Krvava litija na Svetu Trojicu: Dve decenije od zločina NATO varvara u Varvarinu

Piše: Miloš Miša Lazić

Praznični dan, u nedelju (30 maja 1999.), na Svetu Trojicu, okupio je mnoštvo sveta u crkvenoj porti hrama Uspenja Presvete Bogorodice, a hiljade ljudi tiskalo se oko mosta na Velikoj Moravi ili na njemu. Kao da su baš taj trenutak vrebali piloti NATO-a da bace bombe

Sveštenik Tomislav Gajić je zavirio u ogledalo, ugledao svoj lik i prekrstio se.

– Pogledao sam smrti u oči – izgovorio je tiho. – Bila je u taj čas svuda oko mene, ošinula me po licu i mimoišla. A što me ne uze, samo Bog zna.

Dugo se, veli, umivao nad česmom u crkvenoj porti ne shvatajući otkuda tolika krv. Tek docnije, po bolu, dokučio je da lipti s njegovih obraza i sa čela.

Dva dana posle jezivog zločina na varvarinskom mostu lice popa Tome izgleda strašnije: prepuno je dubokih brazgotina, rana i podliva.

– Da je od gelera, ne bismo mi sad razgovarali. Te rane je načinilo ljudsko meso što je letelo oko mene. Tako mi rekoše u ambulanti dok su mi čistili povrede i vidali uboje.

Sumnjičavo vrti glavom nad novinama u kojima piše da je konačni mračni bilans bombardovanja mosta na Velikoj Moravi kod Varvarina, na Duhove, samo jedanaest mrtvih i tridesetak povređenih. Jer, u nedelju, 30. Maja 1999. , u pola dva po podne, na mostu je bilo mnogo ljudi i čak tri vozila: kombi i dva automobila.

Svedok užasa

– Grad je bio pun sveta – priča otac Tomislav. – Em pijačni dan, em litija za Svetu Trojicu. Ne umem da procenim, ali ako je u crkvenoj porti bilo dvesta ljudi, onda je na ulicama, tu, blizu mosta, bilo bar dve hiljade duša. Kao mravinjak. Ovde smo bili otac Ljubisav Kovačević, prota Milivoje Ćirić i ja. Prota Ćira je upravo pojao „Kolj slaven“ kad je udarilo…

Sa protojerejem stavroforom Milivojem Ćirićem pošao je dole, ka mostu, da vide šta se to zbilo. Ispred njih i puno namernih da pomognu, ako je pomoć kome potrebna.

– Dođosmo do mosta, a on već srušen – priča pop Toma. – U vodi ugledamo poprečen crveni automobil. Gledamo, a ne možemo da pomognemo: most srušen s obe strane stuba. Samo što sam se okrenuo, udari i drugi put. Pamtim samo zvuk, eksploziju, škripu čelika i vrisak ljudi. Nisam se obeznanio, ali to kao da mi se izbrisalo iz pamćenja.

Sledeće čega se seća bilo je obezglavljeno telo kraj njegovih nogu. Po mantiji je prepoznao da je to prota Ćira. Kraj njega je ležao Dragoslav Terzić iz Paraćina, pao je preko bicikla koji je gurao kraj sebe. Dragi je bio čuveni pevač crkvenog hora, došao u Varvarin zbog praznika i litije.

– Svuda mrtvi i ranjeni – uzdiše sveštenik. – Želja mi je da pomognem, a obnevideo sam od krvi. Beše to neka crvena koprena koju sam pokušavao da otrem mantijom, al ne ide.

Bespomoćno je stajao tu, kraj srušenog mosta, među mrtvim i umirućim, nemoćan da išta učini. Niko od straha nije smeo da priđe i pomogne unesrećenima.

– I mene vuče da bežim, samo što nemam kud. Ne vidim. Pipam oko sebe raskomadana tela, užas mi se uvukao pod kožu.

Prvi ubijeni sveštenik

Ispod crkve Uspenja Presvete Bogorodice koja je vremešnija od Amerike, stesnilo se staro varvarinsko groblje. Patinom presvučeni spomenici bili su izlomljeni, unakaženi gelerima bombi što su srušile most pedesetak metara dalje. Preko groba i skršnog spomenika Milorada Prokića (1864-1937), starog varvarinskog trgovca, leže iskrivljeni i iskidani čelični komadi pešačke staze mosta. Duga je sedam hvati: da se može izmeriti, sigurno je u njoj bar dve tone.

