Kurti bi da prevari Srbe po hrvatskom modelu

Šiptarima je mio hrvatski model za Zajednicu srpskih opština zato što je on poslužio za perfidno etničko čišćenje Srba i što je Erdutski sporazum najveća prevara kada su prava Srba u pitanju
Erdutski sporazum, ili kako su ga još zvali Temeljni sporazum o Samostalnoj autonomnoj oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema potpisan je 1995. godine u Erdutu sa srpske strane i Zagrebu od strane Hrvatske. U Erdutu je potpisan, gle simbolike, u zgradi koju svi zovu „Žuta kuća“, i možda se baš zato Aljbinu Kurtiju i prištinskom rukovodstvu svideo model srpskih opština koji definiše ovaj „međunarodni“ sporazum. U erdutskoj „Žutoj kući“ nisu vadili organe živim Srbima kao što su to radili pripadnici OVK u „Žutoj kući“ u Albaniji, ali su im na prevaru odstranili sva osnovna i druga ljudska prava koja je ovaj dokument čvrsto garantovao i tako podstakli jedan od najvećih tihih egzodusa u Evropi koji je, nakon zločinačkih operacija Hrvatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“, rezultirao „celovitom i etnički čistom novom nezavisnom hrvatskom državom“. Bila je to jedna od najvećih uspešnih „papirnatih prevara“ diplomatije SAD pod maskom „međunarodne zajednice“ i jedan od najboljih primera nečovečnog i drskog ignorisanja od strane Zapada svega što je potpisano, i prihvatanja srpskog stradanja i progona kao nečega normalnog i poželjnog.

Srbi naterani na sporazum

U kontekstu tadašnjih komplikovanih dešavanja može se videti da Srbi iz Hrvatske nisu tek tako naseli i nisu prevareni, nego su praktično naterani da sporazum prihvate. Kreatori prevare Srba u Hrvatskoj nisu bili Hrvati – njima Srbi nikada ne bi verovali jer su prvi prepoznali njihovo ustaštvo u ekspanziji – nego američka administracija koja je i tada, kao i danas, uspevala da podredi „međunarodnu zajednicu“ svojim interesima, a njihov interes je bio identičan ustaškom pokretu – nova nezavisna Hrvatska bez Srba. I tada su, kao i danas na KiM, svi sem Amerikanaca demonstrirali nemoć da probleme reše, pa se dogodilo ono što ni danas nije jasno, kako su kao posrednici odjednom nestali Rusija i EU, da bi baš sve preuzele američke diplomate i „međunarodna institucija“, koju su oni potpuno kontrolisali. Iako je sporazum zatrpan pravima Srba, do preterivanja, od 14 tačaka sporazuma sedam je garantovalo osnovna ljudska i sva druga prava Srba koja se uopšte mogu zamisliti, iako je i srpski predsednik Slobodan Milošević insistirao da se sporazum potpiše, pojavio se neočekivan ali veliki problem, ko će sporazum potpisati sa srpske strane.

Hrvati su bili upoznati sa američkom prevarom do detalja i držali su olovku u ruci spremnu za potpis, iako je ono što piše za njih bilo nepovoljno. Niko od predstavnika Srba, s predsednikom RS Krajine Goranom Hadžićem na čelu, nije hteo da potpiše taj sporazum – prepoznali su prevaru. Na kraju, na opšte iznenađenje jer nije predstavljao značajniji politički faktor, sporazum je potpisao Milan Milanović „Mrgud“ sa perifernog mesta zamenika ministra odbrane SAO Slavonije Baranje i Zapadnog Srema.

Verovatno zbog tako niskog nivoa sporazum nije potpisao predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, nego šef njegovog kabineta Hrvoje Šarinić.

Zbog odbijanja da potpiše taj sporazum i pored teških pretnji i pritisaka zapadnih diplomata, počinje marginalizacija, degradacija i progon Gorana Hadžića, koji se završio njegovim hapšenjem i izručenjem Haškom tribunalu, gde nije uspeo da preživi, ali i ekonomski uspon „Mrguda“ koji je preko noći otišao iz Hrvatske i postao uspešan i situiran biznismen u Srbiji. Postao je vlasnik vile na Senjaku i suvlasnik, sa još jednim biznismenom, fabrike za proizvodnju mesa „Famis“. Umro je 2019. godine, a pored toga što je potpisnik ovog nesrećnog sporazuma za Srbe, ostao je upamćen i po tome što je na suđenju Slobodanu Miloševiću bio svedok tužilaštva.

