„КУД Идијоти“ – боље издати књигу него пријатеља

Момци одрасли поред пулског бродоградилишта „Уљаник“, фасцинирани „Рамонсима“ почетком осамдесетих праве свој бенд. Поставе се мијењају до 1985. када два радника „Уљаника“, ноћни чувар установе за психијатријске болеснике и заљубљеник у бродове постају стална постава „КУД Идијота“.

Сале Веруда, Туста, Птица и др Фриц праве групу која ће домаћи панк заувијек обиљежити својим рифовима. Били су то момци из радничких породица, виспрених умова и оштрих језика, који нису имали ни за мартинке.

Бивши басиста бенда Ненад Марјановић, познатији као др Фриц, каже да су умјесто мартинки носили радничке ципеле које су носили радници бродоградилишта „Уљаник“.

„Оне јесу као фингирале неке марке, али то су заправо биле масивне ципеле из ‘Уљаника’. Прве мартинке смо купили тек половином деведесетих“, каже Фриц.

Додаје да њима у то вријеме и није била толико битна иконографија која је пратила панкере, колико музика на којој су предано радили.

Петар Јањатовић, музички новинар, објашњава да је на снази била парола „сам свој мајстор“:

„Све оно што они нису могли да имају, што се кувало у Лондону, сами су креирали и постали су популарни у тадашњој Југославији.“

Политичар Жељко Томић, како га у својој књизи др Фриц зове – први фан „КУД Идијота“ у Србији, каже да је група настала када је у Југославији панк посустајао.

„Они су се појавили са добрим мелодијама, гитарама и направили су одмах на почетку много хитова. Баш много. Тај први удар био је веома јак“, рекао је Томић.

Омладински фестивал у Суботици, на коме су побиједили 1987, отворио је „КУД Идијотима“ врата домаћих и страних клубова. Остали су вјерни свом звуку, када су многи ноћу свирали oно што туристи траже, а дању вјежбали рок.

Др Фриц објашњава да је није било могуће продати се. Јер да су покушавали нешто друго, то не би био панк:

„Нисмо се продали јер то не би била та прича послије 20 година. Били бисмо небитни као и друга маса која је нешто одсвирала. Због става због гарда, некомпромитираности и досљедности и данас можемо причати о бенду.“

Томић објашњава да су „КУД Идијоти“ једноставно били непоткупљиви и да су тјерали по своме:

„Да им даш боља радна мјеста, њима то не значи ништа. Они су потекли из ‘Уљаника’ и знају шта је лицемјерје структура и класа, са ким имају посла.“

Једна од пјесама са првог албума је обрада која је постала веома популарна. Ријеч је о партизанској пјесми О, бела ћао. Она је била логичан омаж њиховом антифашистичком опредјељењу.

Друга обрада, радничка, Бандијера роса, била је израз подршке љевици и донијела им је славу, али и прве проблеме.

На фестивалу у Италији због ње је избила озбиљна туча, а потом и међународни инцидент.

Фриц објашњава да су 1987. на фестивалу у Ређо Калабрији свирали као представници СФРЈ и да им је менаџер савјетовао да на крају отпјевају ту пјесму, јер је публика тражила још: „Они су се поубијали и почели да се туку даскама, летвама. Двије супростављене стране на концерту, љевичари и десничари и то је био мој први додир са нечим таквим, да се неко може потући ради политике на терену“.

Касније је културни аташе СФРЈ писао протестну ноту што је само донијело више међународне славе овом бенду.

Јањатовић каже да су ове двије обраде веома битне за каријеру „КУД Идијота“: „Росу су свирали ‘Панкрти’, али је пјевач те групе рекао: „Ми свирамо панк, а живимо поп. ‘КУД Идијоти“ свирају панк и живе панк“.

А живјети панк, значило је остати свој и ратних деведесетих. Ставови за које су се залагали  „КУД Идијоти“ били су добродошли у то вријеме у Истри. Али, критика режима и антиратне поруке затварале су им врата многих клубова у другим дјеловима Хрватске.

Др Фриц се сјећа да су медијски били маргинализовани. Јер је држава потпуно игнорисала оно што су радили: „Тако се створио контратег. Дешавало се потпуно супротно. У Загребу смо могли залијепити два плаката и да дође 1.000 људи без проблема на концерт“.

