da su se oni krstili pre i posle mečeva, a neki i prilikom dodele medalja, i to je to. Da su Majdov, Đoković, Perišićeva, košarkaši, vaterpolisti… na sebe stavljali krsno znamenje svaki put kada bi poentirali, to bi zaista moglo da se karakteriše kao preterano, pa možda i napadno. Ovako, zaista nije jasno u čemu su ti ljudi preterali. Doduše, sve zavisi od toga kakav stav čovek ima prema osenjivanju krsnim znakom kao takvom – ateisti će u tome imati jednu „meru“, a verujući potpuno drugu. Zanimljivo je, međutim, to da Simić znamenovanje srpskih sportista krsnim znakom vidi ne samo kao „besomučno“, već i kao „teatralno“. On, naime, postavlja pitanje da li se „teatralnim krštenjima sujetno želi pojačati naklonost svoje publike jer se, zaboga, radi o pobožnoj osobi?“. I ovde nailazimo na generalizaciju koja nije dostojna uglednog sociologa poput Živice Simića, budući da nigde nije navedeno u čemu se sastoji teatralnost takvog čina. Po toj logici ispada da su srpski sportisti maltene iskakali pred kamere kao kakvi statisti željni slave sa namerom da se prekrste u kadru. Zar nije logičnije da ih je oko kamere pomno pratilo nezavisno od toga šta su činili i hvatalo ih u svakom trenutku pre, tokom i posle meča, pa tako i onda kada su se prekrstili? Ovim, naravno, ne sporim mogućnost da zaista ima onih koji to rade teatralno i sa nekim svojim namerama. Slično tome, ne sporim da ima onih koji to čine iz sujeverja, pristupajući tom činu magijski i utilitaristički. No upirući prstom na sve sportiste, bez razlike, Simić je upao u metodološku grešku uopštavanja na osnovu pojedinačnih slučajeva.

Primetimo i to da Simić potrebu sportista za osenjivanjem krsnim znakom vidi isključivo u želji da se pobedi u nekom meču. Nesumnjivo da ima sportista koji to čine iz takve namere, no zašto bi to bila jedina potreba? I, opet, zašto bi to bio slučaj kod svih sportista? Opšte je poznato da hrišćani krsni znak uzimaju kao moćnu zaštitu u svim životnim situacijama u kojima potrebuju pomoć. Kako je onda moguće da Simić nije uspeo da primeti i potrebu sportiste da, primera radi, bude zaštićen od povreda, u skladu sa poznatom srpskom bogomoljačkom pesmom, koju je spevao Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, koja kaže: Krst spasava verne ljude od svih povreda; Krst je sila, Krst je slava, Krst je pobeda! Slično tome, jedna od Simićevih teza je i da se sportista neizostavno moli da postane šampion. I ona je tipična generalizacija koja sa naučnim metodom nema blage veze. Ili, možda, ipak postoji nešto što mi ne znamo i da je to zaključak izveden nekim istraživačkim postupkom? Ko zna, možda je Simić radio anonimnu anketu sa više desetina religioznih sportista, ali nam to nije pomenuo? No ako jeste, red je da to navede, pa da i sami vidimo rezultate njegovog sociološkog istraživanja – ovako se sve vodi samo na proizvoljna tumačenja i nagađanja podobna da se njima popuni prostor jednog levo-liberalnog medija koji jedva čeka da objavi neki tekst uperen protiv crkvenog života. Jednako je sporan i Simićev stav da hrišćanin svojom molitvom pre meča podgreva sujetu i gordost (budući da Simić, kao što je navedeno, smatra da se profesionalni sportista moli samo da postane šampion). Naprotiv, gospodine Simiću, upravo ideja da se bilo šta može učiniti bez pomoći Božije gura hrišćanina direktno u sujetu i gordost, a ne molitva Bogu za pomoć. Uostalom, šta je to što pravoslavni hrišćanin uopšte može učiniti bez Božije pomoći? Zar sam Gospod ne kaže: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn 15, 5)? Moleći se iskreno Bogu za pomoć, hrišćani pokazuje nemoć, a smirenje (kao antipod gordosti) je ništa drugo do duboka svest o Božijoj svemoći i o našoj sopstvenoj nemoći, kako nas o tome uči Prepodobni Maksim Ispovednik. Ovde Simić posredno previđa i apostolsku zapovest koja kaže: „Molite se bez prestanka“ (1Sol 5, 17), što znači u svakom okruženju molitvenom atmosferom zakvasiti sveukupnu delatnost hrišćanina, koji je prizvan da stalno molitveno stoji pred Bogom. Što se tiče toga kako i za šta se moliti, o tome je već bilo reči.

