Lazanski: General je morao da zna da je posle 5. oktobra bilo pitanje vremena kada će biti isporučen
1 min read
Miroslav Lazanski
Piše: Miroslav Lazanski
Šta reći, šta napisati, kada je sve praktično već rečeno. I nepravda i selektivna pravda, i suđenje samo Srbima, i za jedne je heroj, a za druge je ratni zločinac, i dobio je ono što je zaslužio, i sramota da je osuđen bez materijalnih dokaza. Muslimani – Bošnjaci, Hrvati i Albanci jedinstveni su u osudi generala Ratka Mladića, kod Srba ima i onih koji likujući pozdravljaju prvostepenu presudu generalu…
Gledao sam prenos suđenja u Hagu i bilo mi je mučno. Pretpostavljao sam kakva će biti presuda generalu Mladiću, da li doživotna, ili 40 godina zatvora, uostalom, to je svako mogao da pogodi. Teško je iz udobne komocije Beograda ocenjivati ponašanje generala u sudnici tokom sudskog procesa i na dan izricanja presude. Ako je uopšte bio u stanju da kontroliše svoje ponašanje, morao je ostati miran. Razumem njegovo ogorčenje, ali sve ovo sa njegovim hapšenjem i posle toga nije bilo nimalo generalski. General Ratko Mladić je morao da zna da je posle 5. oktobra 2000. godine bilo samo pitanje vremena kada će biti isporučen Hagu. Morao je da pretpostavi da u Srbiji nema te sile koja će to sprečiti, da je u srpskoj istoriji „prinošenje žrtve Stambolu“ opštepoznata stvar. I sada mi nije jasno zašto je dozvolio da bude uhvaćen u nekakvom bednom sobičku u nekakvom dvorištu u jednom banatskom selu. Hrvatski general Ante Gotovina, koji nema ozbiljno vojno obrazovanje, osim kursa za običnog narednika francuske Legije stranaca, uhapšen je na Kanarskim ostrvima tokom večere u najskupljem restoranu sa prelepom ljubavnicom, između dva zalogaja jastoga i flaše najboljeg šampanjca, barem je tako glasio izveštaj španske policije. Gospodski. A generala Mladića su uhapsili, takoreći, u „kokošinjcu“. Vlast koja je to tako svesno uradila bedno je ponizila ne samo Mladića, već i srpsku vojsku. Zarad pukog opstanka na vlasti.
Znam, mnogi će sada reći da je upravo general svojim postupcima u ratu ponizio srpsku vojsku, ali od onog Maršalovog „čuvajte međunacionalne odnose kao zenicu oka svog“, od petokraka, kokardi, brada, šiljatih ustaških kapa, turbana i belih kečea, do one Krležine o „majmunima koji su zapalili džunglu i gori im rep, a i dalje se igraju na grani“, i nije prošlo mnogo vremena.
Jer, koji je to „kapital“ narodima bivše Jugoslavije, porodicama poginulih i ubijenih u ovim ratovima donela prvostepena presuda generalu Mladiću i Radovanu Karadžiću? Bošnjacima i Hrvatima da su oni bili u pravu? Satisfakcija, osveta, osećaj pravde? Šta dugoročno imaju od toga? Ništa. Svoju državu? Stvarno? Srbima, da su nepravedno optuženi i satanizovani? Da budu zbog svega toga frustrirani i ogorčeni? Šta dugoročno imaju od toga? Ništa. A moramo i dalje da živimo jedni pored drugih…
Da li je „kapital“ te prvostepene presude u Hagu mogući gest budućeg velikog pomirenja? Po svemu viđenom do sada, nema od toga ništa, jer individualna krivica na ovim prostorima uvek ima svoje srpsko, hrvatsko, bošnjačko, ili albansko ime. Da li su se onda presude Srbima u Hagu pretvorile u još jedan prilog onome što bi Hegel nazvao „lošom beskonačnošću“? Ili je Hag, pred svoje zatvaranje, samo ostavio novi barut i fitilj već poznate političke radionice?
Dok postoje nacije, postojaće i međunacionalni problemi. Srpski socijalisti su još 1917. godine apelovali kako „ne treba identifikovati narode sa onima koji njima upravljaju“. Posle ove najnovije presude iz Haga, političke fiksacije još su jednom našle svoj izraz na prostorima nekadašnje SFRJ. Moralna kartografija novih demokratskih država bivše SFRJ ne poznaje jezik argumenata i činjenica, samo jezik i zov naciona. Instrumentalizacija žrtava u propagandno-nacionalne svrhe, pokušaj šoka na istorijske slike. Pokušaj da se srpskoj naciji zauvek upiše genetsko-politički kod genocida.
Za mir i pomirenje potrebna je istina. Istoriju ne možete tek tako menjati, a i pamćenje može nekada da ima različitu geometriju. Holanđanin Kes Vibes je šest godina radio u Holandskom institutu za ratnu dokumentaciju i napisao do sada najopširniju studiju o Srebrenici: 900 svedoka, 3.496 stranica. Objavljena u aprilu 2002. U studiji je i deo o isporukama naoružanja demilitarizovanoj zoni Srebrenica. U početku avionima „Iran era“ u Tuzlu, a kasnije američkim C-130 „herkulesima“. Fini rad zapadnih tajnih službi u BiH. Direktno optuživanje Pentagona za naoružavanje 28. divizije armije BiH u demilitarizovanoj zoni Srebrenica. U studiji je i detalj kako su norveškog oficira, iz sastava „plavih šlemova“, tri američka oficira odvela jednog dana na balkon petog sprata jednog hotela u Zagrebu „da mu pokažu panoramu Gornjeg grada i da mu ukažu da nije lepo da svašta priča okolo“.
Ratovi na prostoru nekadašnje Jugoslavije vođeni su zbog prošlosti. Nju treba svestrano istražiti. Da se ne bi opet ponovila…
…“Godine 2006. na srbskom jeziku pojavila se knjiga ruske spisateljice Jelene Čudinove, „Bogorodičina džamija u Parizu“ (ispravnije bi bilo „Džamija Notr Dam u Parizu“). Ona je u romanu opisala skoru budućnost Evrope: 2048, u Parizu, glavnom gradu Evrabije, hrišćani su getoizirani i primorani da prime islam ili da umru. U romanu, Beograd je glavni grad Velike Albanije, a poslednji ostaci Srba sele se u Rusiju, gde osnivaju Novi Beograd, i ostaju da brane ruske granice. Jedina slobodna zemlja je pravoslavna Rusija, koja je prema islamskim državama Evrope podigla „zelenu zavesu“.
GOVORI SLOBODAN VUKOVIĆ
Jedan od glavnih junaka ove pripovesti je Srbin Slobodan, poreklom sa Kosova, koji Zapadu ne može da oprosti izdaju duhovnih vrednosti i što su ratovali protiv Srba hrišćana u korist ratobornog islama. U razgovoru s grupom Francuza koji se nisu poturčili, gnevni Slobodan im kaže: „Tako vam i treba, Francuzi! Zar vi to niste zaslužili? Zar vi sami niste juče, svojim rukama, napravili današnji dan? Živite u njemu, zato što Bog postoji. Ništa niste znali o istoriji Srbije, ništa niste znali o Kosovu. Niste znali kako su Srbi slavno ginuli na Kosovu polju, kada su, štiteći svoju kolevku, vojnici kneza Lazara stalni na put prljave vojske cara Murata. Niste znali da je Bajazit došao kao smrtonosna kuga, a po njegovim tragovima muslimani – Albanci. Pet stotina godina pod Otomanskom imperijom! Niste znali kakvo je prokletstvo bila Otomanska imperija, niste znali koliko se srpske krvi prolilo za pobedu nad njom/…/ Novi Bajazit postao je Adolf Hitler, zar ste vi, humani Evropljani, zaboravili na to? /…/ Šta vas je navelo da pomažete Albancima da uspostavljaju granice po Hitleru, šta vas je nagnalo da tako lako poverujete najglupljoj laži o zverstvima Srba? Da, jasno, nije pitanje šta, nego ko. Vas su otrovali, vodila vas je na povocu muslimanska dijaspora – a vi, igračke u rukama lutkara, smatrali ste sebe borcima za nekakva „ljudska prava“, prosvećenim humanistima – a bili ste samo izdajnici hrišćanske civilizacije/…/ I kad je u vašoj senci nastala zmija OVK i počela, sad već ne izmišljeno, već pravo etničko čišćenje, vi ste bili slepi, gore nego slepi/…/ A vaši junaci su iza kamere klali hrišćanske porodice, ubijali učitelje i sveštenike./…/ I u centru evropske narkotrgovine, na Kosovu, zavladao je mir. Kad je poslednji Srbin isteran ili zaklan, kad je poslednji pravoslavni hram bio porušen i oskrnavljen, i mirotvorci su napustili kraj jer više nisu bili potrebni./…/ Srbe su potiskivali i potiskivali. Kad je Beograd postao prestonica Velike Albanije, Evropska unija je počela da se boji. I nastavila je da iz straha daje ono što je ranije davala iz gluposti. Neka sada Parižanke idu u čadorima pošto su njihove bake uzdisale gledajući ruže na grobovima kosovskih Albanaca“ (boraca OVK, nap. V. D.) Tako govori gnevni Slobodan Vuković, Srbin koji se sa Kosova doselio u Rusiju, i čijim likom Jelena Čudinova je želela da upozori svoje sunarodnike šta ih čeka, ako se na vreme ne osveste. Naravno, bilo je to i upozorenje Srbima i Evropljanima. Da svako razmisli o svom udelu u opštoj propasti negda hrišćanske Evrope…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/orban-protiv-islamizacije-evrope-ili-kako-se-ostvaruje-jedan-roman/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbi-evropska-unija-i-smrt-prave-evrope/
„Lude će ubiti mir njihov, a bezumne će pogubiti sreća njihova“ (Priče Sol. 1, 32)
„29. Ili kako može ko ući u kuću jakoga i pokućanstvo njegovo oteti, ako najprije ne sveže jakoga? – i onda će kuću njegovu oplijeniti.“ (Sv. Jevanđelje po Mateju 12:29)
https://www.rastko.rs/bogoslovlje/novi_zavet/jevandjelije_po_mateju_c.html
…“Iza uspavljujućih i nonšalantnih saopštenja često su prikrivene ili nedorečene činjenice od velikog analitičkog značaja. Na slučaj srpskih ležišta litijuma kod Loznice koje je nameračila nadnacionalna kompanija Rio Tinto, to opšte pravilo odnosi se – bukvalno.