– To svedoči o silini eksplozije – prostenjao je otac Toma kao da ga pritiska toliki teret. – Po groblju smo skupljali delove tela izginulih. Pop Ljubisav Kovačević je, nažalost, video unakažena tela izginulih u kapeli. Od tada nema mira, u dušu mu se uvukla tuga.

– To mi je najstrašnije iskustvo u životu – kaže pop Ljuba. – A najgore mi je bilo kada sam ugledao obezglavljeno telo prota-Ćire. On je, Bog da mu dušu prosti, bio u penziji od 1996. godine, ali vladika Sava mu je produžio službu jer je započeo gradnju crkve u Donjem Katunu, s one strane Morave. Za njim ostadoše udova, dve kćeri i troje unučadi. On vam je prvi sveštenik koji je stradao u ovom ratu. Daj Bože da je i poslednji, da je prota Ćira poslednja žrtva ovog bezumlja. Jer, iskusili smo za ova dva meseca sva zla ovog sveta.

I on, takođe, sumnja da je život na mostu i kraj njega izgubilo samo jedanaestoro ljudi. Sluti da je neka tela Morava odnela.

Most prepun ljudi

Mrtvih i ranjenih bilo je s obe strane mosta. I na njemu. Odmah posle zločina stigla su ambulantna kola i ekipe lekara iz Ćićevca, Paraćina i Kruševca.

– Kod nas je dopremljen trideset jedan povređeni – kaže primarijus dr Zoran Bićanin, direktor kruševačke Opšte bolnice. – Svima njima smo ukazali pomoć, a četrnaestoro zadržali na bolničkom lečenju. Od toga broja petoro je na intenzivnoj nezi. To popodne smo uradili deset veoma složenih i teških operacija. Povrede su strašne i višestruke. Ipak, imali smo sreće da niko od zaista teško povređenih nije podlegao.

Bombama na civile, Nemački avioni gađali most dva puta

Avioni NATO bombardovali su most u Varvarinu 30. maja 1999. godine na pravoslavni praznik Svetu Trojicu i pijačni dan, uprkos tome što se u njegovoj blizini nalazilo više od 1.000 civila!

Tačno u 13.35 sati, avioni NATO koji su pripadali nemačkoj vojsci, bombardovali su most u Varvarinu u dva navrata, a tom prilikom ubili su 10 i ranili 30 civila. U prvom napadu most je pogođen sa dve rakete.

Iako je most već bio srušen, avioni NATO su se, tri do šest minuta kasnije, vratili i izvršili drugi napad ispalivši još dve rakete. Tela ubijenih bila su raskomadana. Među ubijenim civilima bila je i šesnaestogdišnja Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije u Beogradu. Iako je vazdušni napad počinjen usred bela dana, zvaničnici NATO su most cinično nazvali „legitimnim vojnim ciljem“ a žrtve „kolateralnom štetom“.a

Šesnaestogodišnja Marina Jovanović je učenica Trinaeste beogradske gimnazije. S gorkim osmehom kaže da je završila prvi razred. („To – završila – stavite pod navodnike“). Ima prelom desne potkolenice, iskidane mišiće leve butine, puno telo gelera. poderotine po licu…

Dan posle stradanja odstranjen joj je jedan geler iz leđa, u blizini kičme.

– Nedelju dana ranije došla sam sa mamom u Donji Katun gde imamo kuću – priča devojčica. – Sklonili smo se tu od bombi koje su padale na Banovom brdu, po Makišu i skladištu „Jugopetrola“ u Radničkoj ulici. Prve noći nisam mogla da zaspim od tišine. U nedelju sam se sa još dve drugarice vraćala s pijace kući preko mosta. Kada smo začule zvuk aviona mahinalno smo potrčale ka desnoj obali, ali uzalud. Samo tren kasnije začuo se strašan prasak i most se, uz škripu, obrušio u Moravu. Bile smo u vodi do kolena i grčevito se držale za ogradu. Moja i Sanjina mama su došle s nekim ljudima iz sela i uspele da nas izvuku. Nego, znate li šta je sa Sanjom?

Sanja Milenković, Marinina najbolja drugarica iz Beograda, inače učenica Matematičke gimnazije, doneta je u kruševačku Opštu bolnicu mrtva. A to njenim drugaricama niko nije kazao: nemaju snage da im rasprše nade da će ponovo biti zajedno.

