Krvave godišnjice na Drini: Jesu li suze i bol svih majki isti, ili možda nisu?

U dva dana, u Potočarima kraj Srebrenice i petnaestak kilometara dalje, na Zalazju, kraj Drine, biće obležene godišnjice tragičnih događaja iz poslednjg rata.

U Potočarima, sutra, 11. jula, 28 godišnjica srebreničke tragedije i stradanja muslimana 1995. godine, u Zalazju, prekosutra, na Petrovdan, 31 godišnjica velikog pokolja Srba u tom i susednim selima, kada su snage Nasera Orića, za dan pobile 69 meštana, među njima i mnogo dece, staraca, žena.

Sutra, u Potočarima, na komemoraciji Bošnjacima pobijenim pošto su srpske snage ušle u Srebrenicu biće čitav svet. Sa „majkama Srebrenice“ u njihovom bolu saučestvovaće diplomatski kor iz Sarajeva, predstavnici NVO sektora, Evropske Unije, Sjedinjenih Država. Na Petrovdan, na Zalazju, srpske majke same će oplakivati svoje sinove i kćeri stradale od ruke Orićeve vojske iz Srebrenice.

U Potočarima i na Zalazju tako je to godinama i tu se ništa ne menja, niti će se skorih vremena promeniti.

„Godinama unazad, decenijama, od kako je formirano memorijalno groblje Potočari i od kako se nama Srbima uporno stavlja etiketa da smo genocidan narod, da smo u Srebrenici počinili genocid, glavna poruka iz govora verskih poglavara, ali i političara iz Sarajeva jeste da ‘ko ubije jednog nevinog čoveka, kao da je ubio čitav svet’. E, sad, pitamo mi sa Zalazja, jesu li i ovde pobijeni nevini ljudi, makar jedan jedini novin čovek, ili su nevini ubijani samo u Srebrenici, ili su i ona srpska deca pobijena po selima kraj Drine, a neka su imala tek po par godina ili par meseci, oni dečaci od 15 godina, devojčice od 15 ili 16, ona deca zatvarana u logore u Srebrenici, bila kriva? Eto, to mi Srbi sa Zalazja pitamo a odgovor nikako da dobijemo“, reči su jednog od meštana Bratunaca, Srbina poreklom sa Zalazja, zabeležene koji dan uoči obeležavanja tragičnih godišnjica na Drini.

Bivši visoki predstavnik u BiH Valentin Incko pre ravno dve godine nametnuo je Zakon o zabrani negiranja genocida prema kome svako ko negira „zločine genocida, ali i druge zločine presuđene od strane međunarodnih sudova i Suda BiH, može biti kažnjen zatvorom od tri meseca do tri godine“.

Posle izjave Milorada Dodika, predsednika RS, iz februara ove godine da se u Srebrenici „nije desio genocid i da to svi u Republici Srpskoj znaju“ reagovale su „Majke Srebrenice“ i zatražile da Dodik bude procesiran i primerno kažnjen.

Oglasila se tada i ambasada SDA u Sarajevu porukom da „stalni pokušaji poricanja srebreničkog genocida od Milorada Dodika, predsednika RS, ne mogu promijeniti činjenice a ni istinu“.

„Neodgovorno je poricanje genocida i ratnih zločina kao i veličane ratnih zločinaca“, još je iz ambasade SAD u Sarajevu poručeno Dodiku i Srbima.

Što se tiče majki Zalazja, Sasa, Bljevča, Zagona, Biljače, Kravice, njihov se glas ni izbliza ne čuje toliko daleko. U stvari, njihov se glas se čuje samo do prve doline, do prvog potoka u kome je njihov jedinac završio pod kamom Orićevih, ne dalje od toga.

A nekako baš ovih dana pre ravno 15. godina, početkom jula 2008. Apalaciono veće Haškog tribnula pravosnažno je oslobodilo „ratnog zapovjednika Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića krivice za zločine nad Srbima u tom gradu od 1992. do 1993. godine“. Tom presudom preinačena je prvostepena presuda izrečena dve godine ranije, kojom je Orić, optužen da nije sprečio zločine nad Srbima, osuđen na pune – dve godine zatvora.

Predsedavajući veća koje je sudilo Oriću tada je, nabrajajući silne članove pravilnika po kojima se sudi u Hagu rekao kako je „utvrđeno da su se teški zločini nad Srbima u Srebrenici nesumnjivo desili, ali da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se Orić mogao osuditi“.

