Kultura, duhovnost i državnost su drugo ime Kosova i Metohije

Ovo nisu najteža vremena, od 1878. do 1912. bilo je teže, ali su tada ovde došli Milan Rakić, Branislav Nušić, Vojislav Ilić i sa njima velika imena srpskih konzula. Oni su bili najveći evropejci tog doba i na Kosovu su otkrili svoja i naša najveća svetska i evropska dostignuća

Kako kulturom pobediti nekulturu i koliki je doprinos kulture Kosova i Metohije za razvoj srpske kulture uopšte, samo su neka od pitanja na koja za „Jedinstvo” odgovara Živojin Rakočević, kulturni poslenik, predsednik Udruženja novinara Srbije i direktor Doma kulture „Gračanica”.

Ako se pod kulturom podrazumeva razgranata mreža ljudskih nastojanja i dostignuća na polju književnosti, umetnosti, pozorišta, muzike…, kako ocenjujete srpsku kulturu na Kosovu i Metohiji?

– Najveća umetnost, kreativnost i čudo je činjenica da je srpska kultura na Kosovu i Metohiji preživela. I ona nije samo preživela, ona je vrednosno jednaka, a u nekim oblastima i uspešnija od mnogo većih regiona na srpskom kulturnom prostoru. Naša, recimo, slikarska scena se može meriti sa regionom zapadne Srbije. U Novom Sadu je bila senzacija kada je izlagalo deset mladih vajara sa Kosova i Metohije. Ko zna za njih, kome su oni potrebni, koji su njihovi dometi? Oni su potrebni spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj, oni su potrebni umetnosti, oni su potrebni našem životu, oni mogu izlagati sa svojim mladim kolegama iz Pariza, Berlina, Moskve.

Možete li nam ukratko izneti istorijat kulture na KiM i koliki je njen doprinos za razvoj srpske kulture, uopšte?

– Od trenutka kada se Kosovo konstituisalo u nama, kada su skinute skele sa Dečana – kultura, duhovnost i državnost postali su drugo ime za ovaj prostor. Istorija govori da se iz našeg kulturnog modela izgubilo gotovo sve što nije bilo, manje ili više, povezano sa Kosovom. Potpuno su jasna tri nivoa: Neprocenjivo i delimično očuvano blago srednjeg veka, korpus koji je nastao u doba ropstva daleko od Kosova i savremeno stvaranje koje tradiciju doživljava kao večito živu budućnost. Naš kulturni model nije moguće razumeti bez ova tri nivoa, jer su u njih ugrađene sve promene, poetike i stvaralački geniji.

Uzimajući u obzir tešku i neizvesnu političku i bezbednosnu situaciju na KiM, može li se praviti dugoročna strategija kulture?

– Strategiju kulture je jednostavno praviti u dvorištu Notr Dama ili pod svodovima Sikstinske kapele – nama je još lakše sa pogledom na gračaničko slikarstvo ili sa stihovima kojima se divio Gete. Ovo nisu najteža vremena, od 1878. do 1912. bilo je teže, ali su tada ovde došli Milan Rakić, Branislav Nušić, Vojislav Ilić i sa njima velika imena srpskih konzula. Oni su bili najveći evropejci tog doba i na Kosovu su otkrili svoja i naša najveća svetska i evropska dostignuća. Posle njih je sve bilo lakše, jer znamo da su tu bili i danas možemo da ih tražimo, da ih podržavamo i da se nadamo da će doći ili možda među nama žive.

Koliko je značajno da u svim delovima Kosova i Metohije budu podjednako zastupljena kulturna događanja i kolika im je moć da ublaže sumornu svakodnevicu Srba?

– Svaki susret sa kulturom u getu i izolovanim zajednicama je jednak osećaju slobode. Taj osećaj ponavlja, za većinu – ovako će izgledati sloboda! Naš putujući bisokop, tribine, izložbe ili književni časovi u Metohiji ne mogu se porediti ni sa najvećim događajima u drugim sredinama. Ljudi osećaju jednu vrstu olakšanja i veza koje samo kultura i duhovnost mogu da ostvare. „Je li Klina grad, je li Gračanica grad”, pitaju deca iz Osojana kada dolaze u pozorište. Oni nemaju iskustvo grada. Kada njima pozorište dođe u školu, onda znaju da im je došao čitav jedan grad. U naših 150 godišnjih događaja stignemo i do Gore, Kosovskog Pomoravlja, Štrpca, Prizrena…

Da li moderni trendovi u kulturi potiskuju tradicijsku kulturu i kako naći meru u spoju savremenog i tradicionalnog?

– Tradicija se teškom mukom stiče, jedan je od zaključaka Eliotovog eseja „Tradicija i individualni talenat”. Ona je živa jedino u kreativnom preispitivanju koje se često vidi i kao jedna vrsta sukoba. Ta stroga podela nije moguća, kao što nije moguće razdvojiti uticaj fresaka od modernog duha na slikama Patra Lubarde, a nije moguće ni razgraničiti šta je tradicionalno a šta moderno na skulpturama Svetomira Arsića Basare.

Postoji li mogućnost ostvariti u kulturi bilo kakav vid saradnje sa Albancima, a da to nije na uštrb jednog ili drugog naroda?

– Situacija je ovde potpuno jasna, postoje tri dominantna kulturna nasleđa: srpsko, osmansko i albansko, i svaka uzurpacija tih nasleđa je siguran put u katastrofu. Ako kultura „radi” nešto protiv druge kulture, onda se ona ne može nazvati kulturom. Kultura nije ideološka doktrina čija je funkcija ratovanje i mirenje, ona nije ni projektna kategorija na kojoj bi trebalo da se mire Srbi i Albanci. Književnost Ismaila Kadarea je velika, a njegovi politički stavovi su proizvodnja zla. Jednom su nam došli neki predstavnici Svetske banke i pitali da podrže zajednički projekat Srba i Albanaca. Odbili smo uz obrazloženje da svu pomoć daju Albancima, da naprave neko izuzetno delo kom ćemo se svi diviti, a da nas niko ne pozove da ga gledamo i da nam niko ne plati da mu se divimo i da se raziđemo, svako na svoju stranu odmah po završetku projekta.

Svedoci smo da su ugrožena prava Srba na korišćenje svog jezika u kosovskim institucijama. Mogu li Srbi na KiM ostvariti osnovna ljudska prava i može li kultura pobediti nekulturu?

– Strah od upotrebe maternjeg jezika je vrh diskriminacije, a zabrana, ograničenje, potiskivanje i konačni obračun sa jezikom jesu jedna vrsta lingvocida ili ubistva jezika. Nema među nama nikoga ko se bar jednom nedeljno ne zapita smem li sada govoriti srpskim jezikom. Strašnija od svega je činjenica da to često i ne primećujemo.

U otežanim uslovima za rad srpski mediji na Kosovu i Metohiji pokazuju svoju žilavost i profesionalizam…?

– Mediji su uz kulturu najzdraviji deo našeg društva, oni predstavljaju pluralizam, različitost mišljenja, a samim tim i dijalog kao ozbiljno ugroženu kategoriju kod nas i u svetu. Moramo se boriti za tu vrstu širine i sloboda, moramo sačuvati svoje novine, radio i TV stanice, i na prvom mestu ulagati u ljude. Pre neki dan sam saznao kako je, više od deceniju, Jagoš Đurić iz Osojana, konvojem odlazio u Kosovsku Mitrovicu nekoliko puta nedeljno samo da kupi novine. Umro je, a njegovi prijatelji se pitaju kako bi preživeo vreme u kom su nam novine bile zabranjene.

Izvor: Jedinstvo