Лаф наше вароши

Пише: Милија Пајковић

Прије неколико дана отпловила је из овоземаљског живота на лађи са небеским једрима, оној која одвози добре, племените и праведне душе ка рајском насељу и душа Вујице Јоксимовића, право са равног Буча и из дивних Берана.

 Вујица није био академик, доктор наука, политичар, историчар, професор, љекар, спортиста, ако се у то не рачуна пикање лопте на чувеном игралишту с металним стативама у Луговима надомак Лима, није био писац, ни инжењер, сликар, музичар, али је зато био, прије свега – ЧОВЈЕК! И то онај прави, којих је, нажалост, све мање у овом дивљачком, себичном, лажовском и грабежном свијету. 

Послије завршеног дјетињства, са мноштво игара, по лединама и ливадама плодног Буча, које се угнијездило између Лима и његове лијеве притоке Бистрице, која се сурвава одозго са Бјеласице, а недалеко од Берана, као и након окончаног учења у познатој беранској гимназији, отиснуо се у Београд и уписао је студије права. Дах велеграда, мирис његових расцвјеталих липа, Теразије са ,,Москвом“ и ,,Касином“, Кнез-Михаилова, Скадарлија, дух живота у студентском дому, уз наједном разбукталу љубав према мотоциклима, па је и од прве значајније уштеђевине купио мопед о којем је и маштао – све је то утицало да Београд и постане дио његовог срца, као и већине дјевојака и младића из беранске долине, који су хрлили према њему жељни нових сазнања и упознавања неког новог начина битисања. 

Међутим, његов немирни дух је учинио да се и изненада, без неког посебног разлога, ипак врати у свој завичај, право у топли родитељски дом. Вујица, познат и по својим златним рукама, којем је готово сваки занат одговарао, одлучио се да се бави управо том дјелатношћу и у Беранама је отворио стаклорезачку радњу. Изнајмио је простор некадашње продавнице мјешовите робе, али и брашна, са називом ,,Морава“. Цијела зграда названа је Моравска, а њени станари и станарке, као и осталих зграда у окружењу у најдужој беранској улици, Дугој,  постали су ,,Моравци“ и ,,Моравке“! Прије него ли се у потпуности посветио стаклорезачком позиву био је и возач службених кола у беранском Руднику угља.

Вујичина стаклара није била она обична – била је поприлично чаробна, попут оних тајновитих обућарских, кројачких и столарских радњи смјештених у неким забитим угловима уличица и сокака, али које у себи носе неку патину, старину и сијасет посебних неиспричаних прича и судбина, које чекају да их неки кључар откључа и да из својег ковжечића прхну као ластавице. Постала је брзо мјесто окупљања његових пријатеља, али и боема, умјетника разних врста, занатлија, пензионисаних возача пуних жеље да неком испричају своје стварне и измишљене догодовштине, случајних пролазника, љетњих беранских гостију, јер је свако ко би год једном ушао у ту зачарану просторију осјећао потребу да још једном наврати, али не због стакла и посла, него због топле Вујичине ријечи и љубазности.

Вујица је био исти према свима што се тиче посла – за њега нијесу постојали богати и сиромашни, директори, управници, министри, политичари, успјешни, неуспјешни, сељаци, грађани, ови или они, за њега су све муштерије биле исте, а често је знао да буде попустљив према оним с тањим џеповима, а да они то и не примијете. И увијек је ту текла прича, она која не вријеђа и не задиркује никог, она испричана из дубине душе, а он је и знао да их пренесе, јер је и памтио приче старих и мудрих људи, али и да исприча своје, текла је прича питка као чувена полимска шљивовица, кап по кап из казана званог живот и судбина.

 Није у тој стаклари резано само стакло mauer дијамантским резачем са шест ножића, него је и брушено и учвршћивано пријатељство, повјерење и многи су из ње излазили са неком новом снагом, неоптерећени оним што је непотребно и с посебним осјећајем лагодности.

Вујица и његова супруга Биљана, иначе, просвјетни стручњак, пожртвовано су одњивили четворо дјеце, сад већ одраслих и зрелих, двије кћерке и два сина, Божидарку, Миланку, Миомира и Радомира. Ништа им није било тешко, ни обавезе на послу, а ни Вујичина путовања, као и одлазак у најудаљенија села, засеоке, све само због тога да би својем породу омогућили безбрижно дјетињство, младост, учење, студије и да постану озбиљне и праве особе.

Са својим друговима је један низ година наш Вујо своје слободно вријеме проводио у беранским кафанама и хотелима, али и шире, схватајући их онако како и треба, као један период у својем бивствовању, као мјесто окупљања, разговора,  разбрибриге, дружења, давања неког уобичајеног одушка од свакодневних обавеза. Било је то у вријеме кад су таква дружења и имала смисла, јер они који нијесу осјетили дух и дах старих кафана и хотела, сигурно су остали ускраћени за једно значајно животно искуство. А то вријеме је носило са собом и уобичајене приче са призвуком сказки, легенди, затим обавезно причање вицева, анегдота, било је то вријеме смијеха, познавања музике, филмова, спорта, поштовање природе.

Вујица Јоксимовић је био и јунак једне од мојих објављених прича – од неколико реченица које ми је сликовито испричао, које су напросто излетјеле из њега, с великим набојем  дјечачког страха, који је проистекао као  посљедица најобичнијег неспоразума, без имало његове кривице, а који се гомилао годинама у његовом чистом срдашцету, скоро до потпуног одрастања, из тих реченица из којих је провалила и бујица олакшања, пристекла је и моја прича, надасве истинита, али, наравно, дотјерана, литерарно обогаћена, мада ми је и Вујица олакшао рад, јер је знао да прича као наши стари приповједачи, громко, јасно и веома занимљиво. 

Иако га живот није мазио, што се тиче здравља, јер је прије отприлике  двадесетпет љета преживио тешку операцију, задржао је своју духовну снагу, љубав за ближње, рођаке, кумове, као и за своје другове и пријатеље. Па и прије коју годину, када је доживио и другу тешку операцију, кад је и остао без гласа, а како му је било без њега то је он само знао, опет је наставио као да му се ништа није десило. Чак је и знао да се нашали на рачун стања које га је, ни кривог, ни дужног, снашло.

Због свега тога, кад смо се на Бадње вече прошлог Љета Господњег дружили испред цркве Светог Архангела Михаила, задужбине протојереја Јосифа Бојовића, на Бучу, у чијем је обнављању, као и у осталим многим градњама и учествовао, као грађанин и вјерник, кад се радовао доласку блаженог Празника са својом породицом, кад је био испуњен и огромном  љубављу према свом радовању, унуку Јакову, кад је био и са својом браћом Милићом и Драгутином и њиховим породом, са својим друговима, пријатељима, са својим Бучичанима и Бучичанкама, али и кад се, као да је дијете, радовао искрама које су из наложених бадњака искриле ка звијездама да се с њима стопе, помислио сам и понадао се да ће и овог пута бити јачи од свих здравствених невоља, па и ове последње које га је  тако мучки спопала.

Вујица Јоксимовић је свој препознатљиви надимак Лаф зарадио због  дарежљивости, доброчинстава, добродушности, бриге за своју породицу, али и за  сваког својег друга и пријатеља, нарочито онда кад би неко од њих имао потешкоћа са здрављем, али се и безмјерно радовао сваком њиховом животном успјеху – Вујица је био и остао Лаф у срцу, Лаф наше вароши…

Цртеж: Милија Пајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: