Lazija: Dobri ljudi lošeg vremena

Piše: Mišo Vujović

Potresla me vest da je zauvek otišao moj ratni drug Svetislav Lazić Lazija, jedna široka ljudska gromada, predusretljivi domaćin, hrabar borac i nenametljivi prijatelj, uvek vedar, smiren i priseban i u najdelikatnijim situacijama kada su granate padale i na nekoliko metara od nas.

Ratna prijateljstva su večne, u tim surovim okolnostima ljudi se za trenutak večno zbliže ili zauvek udalje. A Lazija je bio čovek iz naroda. Iz onog iskonskog – boljeg bića narodnog – čistog i čestitog. Jednostavnog ali ne i prostog, tihog ali nesmremnog da uzmakne, svog integrativnog.

Prastari autobus, markiran već odavno izbledelim nazivom firme na bočnim stranama, zaustavio se ispred kafane u neposrednoj blizini bolnice.

“Tu se sve informacije slivaju, padne po koja bomba, a mrtve i ranjene dovode u bolnicu “, reče nezainteresovano vozač autobusa, nenavikao na novinarsku znatiželju. “Uđite u kafanu kod Lazije, on će vam pomoći, znaju ga svi, a dobar je čovek”, dobaci dok smo izlazili iz busa.

Bez svesti koliko se za nekoliko dana kolektivna svest ljudi u Srpskoj promenila, zbog otklona zvanične Srbije prema rukovodstvu na Palama, ušli smo u kafanu “Kod Lazije”. Mala birtija sa svega par stolova preko puta bolnice postaće naša baza, dopisništvo, kafana, banka, drugi dom…

Sa desne strane od ulaza, za dva stola sedeli su ljudi u belim mantilima i žučno raspravljali o podelama između vojnog i civilnog rukovodstva. Naša pojava nije prošla nezapaženo. Pažnju je najpre izazvala Žikičina foto oprema i dugački teleobjektiv. Znatiželjni pogledi kao rendgen počeli su da dijagnostikuju dva nesvakidašnja gosta u krčmi birtijici, nalik na malo veću majstorsku radionicu.
Za šankom sa spoljne strane stajao je delimično uniformisani mladić, polu pijan, raspertlnanih i poprilično pohabanih čizama, trajnih tetovaža po celom telu, propalom ali po konstituciji nekada veoma jakom i lepo oblikovanom. Sa druge strane uplašeno je žmirkala omanja šankerica rumenih obraza, smeđe talasaste kose. Istetovirani nas je posmatrao iskežen u radoznalu ali ne i agresivnu grimasu. Šarao je po nama svojim zelenim zmijolikih očima, mršteći se i praveći neke čudne gafove, što je pojačavalo bore na njegovom istetoviranim čelu. Nakon kraćeg “neupadljivog” naprezanja uspeo sam da pročitam tetovažu na njegovom čelu : S. M. Ž. L.

Ispitivačke poglede, obavijene neprijatnom tišinom prekinuo je mladić za prvim stolom do šanka.

“Za koga radite?, upitao je dosta drsko.
“Za sebe,” uzvratio je Žikica hladno i kurčevito ovlaš ga ošinuvši pogledom.
“Milošević nas je odjebo a vi ste došli da snimite kako propadamo”, nastavio je provokativno smeđokosi mladić u belom mantilu. Rendgenološki tehničar.
“Narod u Srbiji nije Milošević, a sama činjenica da smo sa vama sada kada vas bombarduju muslimani i Hrvati naizmenično verovatno vam nešto govori. Puna je Srbija vaših dezertera a vi navalili na jednog Šumadinca i Crnogorca iz Beograda”, kroz šalu sam im se obratio.

Istetovirani za šankom bacivši pogled ka njima, samo je procedio kroz zube par nerazumljivih reči, od kojih dešifrovao “bežali ste kad smo osvajali Brčko”, što je pripotog “domaćina” nateralo da se povuče.

Po glasu sam procenio da je, tetovirani, negde sa jugoistoka Srbije. Zaostao za svojom jedinicom ili je kao mnogi avanturisti stigao opijen mirisom baruta.

