Krunisanje cara Nikolaja II i tragedija na Hodinskom polju

Krunisanje cara Nikolaja II Aleksandroviča i carice Aleksandre Fjodorovne poslednje je krunisanje jednoc cara i njegove supruge u Ruskom carstvu. Ono se dogodilo 26. maja 1896. godine u Uspenskoj katedrali u Moskovskom kremlju.

ISTORIJSKA ČINJENICA: NIKOLAJ II NIKADA NIJE BIO „KRVAV“

Novi pogled na prvu rusku revoluciju 1905. godine i „Krvavu nedelju“.

U sovjetsko vreme se u svim udžbenicima govorilo o trulom carskom režimu i krvavom Nikolaju II. Sovjetskog Saveza nema više od četvrt veka, ali mitovi sovjetske propagande i dalje čvrsto žive u nekim umovima. Odakle nadimak „krvavi“? On je povezan sa dva događaja: tragedijom na polju Hodinka i „Krvavom nedeljom“. Ali dovoljno je uporediti broj žrtava ovih tragedija sa posledicama revolucionarnog terora 1905-1910. godine i represijama sovjetskog režima iz 1930-ih da bi se razumelo ko je zaista bio krvav…

Tragedija na polju Hodinka dogodila se u Moskvi, u maju 1896. godine i bila je povezana sa krunisanjem cara Nikolaja II.

Nakon krunisanja, prema tradiciji, trebalo je da se organizuju svečanosti za narod: ogromni stolovi su postavljeni na polju Hodinka u blizini gradskih zidina. Građani i seljaci bili su pozvani na veličanstven svečani obrok kao carevi gosti. U rano jutro, pre zore, više od pola miliona ljudi okupilo se na Hodinki.

„Zbog neočekivanog broja okupljenih ljudi, policija se nije mogla nositi sa gomilom, i na početku podele poklona dogodila se neverovatna gužva. Posle 10-15 minuta, red je bio uspostavljen, ali je bilo kasno. Ispostavilo se da je na licu mesta poginulo 1282 ljudi, a bilo je na stotine ranjenih. (istoričar S.S.Oljdenburg)

Boljševici su iskoristili ovu tragediju kao povod da zakače Nikolaju II nadimak „krvavi“.

Sigurno je da lične krivice Nikolaja II u toj tragediji nije bilo, ali kako je bio na čelu države, on je odgovornost za tragediju preuzeo na sebe. On je odredio da se isplati po 1000 rubalja svakoj porodici poginulih na Hodinskom polju, odredio je penzije porodicama poginulih i osakaćenih, za decu koja su ostala siročad naredio je da se osnuju prihvatilišta, a sve troškove sahrana stavio je na svoj račun.

Niko od učesnika tragedije nije krivio 26-godišnjeg Cara, koji je tek stupio na presto. Kada je Car obilazio ranjene u bolnici, mnogi od njih su zabrinuto, sa suzama u očima molili cara da oprosti njima „nerazumnima“ , koji su pokvarili „takav praznik“.

„Slučajno je na dan nesreće u francuskoj ambasadi zakazan sjajan prijem, za koji su se naši saveznici Francuzi odavno pripremali, trošeći ogromne količine novca i mnogo truda na ove proslave. Na predlog ministra spoljnih poslova, vladar je teška srca odlučio da ne otkaže svoju posetu kako ne bi izazvao političke glasine. Dužnost carske službe stavljao je iznad svega. U zakazano vreme, vladar je stigao u francusku ambasadu, ostao je minimalno vreme koje protokol zahteva, a zatim je otišao, upućujući ambasadoru molbu da prenese zahvalnost francuskom narodu za njegova prijateljska osećanja prema Rusiji …Njegov hrabri gest bio je cenjen u stranoj štampi, posebno u francuskoj. Što se tiče ruske liberalne javnosti i levičarske štampe, oni su u propagandne svrhe pokušali da iskoriste ovaj incident kako bi cara predstavljali kao čoveka bezdušnog, bezobzirnog i okrutnog. “ (istoričar E.E. Alferiev)

Drugi događaj vezan je za „krvavu nedelju“, 09. januara, 1905. godine

Jedna od ključnih figura u zaveri bio je sveštenik G. Gapon, organizator štrajka i masovne povorke radnika upućene Caru sa peticijom.