Hrvati “instruktori“ Prištini

Po Erdutskom sporazumu, osnovane su dve institucije koje su trebale da homogenizuju Srbe u Hrvatskoj i osiguraju njihov opstanak: „Zajedničko vijeće opština“ (ZVO) i „Srpsko narodno vijeće“ (SNV), koje nisu uspele da spreče državni teror i progon Srba. I jedno i drugo telo formirala je Vlada Hrvatske i uspela da ih učini potpuno inferiornim i neefikasnim. Iako je sporazum, između ostalog, garantovao stvaranje uslova za povratak i egzistenciju Srba prognanih u „Bljesku“ i „Oluji“, „Zajedničko vijeće opština“ u praksi to nije moglo ostvariti i to se nikada nije dogodilo, niti su mogli da zaustave dalje perfidne državne pritiske i teror kao zločinački mehanizam za nastavak tihog egzodusa. Hrvatska SOA (Sigurnosno-informativna agencija) stavila je Srbe u Hrvatskoj u težište rada, čak ispred terorizma, i uspevala da ucenama i potkupljivanjem vrbuje ponekog od predstavnika i zastupnika Srba koji su, umesto da sa svojih pozicija štite prava Srba, još doprinosili egzodusu. Uspevali su da gotovo redovno vrbuju i bar jednog od trojice Srba u hrvatskom Saboru, kao što je dokazano da su vrbovali Mirka Raškovića. Ali i da Hrvati nisu koristili SOA, Srbi nisu imali šanse da nešto učine jer su ih vešto postavljali na funkcije na kojima su bili kontrolisani i razvlašćeni, kao dekor demokratije. Tako ni na visokim mestima „dožupana“ pa i potpredsednika vlade nisu imali nikakvu vlast jer ih je kontrolisao i ograničavao „župan“ ili predsednik vlade. Nisu vredela ni dodvoravanja proustaškoj vlasti, kao kada je potpredsednik Vlade Hrvatske Boris Milošević prisustvovao ustaškom derneku – proslavi zločinačke „Oluje“ u kojoj su stradali njegovi sunarodnici.

Zato se prištinskom rukovodstvu dopao hrvatski model Zajednice srpskih opština jer su ga Hrvati pretvorili u pravu nauku etničkog čišćenja bez osude i odgovornosti. Taj model je stvarao utisak da su Srbi dobili sva prava po najvišim međunarodnim standardima a progon je perfidno nastavljen i dao je odlične rezultate. Ostvaren je jedan od strateških ciljeva ustaške elite o kome su sanjali, ali ni sami nisu mogli verovati da je ostvariv i da nije utopija – od konstitutivnog naroda Srbi su postali najbrojnija nacionalna manjina, da bi ih danas sveli ispod tri posto, na nivo statističke greške. Sve to bez reakcije „međunarodne zajednice“, bez međunarodne odgovornosti, u državi EU.

Potpuno je dakle logično i razumljivo što prištinsko rukovodstvo želi da prepiše baš hrvatski model, ne samo o pitanju srpskih opština nego i svim drugim pitanjima. Zato žele i oberučke prihvataju hrvatske savetnike i instruktore koji treba da ih nauče tome „kako proterati Srbe sa KiM štiteći njihova prava“. Naravno da je sve to nemoguće ostvariti bez podrške velikih zapadnih sila. „Slučajno“ su i međunarodne okolnosti slične jer se i kod rešavanja problema na KiM SAD pojavljuju kao presudni faktor. Kako su kod Erdutskog sporazuma Rusija i EU gurnuti u stranu, tako i kod Briselskog sporazuma po kome treba da se formira ZSO Rusije nema nigde a EU je, iako zvanično posreduje, gurnuta na margine, pa na kraju o svemu odlučuje američka administracija.

Erdutski sporazum su pripremili, potpisali i garantovali njegovo sprovođenje, prvi američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt i predsednik „Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji“ Torvald Stoltenberg. Stoltenberg je bio obična figura i maska kako se ne bi prepoznalo da je u toku američka diplomatsko-obaveštajna tajna operacija. Za sprovođenje sporazuma bila je zadužena UNTAES, međunarodna misija UN koju je predvodio (opet) američki general i diplomata Žak Klajn, koji je prevaru Srba realizovao vojnički precizno i do kraja. Osnovna ideja i sama suština prevare bila je, kao i uvek kada su zapadni dogovori u pitanju, u različitom tumačenju namerno dvosmislenog sadržaja. Jedno tumačenje je bilo pre potpisivanja, a nakon potpisivanja sasvim drugo. U njemu je pisalo da je prelazna uprava oročena na godinu dana i može se produžiti za još jednu godinu, ali je pisalo i to da misija ima obavezu da i dalje kontroliše položaj Srba i poštovanje njihovih prava. Naravno, to se nije dogodilo i nakon godinu-dve misija UN je nestala a prava Srba ostala su samo na papiru. Za vreme prelazne uprave povratak prognanih Srba je lukavo odlagan „iz tehničkih razloga“, a kasnije je potpuno sprečen. Posle toga tihi egzodus je ponovo pokrenut svim mogućim sredstvima, a rezultate najbolje prikazuje poslednji popis stanovništva. Zato je sasvim razumljivo što Aljbin Kurti sa svojom terorističkom svitom pokušava da realizuje svoj san o proterivanju Srba i stvaranju nezavisnog „Kosova“ na identičan način kako je to uspeo da ostvari ustaški pokret – istim metodama i osloncem na iste „međunarodne“ faktore i moćnike.

