Lazanski: EU nema snage da izađe iz sjenke ohole Amerike

Piše: Miroslav Lazanski

Mađarski premijer Viktor Orban najavio je da će Mađarska blokirati bilo kakve sankcije EU prema Poljskoj zbog najnovijeg zakona o medijima koji je Varšava donela, a koji je već izazvao osude Brisela.

Posle nesloge i raznoglasja unutar EU u pogledu migrantske krize, pa i oko sankcija Rusiji, i ponovnog uvođenja granične kontrole unutar šengenske zone može se postaviti i pitanje da li to od 1989. godine, zapravo, živimo u projektovanom raju za budale?

Jer, trijumfalizam u pogledu budućnosti kojim je dočekan kolaps komunizma pokazao se kao potpuno neopravdan, fašizam i rasizam još se dobro drže na Starom kontinentu, a svet u kojem danas živimo nalazi se u stanju korozije.

Istina je da su stare marksističke i socijalističke ideologije propale, iako su do savršenstva opisivale sve buduće svetove, budući ih je pokretalo filozofsko uverenje da poseduju isključivu istinu. Od filozofije istorije do smešnih predviđanja o „kraju istorije” uvek se pretpostavljao prelaz sa epohe na epohu i njihova fatalna smena.

Dakle, arogantna floskula zapadnog načina života glasi da su sva zla modernog sveta – autoritarizam, etnički sukobi, neliberalizam – rezervisana za zemlje u razvoju. Posle 11. septembra 2001. govori se i o civilizovanom svetu, što podrazumeva postojanje onog drugog, necivilizovanog, sveta tamnoputih iz zaostalih kultura. Ostaje nejasno kako se evropska desnica uklapa u ovakvu viziju sveta, jer Evropa je oduvek bila isto toliko kolevka varvarizma koliko i civilizacije, rasizma i etničkog čišćenja koliko i renesanse i demokratije.

Rasizam i fašizam su deo njene istorije i stoga su prisutni i u njenoj sadašnjosti. Rasističke partije ekstremne desnice dobile su zamah i usled migrantske krize i novogodišnjeg talasa napada na žene u gradovima EU.

Da li to znači da sa novom 2016. stupamo u novo mračno doba? Da li je faktor jačanja desnice unutar EU slaba levica? Tokom većeg dela prošlog veka demokratskom politikom u Evropi dominiralo je nadmetanje između levice i desnice, koje je nudilo izvestan izbor. Taj izbor danas je nestao, evropska socijaldemokratija našla se u centru političkog spektra, gde je više nije lako razdvojiti od stranaka desnog centra. Srednju evropsku klasu sve više definiše politički promiskuitet, temeljne kritike društva nema, kao i nijedne drugačije vizije budućnosti.

Tako i dolazimo do raspada demokratije, pri čemu je etičko pretendovanje ka demokratiji oduvek bilo pokretač želje čitavih nacija. Danas je sve izloženo koroziji iznutra kao posledica srozavanja statusa i evropske politike i evropskih političara. Rezultat je da politika postaje interesantna za sve manji deo stanovništva, oni koji ne glasaju na izborima smatraju da im od toga ništa ne zavisi, političke prilike određuju privilegovani, a opseg debatnih pitanja sve je više unapred određen. Politika postaje sve bljutavija i njom sve više dominira tržište. Tržište i demokratija opasno se prepliću, političari su istovremeno i ekonomski i medijski bosovi.

Na kontinentu prožetom rasističkom tradicijom, antisemitskom i antiromskom, jačanje desnice i novi rasizam pojačaće i sadašnji talasi imigranata. U tom kontekstu jak je i osećaj gubljenja evropskog identiteta, došlo je do dramatičnog pada evropskog globalnog uticaja, jer Brisel i Berlin nemaju snage da izađu iz senke ohole američke moći.

EU konstantno pokazuje konceptualnu poniznost prema SAD. EU, izuzev projekta integracije, nema baš čime da se pohvali, a shodno tome opalo je i evropsko samopouzdanje.

Višegradska grupa država prkosi i Briselu i Berlinu, a ne postoji adekvatan instrument za njihovo disciplinovanje, jer ko će to da glasa protiv sebe?

Multikulturalizam i raznorodnost svakako su stekli nove i brojne prijatelje u EU, ali događaji pokazuju da to i nije dominantna tendencija, niti je protok vremena rešio taj problem.

Politika Zapada posle 11. septembra 2001. i rat protiv terorizma bili su od samog početka prilično rasistički, antimuslimanski i antiarapski obojeni. Vojna intervencija SAD, Francuske i Velike Britanije protiv Libije 2011. godine, izvedena u ime demokratije, a zapravo u ime nafte i dolara, stvorila je kod muslimanskog sveta uverenje da je, zapravo, izvedena u ime rase i etniciteta i da je to, posle Iraka, bio novi pokušaj davanja legitimiteta ideji kolonijalizma.

Posle Libije usledila je Sirija, gde se posebno angažovala Francuska, stari kolonijalni gospodar Sirije. Rezultat je stampedo izbeglica ka EU i pitanje Vladimira Putina upućeno Zapadu sa govornice UN u Njujorku: „Da li ste svesni šta ste učinili u arapskom svetu?”

Posledica je jačanje rasizma širom EU. To više nije prolazni fenomen, već glasnik nove i alarmantne konfiguracije u evropskoj politici. Rasizam je postao deo dominantnog političkog diskursa u mnogim evropskim društvima. I sve to ide zastrašujućom brzinom. Je li to društvo budućnosti?

Autor teksta je novinar „Politike“.