Pozivajući ih na „mirnu šetnju“, na jednom od okupljanja Gapon se obratio radnicima: „Ako … nas ne propuste, probićemo se silom. Ako vojska puca na nas, mi ćemo se braniti. Deo vojnika će preći na našu stranu i tada ćemo organizovati revoluciju. Napravićemo barikade, razbiti prodavnice oružja, razbiti zatvor, uzeti telegraf i telefon. Socijalistički revolucionari su obećali bombe… a naši će uzeti » (list Iskra br. 86 iz 1905).

Boljševički odbor Sankt Peterburga izdao je proglas:

„Ne moliti Cara, i ništa ne tražiti od njega, ne ponižavati se pred našim zakletim neprijateljem, već ga zbaciti sa trona i isterati sa njim čitavu autokratsku bandu – samo se na taj način može dobiti sloboda.“

Eto kako su izgledale parole „mirne“ povorke.

To je bila čista politička provokacija revolucionara, koji su pokušali da u teškim uslovima rusko-japanskog rata za Rusiju, postave političke zahteve carskoj vlasti u ime naroda.

U nedeljno ujutro, 9. januara 1905. godine, demonstranti su krenuli iz raznih krajeva grada ka Zimskoj palati. Oni su nosili transparente sa sloganima „Dole samovlašće!“, „Živela revolucija!“, „Na oružje, drugovi!“.

Provokatori iz „mirne“ povorke bili su prvi koji su otvorili vatru. Prvi mrtvi bili su policajci. Kao odgovor na pucnje, četa 93. pešadijskog Irkutskog puka otvorila je vatru na naoružane demonstrante. Za policiju nije bilo drugog izlaza. Oni su izvršili svoju dužnost.“ (istoričar A.Borisjuk)

Mirna povorka pretvorila se u oružani sukob sa snagama reda. Rezultat su bili povređeni na obe strane.

Iz izveštaja direktora odeljenja policije A.A. Lopukhina:

Zatrovana agitacijom, gomila radnika nije podlegla uobičajenim policijskim merama, pa čak ni napadima konjice, tvrdoglavo su tražili da idu na Zimski dvorac, a zatim su razdraženi otporom, počeli i sami da napadaju vojne jedinice. Takvo stanje stvari je dovelo do potrebe hitnih mera za uspostavljanje reda, a vojne jedinice su morale da deluju protiv ogromne mase radnika vatrenim oružjem.

…na 4-oj liniji Vasiljevskog ostrva, okupljeni radnici su postavili barikadu sa crvenom zastavom. Na istom području izgrađene su još dve barikade od dasaka i došlo je do napada na zgradu 2. policijske stanice Vasilijevskog dela, čija je kancelarija bila polomljena, a bilo je i pokušaja oštećenja telefonske i telegrafske komunikacije.

Pucnjevi su ispaljeni sa prozora kuća pored barikada, a ovde je opljačkana i fabrika oružja Šaff, i gomila je pokušala da se naoruža ukradenim sečivima.

…Istog dana opljačkano je pet privatnih prodavnica na peterburškoj strani i dve prodavnice vina na Vasiljevskom ostrvu.

Dalje se u izveštaju navodi da je „9. januara ubijeno 96 ljudi (uključujući rejonskog nadzornika), a ranjene su 333 osobe, od kojih su 34 osobe umrle pre 27. januara (uključujući jednog pomoćnika sudskog izvršitelja)“, odnosno tada je ukupno ubijeno 130 ljudi. Poruke o „hiljadama žrtava“ koje je liberalna štampa distribuirala u zemlji i inostranstvu nisu bile istinite.