U nonšalantnom javnom saopštenju stranih i domaćih aktera pominje se samo to da je „tim srpskih i američkih geologa“ otkrio nalazište litijuma čija količina se „procenjuje na 200 miliona tona“. Međutim, sama po sebi navedena brojka ne znači apsolutno ništa. Bez konteksta komercijalne vrednosti sadržine tih nalazišta, to je podjednako informativno kao konstatacija da je u nekoj severnoafričkoj zemlji otkriveno nalazište koje sadrži 200 miliona tona peska.
Kritično pitanje je koliko, prema važećim procenama količine raspoloživih ruda, taj srpski rudnik vredi? Sva ostala pitanja, i zaključci, slede iz tog podatka.
Odgovor na to pitanje nije teško pronaći u izveštajima svetskih finansijskih i berzanskih autoriteta:
„Dugoročni ugovori za isporuku litijumskog hidroksida, hemikalije koja se koristi u baterijama, donose $13,000 po toni na severnoameričkom tržištu, dok u Kini spot cena lebdi na oko $23,000 po toni.“[12]
Sličnu tržišnu cenu navodi i drugi autoritativni izvor po ovom pitanju, Oil and Gas Investments Bulletin.[13]
Da bi dobili okvirnu sliku o vrednosti ovog segmenta nacionalnog rudnog bogatstva Srbije, treba da pomnožimo 200 miliona tona sa cenom od $13,000 po toni. Kada to učinimo, dobijamo cifru od 2 triliona 600 miliona američkih dolara kao približnu vrednost nalazišta litijuma „Jadar,“ kod Loznice, na teritoriji Srbije.
Da bi se shvatilo o kakvim količinama je reč, potrebno je izvesti još jednu matematičku operaciju, a to je da se dva triliona 600 miliona američkih dolara, što predstavlja približnu vrednost rudnika, podeli na 7 miliona stanovnika Srbije. Tada dobijamo cifru od $341.428,50 kao udeo svakog građanina Srbije pojedinačno u nacionalnom bogatstvu koje se nalazi na tom lokalitetu…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/dolazak-rio-tinta-srbija-na-zairskom-putu-2/
http://www.cirilica-beograd.rs/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BF%D0%B8%D1%88%D1%83/%D1%81%D1%82%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8
http://www.politika.rs/scc/clanak/313203/Kako-je-srpski-preimenovan-u-srpskohrvatski
…“Tu se od Srba očekuje zaborav. Da bismo postali „Europejci“, moramo da zaboravimo sve zločine Evroamerikanaca prema nama, počev od kroatopapističkih. Jer, sećajući se, nećemo stići u Evropu. Potrebna nam je i „higijena nesećanja“ (Sima Pandurović).
Baš zato se treba sećati. Recimo, ovoga.
Prva masonska loža u Vojnoj granici osnovana je 1754. godine u Glini. U njoj su bili i pravoslavni i rimokatolici. Oni su pričali o bratstvu bez obzira na konfesije. Današnja himna Hrvatske, „Lijepa naša domovino“, prvi put je izvedena 1846. godine u glinskoj pravoslavnoj crkvi. Na reči Antuna Mihanovića, komponovao ju je Glinjanin – Srbin Josif Runjanin, a otpevao ju je srbski pravoslavni hor iz ovog mesta.
Godine 1941, u srbskom pravoslavnom hramu u Glini poklano je 1200 Srba, kojima je jedan ustaša, posle tolikih godina života pod parolom „Brat je mio koje vere bio“, rekao:“Na ovo ste osuđeni 1918. godine!“
Tako je, dakle, plaćen rani srbski ekumenizam.“
https://facebookreporter.org/2017/11/01/beograd-pod-okupacijom-1915-1918-svedocanstva-secanja/
http://www.srpskaistorija.com/austrijsko-bugarski-progon-cirilice-srpskog-jezika/
…“Po imenu bi reko da si vlah, jelde?