“Od kude li si batko?, pokušao sam malo da ga prenem dijalektom.
“ Moj li si bre”, poskočio je i krenuo prema našem stolu.
Upoznajemo se.
“Ja sam Cici iz Bor”, veselo se predstavio.
“Braća Cici?, gledam ga provokativno.
“Ti me znaješ batko.!?”
“Moglo bi se reći. Ali si mi ubledeo. Gde ti je brat?
“Utepali ga u Pariz još davno. To me ranilo u dušu, u glavu u srce. I neće me metak majke mu ga nabijem”, uzvraća gledajući kroz mene. Seda za sto. Pogled hladnog ubice, leden, bezbojan. Surovo iskaišano lica sa sitnim tikovima. Čkilji prema meni, polu zatvorenih kapaka. Snima.
“Mrgude, ti imaš srce i dušu”, ali to ovde ne treba. Ovij su ovdena tužni bez bratstva i jedinstva. Sad im je Srbija kriva za sve”, cerekajući se provocirao je prisutne istetovirani.

U kafani je tajac. Caci ustaje i sa šanka prenosi pušku i pivo.

“Fali još jedno “P“ al’ kad vidim ove doktore i ne treba mi.”
“Dajte mu nešto žestoko obratio sam se konobarici”.
“Oćeš da me betoniraš “, tebra, uzvratio na šatrovačkom.
“Šta znači ta skraćenica na čelu”?
“E to je dok smo imali državu i pasoš s’ koji si prešao ceo svet. Tukao sam se s’njih i javno sam to tetoviro:
-Smrt miliciji živeli lopovi-.

U takvoj napetoj atmosferi u kafanu ulazi osrednji, nabijeni čovek ranih četrdesetih godina života, prirodno jake konstitucije, zaobljenog i zategnutog lica, bokserskog nosa ispod kog su,kao nacrtani nikli crni brkovi, podignutog čela, tamne kose na razdeljak sa leve na desnu stranu. Vedar i nasmejan pozdravio je prisutne,bacivši pogled prema našem stolu:

“I ti si tu”, zagonetno se obratio istetoviranom, sa ciničnim osmehom.
“Tuj sam, uželeo sam se doktori. A Bog mi poslao i novinari iz Beograd da im malo pričam o vaše junaštvo”, smejući se odgovori Cici.
“Popij to i briši. Nemaju novinari pametnija posla već da slušaju tebe i tvoja naklapanja”, mirnim ali pretećim glasom uzvratio je čovek, prilazeći našem stolu. Cici je poslušno uzeo pivo i pušku i nestao kroz vrata.
“Ja sam Lazija. Dobro nam došli. Čim ste tu, nije nas majka Srbija ostavila”, rekao je smejući pozdravljajući se jakim stiskom ruke.
“Da li ste gladni?”, pitao je, osmehujući se dobrodušno.

Zahvaljujemo se uzvraćajući pitanjem gde bi mogli da se smestimo i da se prijavimo nadležnoj komandi. U vojnom pres birou nailazimo na stare poznanike, Mišu Šolaju i pukovnika Milutinovića. Upoznajemo komandanta Prve posavske barikade srdačnog i predusretljivog Zlatiborca. pukovnika Milorada Kutlešića. Nudi nam smeštaj u kasarni. Lazija ima bolje rešenje.

“Zvaćemo doktora Ninkovića da vas smesti na hirurgiji. Tu vam je bliže. Bolnicu valjda neće granatirati”, smeškajući se, sugeriše nam ovaj tihi čovek, bivši policajac iz Gradačca.

Umesto planiranih nedelju dana u Brčkom smo ostali više od dva meseca. Lazija nam je za kretanje po terenu obezbedio automobil, pozajmljivao novac dok nam u pošti u Badovincima ne uplate dnevnice.

Lazija nas ni u jednom trenutku nije ostavljao, imao je prohodnost do svake linije na frontu. “Vi radite ja vozim, gotovo da nema puteljka i staze koju ne poznajem. Samo pišite istinu”, govorio je dok smo se po mraku bez svetala probijali ka isturenim položajima jedne od srpskih formacija od Pelagićeva prema Gradačcu.

Svetislav Lazić nije preterano koristio reči, ali se na dobrim delima nije štedeo. Počivaj u miru, dragi, prijatelju.

Pročitajte još:

Totalitarizam Čomićkinih zakona; dr Miša Đurković u „Srpskom sv(ij)etu“