Istog dana radnici su, u obraćanju mitropolitu Petrograda, izrazili potpuno kajanje zbog onoga što se dogodilo: „Zbog svoje neprosvećenosti mi smo dozvolili da neke osobe koje su nam tuđe izražavaju političke želje u naše ime.“

I opet Vladar pokazuje milost i brigu za žrtve. Naređuje da se odvoji 50.000 rubalja iz sopstvenih sredstava za pružanje pomoći članovima porodica ubijenih i ranjenih (o tome postoji izveštaj u Gradskoj upravi Sankt Peterburga br. 16 od 20. januara 1905.). Istorija ne zna za još jedan takav slučaj, da se tokom teškog rata sredstva određuju za dobrotvornu pomoć porodicama žrtava antidržavnih demonstracija.

Postavlja se pitanje da li je odluka o upotrebi oružja bila pogrešna. Možda je vlada trebalo da napravi ustupke radnicima?

Istoričar S.S. Oldenburg, savremenik tih događaja, daje nedvosmislen odgovor: „Pokoravanje napadnoj gomili ili dovodi do kolapsa vlasti ili do još goreg krvoprolića“.

Nakon januara 1905. u zemlji se razvio pravi revolucionarni teror.

„Nemiri koji su počeli u januaru 1905. zahvatili su celo carstvo. Svakodnevno je od terorista ginulo na desetine ljudi. Od januara 1905. do 1907. godine teroristi su ubili 9 hiljada ljudi, od januara 1908. do januara 1910. – 7 hiljada 634 ljudi. Ukupan broj žrtava terora iznosio je 16 hiljada 634 ljudi. Važno je napomenuti da ruska liberalna inteligencija „po tradiciji“ nije saosećala sa žrtvama terora, već sa teroristima, u kojima su naprednjaci videli napredni odred protiv omražene autokratije“. (Kandidat istorijskih nauka P.V. Muljtatuli).

Pa za šta je kriv Nikolaj II? Zar zbog toga što je branio svoj narod i postojeći državni sistem od previranja?

Za to Nikolaju II nisu bile potrebne masovne represije protiv celog naroda.

Stroge kazne koje su usledile protiv terorista i pobunjenika dovele su do toga da je početkom 1908. godine u zemlji potisnuto revolucionarno raspoloženje, talas krvavih zločina zaustavljen i život se vratio u normalu.

Da uporedimo neke brojeve:

Pod Nikolajem II 1908. (rekord po broju pogubljenja), pogubljeno je 1.300 ljudi.

Prema zvaničnim podacima OGPU-NKVD (izvor: O. Mozokhin):

– 1921. godine, kada je građanski rat u Rusiji bio u punom jeku, OGPU je usmrtio 9.701 osoba:

– 1937. godine (u jeku staljinističkih represija), 353.074 osobe su bile izložene smrtnoj kazni!

Rezultat carskih represija bio je 7,5 puta manji nego u prvim godinama sovjetske vlasti i 270 puta manje nego u jednoj od najtežih godina staljinizma.

I to je u poređenju sa zvaničnim podacima OGPU-NKVD.

Ali postoje i drugi statistički izvori.

Dakle, u studiji A.I. Ivanova „Demografski gubici Rusije – SSSR“ na osnovu arhivske statistike, dati su drugi podaci. Kaže se „ukupni gubitak stanovništva zemlje formiranjem Sovjetske države, prouzrokovan njenom unutrašnjom politikom, vođenjem građanskog i svetskog rata tokom 1917-1959.“

Autor daje sledeće brojke:

„1. Uspostavljanje sovjetske vlasti 1917-1929. godine, broj žrtava – preko 30 miliona ljudi.

2. Gubici u izgradnji socijalizma (kolektivizacija, industrijalizacija, eliminacija kulaka, ostaci „bivših klasa“) 1930-1939. – 22 miliona ljudi.

(Objavljeno u časopisu „Ruska renesansa“ br. 16 za 1981.)

Ukupno – više od 52 miliona ljudi.

Ko je stvarno krvav?

Proglašavajući Nikolaja II krvavim, ideolozi sovjetskog režima pokušali su da skrenu pažnju sa svojih krvavih zločina.

Oznaka „krvavi“ trebalo bi zauvek da bude uklonjena sa imena cara Nikolaja II!

Autor: Elena Iljina

Prevod: Aleksandra Ignjatović, Pravoslavna porodica, mart 2020