Suština Lajčakove prevare

Danas na KiM imamo vojnu misiju UN – Kfor pod kontrolom NATO-a, i situaciju da se pred američkom diplomatijom povlače zvanični evropski posrednici svesni svoje nemoći, zato je Aljbin Kurti slušajući savetnike iz Hrvatske, i ko zna odakle, zaključio da je moguć hrvatski scenario za Srbe. Ozbiljan problem je što su se u planiranje nekakve nove prevare Srba uključili i zvanični predstavnici, najviše Miroslav Lajčak. Vidi se da je on prihvatio Kurtijev predlog jer je na pitanje „da li hrvatski model za manjine koji je pominjao premijer Kurti može funkcionisati na Kosovu“, odgovorio „da je za EU prihvatljivo sve što je zasnovano na evropskim normama i što je u skladu sa postojećim evropskim modelima“. Tako nam daje do znanja nešto što udara na zdrav razum – zašto ne bi bio prihvatljiv model Hrvatske koja je članica EU sa svim evropskim standardima. Ima tu samo jedan problem koji ne dozvoljava Lajčaku da se pravi lud i naivan, Srbi više nisu naivni, sve njihove marifetluke i podvale su naučili. Zatim, kompaktnost i čvrstina Srba na KiM i Srba u Hrvatskoj je neuporediva, kao i upornost i odlučnost kojom će Srbija braniti svoju teritoriju.

I Lajčak toga polako postaje svestan, ali je izgleda njegova sadašnja praktična uloga u tome da smisli ili pronađe novu uverljivu podvalu. Ponudio je pravi „švedski sto“ demokratije za Srbe na KiM u vidu 15 evropskih modela organizovanja manjinske samouprave. Sada samo treba, ako već kod Srba ne može da prođe hrvatski model, pronaći njemu sličan, koji bi funkcionisao po istom principu prevare. Vidi se da je Lajčak sve to dogovorio s Kurtijem, koji je odmah izjavio da i to prihvata pod uslovom da iz više modela izabere ono što njemu odgovara jer, kako kaže, „neće praviti kompromis kada su u pitanju ustavnost, zakonitost i funkcionisanje države“. To znači da Kurti ponovo manevriše, ali ovoga puta u dogovoru s Lajčakom, koji bi trebalo da zna da za Srbe ne postoji nikakvih 15 evropskih modela nego jedan jedini, jasno definisan Briselskim sporazumom. Na osnovu iskustava s „hrvatskim modelom“ iz Erdutskog sporazuma treba imati u vidu da se i taj „briselski model“ može izigrati dvostrukim tumačenjem sadržaja i rokova.
Suština Lajčakove prevare nije ništa drugo nego maskiranje diplomatskih trikova pomoću kojih bi se ZSO na KiM mirno integrisala u „državu Kosovo“, kao što se svojevremeno ZVO reintegrisala u političko-pravni sistem Hrvatske. Bilo bi to perfidno uvezivanje formiranja ZSO sa priznanjem „Kosova“ zaobilaznim putem. Nameće se pitanje odakle ti novi pokušaji kada je Srbija svaku ideju o priznanju „Kosova“ odbacila kroz poznate „crvene linije“. Međutim, iskusne zapadne diplomate znaju šta rade, računaju da je politička klima promenljiva kategorija i da će fabrikovanjem novih unutrašnjih problema naterati Srbiju da popusti i promeni svoj stav. Radi se o koordiniranoj seriji pritisaka, tako da nije čudo što su opet veoma aktivni albanski lobisti u američkom Kongresu, ali i bošnjački koji ponovo aktuelizuju ideju o Srbima kao genocidnom narodu. Nije to za Srbe i Srbiju ništa novo, na takve pretnje su navikli. Kurtijeva krajnja upornost da se izbegne „briselski model“ jasno govori da je on za Srbe najbolji i jedini način povezivanja koji im jača mogućnosti opstanaka na KiM. A to više nije samo želja i inat nego imperativ očuvanja celovitosti Srbije.

Izvor: Pečat