Normalno. Nejma greške.
Ko šo nejma greške da sam ja balija, jel tako?
Kad mi ćuju ime – to namah provale i ovi blesavi Ameri.
Za tebe ne mogu provalit baš das vlah. Prije misle da
si nakav Rus. Il Poljak. Il tako nešo.
Ko šo i za me ne znaju da sam baš balija. Al da sam
musliman – tot je garant.
A to ti je sad za Amere puno gore neg bit Rus. A pogotov
gore neg bit Poljak il tako nešo.
Dobro je, ba, znam da su Rusi vaše vjere, a Poljaci
šokaćke, to ste me naućli.
Nego – jebo sad i šokce i Amere.
Mene, pisac, intresuje, kakos ti, od volke Amerke,
zabaso baš u ovu balijsku krćmu?
Jebo majku, ćudo ste vi vlasi!
Pa sad moram tiho prićat, dat ovi moji ne provale i ne
popišaju ti se u pivu.
Joj, vid ga šos usro!
Nećet se popišat, nismo u Bosni, jebo ga ti! Nije ovden
ljudma do zajebancje.
A i ostalo ti je ovde drukćije.
Kad ćuješ nekog da govori tvojijem jezkom – drago ti.
Taman da je i vlah.
Draži ti vlah od brata Arapa s kojim ne mereš dvije
rijeći svezat.
Osim na engleskom.
A jebeš brata s kojim moraš na engleskom prićat.
Evo, hajd da se kladimo dab te ovaj ćelavi za šankom
– Mustafa se zove – poslje druge pive izljubijo.
A u Bosni, u ratu, da te sreo, komotno bi te zaklo.
Jes, ćelavi, o tebi prićam!
Jes, našo novog pacjenta, jel ti krivo!
Lažem, jašta radim, ne znam drugo!
Et, vidiš, tako ti je to. Kad bi ostali tuden, on bi prvi
došo. Okreno bi nam turu, pa zasjeo.
A za njim – i ostali.
I onda bi pili, i svađal se, i mirili se… Jeli govna…
I niša neb bilo od ozbiljne priće.
I zato moramo mjenjat lokal.
I šo smo ovden popli – to ide na moj raćun…“, iz romana Osama, Vladimira Kecmanovića, odlična priča, naša
…“Nego, vratimo se onoj kući s početka priče. Nije teško da defragmentisanu Jugoslaviju, pre početka hrvatske akcije „Oluja”, zamislimo kao jedan dom gde, u različitim sobama, živi srpski narod. Prostoriju zvanu Republika Srpska Krajina, najvećim delom, prepustio je Hrvatima njen neformalni domaćin Slobodan Milošević. Cinično je svojim ukućanima tu vest saopštio negde ispred vremenske prognoze svog kontrolisanog dnevnika. Na vrata drugih „soba” već je očajnički udarala masa od nekoliko stotina hiljada izbeglica. Nakon takvog razvoja događaja, u onu RSK sobu uselili su se i Amerikanci, koji su svojim praktičnim umom zaključili da će im vrlo brzo biti potrebni i trpezarija, kupatilo, dnevna soba… Vlasnik kuće oglašen je za faktor mira i stabilnosti, Banjaluka je stajala s koferima u ruci, Kosovo su spržile bombe i mirovni ugovori, spavaću sobu nesrećnog domaćina, nekoliko godina kasnije, pogodila je krstareća raketa…“, Živojin Rakočević
http://www.politika.rs/scc/clanak/386408/Oduzeto-pravo-na-cekanje-slobode
https://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-1112/article/sta-gubimo-ni-zbog-cega/
…“Sa slova Olgice Stefanović posmatraju nas preci, na njima
čitamo svoj genetski kod, svoj završni račun savesti i težinu
koju ćemo imati kada nas budu merili. To su ona ista plamena
slova koja je u Vavilonu Danilo tumačio Belšazaru, oni isti
ornamenti kojima su popločane dvorane večnosti, ista stvo-
renja prirode, koja nas okružuje i koju vidimo, i one prirode
koju ne vidimo, ali je slutimo i radujemo joj se, ili od nje stre-
pimo, prema dubini sopstvene spoznaje i u meri straha da ćemo
se jednog dana sresti oči u oči sa istinom!
Ima jedna bitna razlika između drevnih iluminatora i Olgice
Stefanović kada je odnos prema inicijalu u pitanju. Za nju slovu
nije potreban ukras, slovo je ukras po sebi. Ona slovu pristupa
kao okviru iz koga nam se obraćaju sećanja: sećanja na izgovorene
i napisane reči, sećanja na one koji su te reči stvorili i na one
koje su te reči rodile…“