– Mogu vam reći isto što i ona – kaže Marijana Stojanović, vršnjakinja i drugarica male Marine, učenica prve godine Ekonomske škole u Paraćinu, inače iz Donjeg Katuna. – Pamtim da je most bio prepun ljudi koji su se vraćali s pijace, a videla sam i neke pecaroše na pešačkoj stazi. I tri automobila.

Šta će seljak bez ruke

Slobodan Ivanović je seljak. Ima pedeset tri godine i živi u Varvarinu. Sada je na poluintenzivnoj nezi hirurškog odeljenja kruševačke bolnice.

– Kad je ruknula prva, ja pritrčim i dohvatim jednog ranjenog da ga vučem odatle – priča Sloba. – Onda ti to grunu, preseče me geler po kolenu. Padoh. Boli. Kad htedoh da se pridignem vidim nema mi šake. Oko mene mrtvi i ranjeni, onom fali noga, onom glava, užas jedan.

Gleda tužno u onaj patrljak podlaktice desne ruke. Suze mu naviru na oči, guši jecaj.

– Bog zna kako ću bez ruke – uzdahnuo je. – Da je barem leva, još i nekako. Ali, desna! I šta će seljak bez ruke? Ništa. Da umre od gladi u obilju. Jedino da me sin Ivan odmeni. Završio je škole, al’ ostade u kući.

Varvarinski mučenici

Na freski oslikanoj pod krovom veličanstvene Crkve uspenja Presvete Bogorodice u Varvarinuu su trajno upamćene nevine žrtve bombardovanja mosta: Tola Apostolović, Zoran Marinković, Stojan Ristić, Milivoje Ćirić, Dragoslav Terzić, Vojkan Stanković, Ružica Simonović, Ratobor Simonović, Milan Savić i najmlađa među njima, 15 godišnja, Sanja Milenković.

Postali su anđeli čuvari, crkve i naroda Temnića. Zauvek.

U krevetu do Slobe leži sedamdesetogodišnji Božidar Dimitrijević iz Varvarina. I on je seljak, zemljoradnik. I on je teško povređen, takođe. Masivni zavoji mu prekrivaju levu šaku, ono što je od nje ostalo.

– Lakše mi je nego Slobi bar zato što mi ode leva – kazuje Boža s mukom. – Al’, meni su iskidane obe noge gelerima. Jedan uleteo u rame, kažu da još ne može da se vadi. A bolovi strašni, neizdrživi. Bole me i prsti koje nemam. Nisam gledao, a vele mi sestre da su mi noge i spržene. Geleri behu usijani ko žeravica. Iskidaše i spališe istovremeno. Postradah onoliko, a bar da sam uspeo nekom da pomognem. Nisam, i to mi je najžalije. Glava da mi ode uludo.

Pričaju obojica da su u most udarile dve bombe (ili dva projektila, ne snalaze se baš najbolje u tom đavoljem naoružanju). U razmaku od oko pet minuta. Drugi je zbog odjeka zazvučao kao da su dva.

– Ma, ja sve mislim da su znali da ćemo svi pojuriti onamo da pomažemo unesrećenima – razmišlja Boža naglas. – Popričekali su da nahrupnemo pa ispalili i drugi. Da nas satru.

– A tim našim mostom, da budem pošten, ni valjani auto nije mogao da prođe a kamoli tenk – dodaje Slobodan. – Što ga natovci srušiše, ni po jada, al što pobiše onoliki svet…

Iznad pravde

Kad je u javnost procurelo da su u bombardovanju mosta u Varvarinu (bez strateškog značaja i s nerazumnom „kolateralnom štetom“) učestvovali i nemački piloti, grupa tamošnjih intelektualaca podnela je protiv njih krivičnu tužbu sudu jer su, mimo zakona, prvi put nakon Drugog svetskog rata i kapitulacije učestvovali u vojnoj akciji van teritorije svoje zemlje.

Tužba je odbačena s prilično čudnim obrazloženjem. Naime, sud je procenio da je NATO „nadnacionalna organizacija“, te da zato ne podleže pravnim propisima država-članica.

A, da li se u takvom obrazloženju krije i pravi razlog postojanja ove alijanse koja se i inače, i pre i posle agresije na Srbiju i SR Jugoslaviju „proslavila“ svojim akcijama mimo odluka Saveta bezbednosti UN, više je nego očigledno.

I nikom ništa…

Izvor: izmeđusnaijave

Pročitajte još:

Hronologija Nato bombardovanja – Bombardovani Kragujevac, Đakovica, Uroševac