Tih dana, Šuhra Sinanović, predsednica Udruženja žena Podrinja je, ne krijući zadovoljstvo haškom presudom Oriću, ostalo je zabeleženo, izjavila:

„Da je bio kriv, Haški tribunal bi izrekao kaznu. Znači, on nije kriv, on je naš heroj, borac“.

Možda baš te godine, na groblju na Zalazju, na jednom od grobova zatekao sam Stanojku Stanojević sa Zalazja, preminula je mučenica ima pet – šest godina, presamićenu preko groba jednog od dvojice svojih sinova ubijenih u ratu.

„Hodam po groblju, od sina do sina… Božo mi imao 26, Radisav 27 godina. Gledala sam onog dana Nasera, k’o tebe sad što gledam. Jaše belog konja, putem, ovde ispod groblja, preko prsa redenici, nosi zelenu zastavu i viče – ‘ne pucaj, vataj četnike žive'“, prepričavala mi je tog dana tužna starica.

Na Petrovdan ujutru, dok se Zalazje spremalo za veliki praznik, seosku slavu, Orićeve jedinice iz Srebrenice, opkolile su selo, za par sati masakrirano je 69 meštana, među žrtvama bilo je 14 žena i troje dece.

Ostalo je zabeleženo da je Đuka Simić (65) mučena pa okrutno ubijena pred svojom kućom, a na telu nesrećne starice izbrojano je 16 prostrelnih i ubodnih rana. Rada Cvijetinović (41) zarobljena je, satima mučena i zlostavljana pa masakrirana. Marija Jeremić ostala je tog dana bez dva sina, jednog je sahranila, Markove posmrtne ostatke nikad nije našla…

Kada je 2006. godine Orić u Hagu prvostepeno osuđen na dve godine zatvora, pa pušten na slobodu, glavno pitanje u Potočarima bilo je: „Hoće li se Orić pojaviti na komemoraciji?“

Pričalo se te godine naveliko da je Orić, ujutru, dok narod još nije počeo da se okuplja u Potočarima, projahao putem ka Brtuncu na belom konju, ali se posle ispostavilo da jahač na belom konju nije bio Orić nego Zulfo Tursunović koga su Srbi po okolni selima takođe po velikom zlu upamtili.

Te godine, dok su u Potočarima čekali Karlu del Ponte, svemoćnu hašku tužiteljku, na ulazu u Memorijalni centar u Potočarima umalo nije došlo do tuče oko – majica sa Orićevim likom koje su svi hteli da imaju.

Punih 14 godina kasnije, sutra će u Potočarima biti sav „civilizovani zapadni svet“, biti tu – diplomatski kor iz Sarajeva, predstavnici NVO i Evropske unije, predstavnici susednih zemalja, na Petrovdan, na Zalazju, srpske majke same će oplakivati svoje sinove.

„Svi koji negiraju bilo čiju bol, pa i bol srpskih majki, trebalo bi da dođu na groblje u Bratunac, da čuju istinu o stradanju Srba u Srednjem Podrinju, Birču… Neko se osilio da meri bol majki i kaže da to nije bol, tragedija i zločin. Niko nema izuzetno pravo na bol. Bol je isti za svakog čoveka, bol oseća svaka majaka, bol nema ni naciju, ni veru“, rekao je tada patrijarh ali nikoga od predstavnika međunarodne zajednice, sem ruskog ambasadora, nije tog dana bilo u Bratnucu da ga čuje.

„Srbi znaju svoju bol, ali, prepoznaju i poštuju bol majki Bošnjaka i Hrvata. Ovde smo da se pobrinemo da se zločini više nikome nikada ne dese i da uputimo molitvu da elitizam i ekskluzivnost u bolu nestane. Lekovito je znati i prihvatiti ono što je činjenica, jer to će nas jedino izvesti na pravi put“, istakao je patrijarh.

I dok se u Bosni i Hercegovini, za negiranje „genocida u Srebrenici“ danas može otići u zatvor i to na tri godine, za negiranje zločina na Zalazju, u drugim srpskim selima oko Srebrenice nikoga neće zaboleti glava.

Stvar je jednostavna, u „Inckovom zakonu“ piše da je zabranjeno negiranje „zločina genocida, ali i drugih zločina presuđenih od strane međunarodnih sudova i Suda BiH“, a za zločine nad Srbima u Zalazju, recimo, još nikome, što bi nekadašnji OHR Valntin Incko rekao, nije presuđeno.

Nije bilo dokaza?!

Izvor: RT Balkan/Zoran Šaponjić