Kusturica: Reč „sloboda“ poprima tržišno značenje

Bivši predsednik Urugvaja i njegovi saborci znali su šta će sa slobodom po izlasku iz zatvora, za razliku od zatvorenika u Titovim zatvorima, koji su, po izlasku sa robije, ostajali trajna uspomena svoga vremena, ali svoj vrednosni sistem nisu uspeli da pretvore u novi, prepoznatljiv u celom svetu, kaže reditelj Emir Kusturica.

„Ono što je meni najzanimljivije jeste da smo na ovoj geografskoj širini videli čoveka koji se bavi politikom i koji pominje reči ’sloboda‘, ’dostojanstvo‘, ’ljudskost‘, ’čovečno ponašanje‘ i sve ono što je iz retorike naših političara ispalo davno, negde između dva rata. Čini mi se da naši političari uopšte u svoju ideju ne uključuju više reč sloboda, pošto ona poprima tržišno značenje“, rekao je reditelj Emir Kusturica na predstavljanju knjige „Sećanja ćelijaša“ drugova iz zatvora Hosea Pepea Muhike, donedavnog predsednika Urugvaja.

Muhika je, prema Kusturičinim rečima, čovek koji duboko proživljava svet i koji je uspeo da svoje domaćine, osobenom duhovitošću, iako govori na španskom, prenese u sferu u koju je želeo.

Muhikina ideja slobode, kaže Kusturica, nije teoretske prirode.

„On kaže da mu je žao što, kada je govorio o slobodi, nije govorio o kalibrima koji se koriste u osvajanju slobode. Zašto ovo spominjem? Zato što je Urugvaj zemlja, kao i većina latinoameričkog sveta, uvek podeljena između komunizma i fašizma“, smatra Kusturica.

Fašizam je ideologija imanentna kapitalizmu, objašnjava Kusturica, i kao primer za svoju tezu navodi organizaciju „Stej bihajnd“, koju u svojoj poslednjoj knjizi pominje nedavno preminuli italijanski pisac Umberto Eko. Ova organizacija nastala je 1944, nakon što su savezničke trupe ušle u Italiju i bila je sastavljena od bivših fašista.

„Stej bihajnd“ je formalno postojala do kraja šezdesetih godina, a bila je aktivna širom Evrope, od Norveške do Italije. Njene aktivnosti su javnosti bile poznate kao delovanje Crvenih brigada, kaže Kusturica.

„Dakle, kada smo slušali priču da su Crvene brigade delovale po Evropi i ubijale nedužne političare, to u stvari nisu bile Crvene brigade. To je bila upravo organizacija koja je stvorena paralelno sa usponom NATO-a, koji je bio osnovna ćelija tih oružanih grupa. Verovatno, kada govorimo o svetskim paralelnim vrednostima, da ta vrsta ’Stej bihajnd‘, koja je u Evropi delovala veoma uspešno, tamo (u Urugvaju) je postojala takođe kao trajna vojna organizacija koja je u jednom trenutku iskoristila priliku i zadala Urugvaju vojni režim“, kaže Kusturica.

Urugvajska elita je krajem šezdesetih godina, povezana sa ovom organizacijom u svojoj zemlji urušila čitav sistem, smatra Kusturica.

Za Kusturicu, ključna tačka Muhikine biografije i biografija njegovih saboraca je ideja da su bankari zločinci, a da su pljačkaši banaka samo mali izvršioci, neko ko može da bude amnestiran od kriminala.

„To je velika ideja koja se u našem vremenu pokazuje, da su sve banke u stvari pljačkaške i da postoje da bi držale planetu u ropstvu i da bi nanele najveću štetu. Kome? Stanovništvu“, kaže Kusturica.

Prema njegovim rečima, između urugvajske i srpske istorije postoji jednakost zbog koje se grupa ljudi okupljena u Andrićgradu lako identifikuje sa Muhikom. Bivši predsednik Urugvaja i njegovi saborci znali su šta će sa slobodom po izlasku iz zatvora, za razliku od zatvorenika u Titovim zatvorima, koji su, po izlasku sa robije, ostajali trajna uspomena svoga vremena, ali svoj vrednosni sistem nisu uspeli da pretvore u novi, prepoznatljiv od Severne Amerike do Japana.

„To je ono što mi se čini posebnim i značajnim, što se srećemo sa knjigom koja govori o stradanju utamničenih ljudi koji su, kada su izašli na slobodu i kada je sloboda došla do njih, umeli da je pretvore u dobit svog naroda i u vlastitu dobit, što nije naš slučaj. Naši utamničeni uglavnom su trpeli, patili se i na kraju jedva ispisali poneku knjigu, a njihova patnja nije pretvorena u ono što je Urugvaj dobio Muhikom, odnosno zatvorenicima koji su između 8 i 13 godina proveli zatvarani, ponižavani i na najdivniji način preživljavali. Učili su da govore sa mravima, razgovarali sa zidom, imali ideju da je svaka pročitana knjiga najbolja kada se ponovi u sebi, ali je neviđena snaga koju smo čuli kada je Muhika rekao da se zahvaljuje kamenu, nebu, zemlji i mramoru, što je molitva koju je povukao negde iz Anda, ona crta koju mi imamo, a koja vezuje čoveka. Vezujući ga sa zemljom, automatski ga vezuje sa slobodom“, objašnjava Kusturica.

Kusturica Muhikinu knjigu preporučuje kao knjigu o slobodi zato što su posledice Muhikine trpnje pretvorene u jednu veliku dobit.

„Ko bi čuo za Urugvaj da nije bilo čoveka koji je uspeo da za tabloide bude najsiromašniji predsednik, a u stvarnosti da bude jedan od najbogatijih predsednika koji su se ikada pojavili u sekularnom političkom životu; odnosno, čoveka koji nas uči i kaže, slušao sam ga kada je otvarao jednu fabriku koju su privatizovali radnici: ’Ne jurite za novcem, nego jurite za životom. Ako budete jurili za novcem, nećete imati vremena za život‘. To su male filozofske vinjete koje znače više od tona i tona izgovorenih reči modernih filozofa koji su preplavili Zapad i koji izgovaraju neke smele reči, a koje nas odvode od glavne teme“, kaže Kusturica.

Ko god dođe u Urugvaj, dodaje Kusturica, može da se uveri kako je divno kada jedan narod diše zajedno sa svojim predsednikom.

„Najteže mi pada što za svoga veka nisam imao političara tog kova i velika je, možda i najveća šteta za nas što nismo u nekom boljem vremenu, kao što je bilo u Srednjem veku, mogli da se poistovetimo sa našim političarima sto posto i da uživamo u činjenici da ih volimo“, zaključuje Kusturica.