Жељко Томић каже да су они један од ријетих бендова који је отворено критиковао власт која је била ратна: „Туђман је био ратни владар и они су то критиковали на свом терену, као што смо и ми Милошевића критиковали на свој начин. То су те додирне тачке“.

Јањатовић каже да су они деведесетих изоштрили свој политички став и били један од ријетких хрватских опозиционих бендова : „Самим тим су трпјели санкције у Хрватској, свирали су са српским бендовима у Словенији што је Хрватској глазбеној унији био прст у око“.

Фриц је испричао да је на једном концерту у Загребу трећина публике била полиција у цивилу: „Како смо то схватили? Обукли су мајице ‘Iron maiden’“ !

Један од првих музичара који послије рата долазе у Хрватску из Југославије био је Рамбо Амадеус. Kрајње ненадано 1998. на концерту у Пули, долази до сукоба између музичара двије земље. И то због петокраке.

Др Фриц објашњава да Рамбо није хтио да наступа испод петокраке која се налази на логотипу „КУД Идијота“: „Он је пружао отпор режиму Слободана Милошевића. Нама је тај исти симбол имао другу димензију, борили смо се њоме против система у својој земљи. Скоро смо се потукли око тога. Јер мени није Туђман скинуо петокраку, па неће ни један Рамбо Амадеус“.

Рамбо Амадеус је неколико година касније на трибјуту „КУД Идијотима“, на коме су многе групе свирале обраде њихових пјесама, Бандјера росу отпјевао са црквеним хором у Боки Которској.

„КУД Идијоти“ су били први музичари из Хрватске који су свирали у Југославији послије Петооктобарских промена. Свирали су потом годинама широм Србије по разним фестивалима и дворанама.

Јањатовић каже да „КУД Идијотима“ рат није сметао у одрастању: „У Србији су они били популарни и прије рата, али то што су радили током деведестих и што нису могли да свирају у Србији од њих је створило хероје. Пиратска сцена је омогућавала да све што они направе брзо стигне до њихове публике у Србији“.

Један „идијот“, Др Фриц, виђен је недавно и на протестима у Београду. Каже да се ту нашао случајно, да не зна много о политичким збивањима у Србији, али да га је једна ствар прилично емотивно додирнула:

„Чуо сам много наших пјесама на протесту. Осјећај је био невјероватан. Као кад ме питате када сам купио прве мартинке“.

Фриц каже да се у једном моменту и расплакао: „Нас четири чобанчића из Пуле, без икакве предиспозиције да постанемо неко и нешто у музици и доживиш да пјесме које смо радили код мене у подруму, неко данас пушта на протестима. Осјећаш се накако у најмању руку поносно, сузе избију, нема ту емоције. Схватио сам да имам сузе у очима. Процурило је из мене“.

Љевичар из Хрватске који плаче у центру Београда, је за оне који познају овај бенд потпуно логичан кудидијотски чин.

Жељко Томић „КУД Идијоте“ описује као неисфолиране и пуне живота: „Оно што ми се посебно допало је то што се појављивало се насиље, дрога и други екстреми, а они су били ван тога. Ми смо се дружили чистог мозга. То су људи који су читали, пратили музичку сцену широм свијета. Имало се шта са њима поразговарати“.

У вјечитој борби против социјалних неправди њихове пјесме и 30 година касније имају исти смисао и снагу. Др Фриц каже да антифашизам данас има смисао нове врсте, коју представља пјевач групе „Туста“:

 „Отпор је неопходан, јер је фашизација друштва је огромна. Ја долазим из Истре, са тероиторије гдје је дубока традиција антифашизма. Моја породица има јаку антифашистичку компоненту и што се нас тиче антифашизам нема алтренативу. Треба се борити против нових облика фашизма који је код нас софистицран и доминантан“.

Др Фриц каже да се бори за љевицу која би обезбиједила минимум социјалне правде, осјећај за старије, дјецу, хендикепиране: „Љевица је данас у Хрватској углавном салонска, као и у Европи уосталом“.

Др Фриц ових дана у Србији промовише књигу „Мој живот са иди(ј)отима“.

Фронтмен групе „Туста“ умро је 2012. и група од тада дефинитивно не постоји. Кажу, нису се растали у љубави. Али као и све велике љубави иза себе и ова је оставили страст и дубоко поштовање околине.

Извор: РТС

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Да ли ће Ђукановић у Никшићу поновити: Бестидно је плашити Црну Гору српством