Nažalost, postoje i teze u Simićevom tekstu koje su uvredljive i nimalo ne priliče jednom naučnom delatniku. Tako on navodi da je „poznato da se kod nas pobožnost ceni jer se naivno poistovećuje sa moralnošću i poštenjem, pa se time želi poslati poruka da se radi o dobroj osobi ili onoj koja patriotski čuva nacionalni identitet“. Ovim se našim sportistima implicitno spočitava da su licemeri koji se javno krste pred ljudima da bi ih oni veličali zbog nekog umišljenog poštenja. Simić usputno spočitava i simbiozu srpstva (patriotizma) i Pravoslavlja u datom slučaju, čime previđa činjenicu da su se osenjivanju krsnim znakom srpskih sportista najiše radovali upravo zapadni hrišćani (rimokatolici i protestanti). Razlog – taj čin su osetili kao ispovedanje hrišćanstva u atmosferi potpuno antihrišćanskog (i anticivilizacijskog) ambijenta ovogodišnjih Olimpijskih igara i opšte apostasije na posthrišćanskom Zapadu. Ovde dolazimo do jednog jako važnog momenta kada je reč o korišćenju krsnog znaka naših sportista, a on je ispovednog karaktera, što su zapadni hrišćani itekako osetili kao podršku.

Simić postavlja veoma uvredljivo pitanje kada se, tobože, pita da li se kroz svojevrsni ritualizam u ponašanju sportista oslikava neka pojava „kompatibilna“ opsesivno-kompulsivnom poremećaju (!?). Premda Simić nije ni referentan ni relevantan za domen kliničke psihologije, on ipak poput kakvog stručnjaka iznosu tu tezu, pozivajući se na Sigmunda Frojda. Da li će Simić videti i „kompatibilnost“ opsesivno-kompulsivnom poremećaju u tome što se svi hrišćani pre i posle obroka redovno prekrste i zakrste samu hranu? Da li će i to svesti na „maniju krštavanja“, kako on karakteriše ponašanje pravoslavnih srpskih sportista? Simićevi stavovi ovog tipa neodoljivo podsećaju na stavove sovjetskih ideologa koji su većinu religijskih potreba ruskog stanovništva svog vremena svodili na neurotične poremećaje i punili klinike potpuno zdravim ljudima. Ne spočitavam Simiću sličnu nameru, ali želim da mu ukažem na to ko se pre njega služio sličnim argumentima i kakve je to posledice imalo na širem društvenom planu. No kao i u većini prethodnih slučajeva, i ovaj površan argument se na kraju okreće protiv početne Simićeve teze. Naime, kao što je ranije istaknuto, pravoslavni hrišćani sebe tokom dana redovno osenjuju krsnim znakom više puta: bilo da obeduju, kreću na put, odlaze na počinak… čime dolazimo do dijametralno suprotne teze kada su sportisti u pitanju (Simić smatra da oni to čine radi jednostavnog „oslobađanja tenzija“ pred meč). Jer ako pravoslavni hrišćanin na sebe više puta u toku dana stavlja znak krsta u raznim prilikama, tražeći Božiju zaštitu i blagoslov, onda se podrazumeva da to može učiniti i na sportskom takmičenju. Sa druge strane, upravo bi izbegavanje osenjivanja krsnim znakom, zbog bilo kog razloga, moglo voditi u neku vrstu duhovne shizofrenije, budući da sugeriše podvojenost ličnosti koja je jedno na meču, a nešto sasvim drugo u privatnom životu. Pravoslavni hrišćanin po prirodi stvari teži da postane integralna ličnost, čije su duševne sile uravnotežene i sabrane, stremeći svim svojim bićem ka istinitom Bogu i težeći da bude isti u svakoj društvenoj ulozi u kojoj se nađe. Sve drugo je pristup nošenja dnevnih maski po potrebi, što vodi upravo ka psihološkim poremećajima rascepa ličnosti. Ovo, naravno, ne znači da pravoslavni sportisti neizostavno treba da se prekrste pre ili posle meča – to niko od njih i ne traži niti je potrebno da bi potvrdili svoju pravoslavnost. No itekako znači da ne treba da se stide da na sebe stave znak Časnog Krsta kada god osete tu potrebu – pa tako i pre i posle meča – jer se mi, po rečima Apostola „ne stidimo jevanđelja Hristovog“ (Rim 1, 16).

Niški sociolog na jednom mestu potpuno izlazi van glavne teme i iznosi jedno krajnje proizvoljno bogoslovsko tumačenje po kome „neki pravoslavci veruju da je blagodat veća u pravoslavlju nego u katoličanstvu [rimokatolicizmu – prim. O. S.], iako niko ne zna koliko je to u procentima“. Ovde se jasno otkriva nepoznavanje pravoslavnog bogoslovlja, ali i potpuno neiskustvo u doživljaju blagodatnog života. Stvar je jednostavna – pravoslavni hrišćani veruju i ispovedaju da je pravoslavno hrišćanstvo vera koja u sebi nosi kako punoću istine tako i punoću blagodati Duha Svetog. Dakle, nije reč o tome gde je veća blagodat, već u tome gde je njena punoća – obožene ličnosti koje Pravoslavna Crkva i dan danas rađa iz svoje duhovne materice jasno ukazuje gde se ta punoća nalazi odnosno gde je istinita Crkva, koja je riznica nestvorene blagodati. A Simićevo postavljanje pitanja „procenata“ blagodati u odnosu na ostale može činiti samo čovek koji ne poznaje razliku između stvorenih i nestvorenih energija budući da nestvorenu blagodat kao takvu nije moguće kvantifikovati – tu vrstu merenja, poštovani kolega Simiću (mogu Vas tako osloviti, budući da i sam imam akademsko sociološko zvanje), moguće je izvesti u fizici, elektrotehnici, informatici (pa i sociologiji u nekim slučajevima), ali ne i u domenu blagodati koja se tiče bogoslovlja. A što se tiče Simićeve opaske prema kojoj „naš Hristos može da bije katoličkog ili protestanskog, a i bogove drugih religija“, ona ne zaslužuje da bude počastvovana osvrtom – mudar čovek bira ne samo sagovornika, već i ono na šta ima smisla odgovarati.

Velika je šteta što Živica Simić u svom tekstu nije razvio teze i ideje pomenute na početku ovog osvrta jer na tom polju ima itekako velikog prostora za kvalitetnu razmenu mišljenja. Predlažem mu ovom prilikom da ispravi grešku tako što će sledeći put da obradi jednu izazovnu temu i da na nju primeni naučni metod svoje matične oblasti. Ta tema bi bila vezana za široko poznati internet snimak na kome se arapski komentator-musliman raduje Đokovićevom trijumfu nad Alkarazom. Zaista, veoma je zanimljiv sociološki fenomen da jednom bliskoistočnom muslimanu ne smeta da se sve vreme kao malo dete raduje pobedi Đokovića dok se ovaj na kolenima krsti i zahvaljuje se svome Bogu, a da jednom – sigurno ne i jedinom – srpskom sociologu, koji živi i radi u srpskom društvu koje baštini viševekovnu hrišćansku tradiciju, tako nešto očigledno veoma smeta. Tu vrstu sociološke opservacije bih i lično voleo da pročitam.

Bilo kako bilo, odgovor na Simićev tekst, umesto ovog nešto dužeg osvrta, mogao je da se svede na samo jednu rečenicu – onu kojom je Patrijarh Porfirije čestitao pobedu Novaku Đokoviću na ovogodišnjim Olimpijskim igrama. A ta rečenica glasi: Krst je sila i znamenje!

I vaistinu jeste – svidelo se to nekome ili ne…

Uoči Krstovdana, leta Gospodnjeg 2024.

Prezviter dr Oliver Subotić
Upravnik Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke

Izvor:

Srpska pravoslavna crkva