„Srpski jezik u Crnoj Gori je na strašnoj golgoti, čereči se, preimenuje, briše, progoni, brutalno uništava. Nad Crnom Gorom lebdi bauk evropskog novokomunizma i opake latinizacije, što je bolno vidljivo na svakom koraku, jer ta latinička hobotnica ušla je u sve pore. U obrazovno-vaspitni sistem kroz preoblikovanje srpske svesti, kulturološko-književnog miljea, kroz proganjanje iz programa, od novih jezičko- savetodavnih izbornika svega srpskog. Prodor latinice i uglavnom kroatocentrično lingvističko prepevavanje, imamo u neograničenim količinama, u latiničkim medijima, štampanim, elektronskim, u svakodnevnom životu. Ovo što se čini srpskom jeziku je duboko anticivilizacijski čin, kvazilingvistički, nasilna dekretizacija jezika. Forsira se latinica, a da se Srbima spremi ispisnica. Sudbina naroda je u sudbini jezika. Ćirilica je tapija iz ovog u onaj svet, ko izgubi vid kuda li će putovati.“

Ovako, za „Novosti“, profesor mr Slobodan M. Čurović Apis, književnik i književni kritičar, predsednik Podružnica „Ćirilica“, govori o položaju srpskog jezika u Crnoj Gori, sudbini ćiriličkog pisma, identitetu.

Na svojoj koži osetio je borbu za odbranu srpskog jezika, kada je ostao bez posla.

„Odbio sam da predajem nepostojeći jezik, taternji i maternji, jer sam bio i ostao argatin i nadničar srpskog jezika i lepe naše ćirilice. Morao sam još da se doškolovavam i da položim devet ispita za bibliotekara! U međuvremenu sam obnavljao znanje na rampi, noćnom smenom da ne zaspem, malo u pekari mirisao hleb i nosio brašno, diveći se velikim srpskim piscima, iz Beograda koji dođu s vremena na vreme da nas prosvetle, douče i ovesele. Danas sam u biblioteci, pišem i čitam“.

Koliko školska literatura edukativno deluje na decu, posebno srpsku u Crnoj Gori? 

„Uopšte ne deluje, nego paralizuje srpsku svest i vrednosti, favorizujući tuđe nasleđe i kvazivrednosti zapadnog miljea, takozvanih set demokratskih sloboda, koji staje u reči imati, a gde se duhovno i biti smatraju pošastima, kao nešto retrogradno. Radi se o svojevrsnom raspravoslavljivanju, kroz sumnjive diletantske književne priloge lokal patriota nauštrb proverenih književnih vedrina. Cinično se iz programa brišu srpski pisci, proteruje Sveti Sava, Nemanjina obala je ogrnuta kontejnerima. Mi smo se vaspitavali na epskoj poeziji, a deca novog vremena na gusarskoj, svakodnevici histerije, sebičnosti i ravnodušnosti. Težnja je da se obesmisli porodica iskrenih veza i poštovanja a da se nametne laž i novac kao prioritet, u stvaranju kloniranog dukljanskog novog čoveka. Ali takav je dukljanski scenario i njemu bespogovorno služe oni koji imaju debele koristi od toga. To je haripoterizacija svega srpskog, komadanje srpskog jezika i ćirilice, ili potonji dani jednog naroda, koji je zaboravio ko je, ili ne sme da kaže„, govori profesor mr Slobodan M. Čurović.

Godinama pokazujete kako se u Crnoj Gori sistematski progoni ćirilica.

„Da, i to od vaspitno-obrazovnih ustanova, odmalena, kroz medije, štampane i elektronske, kroz grafite, natpise, bilborde, kastige i kastinge, gotovo u svim sferama kulturno i društvenog života vidljivo je zatiranje našeg istinitog i pravog pisma koje je jevanđelsko lice Srbina. Već od vrtića usmerava se to „đečije“, „đetinjstvo“, „đeljanjem“ i „ćeskobom“, žestokom nacionalnom simbolizacijom napadnog dokazivanja dosledne posebitosti, po matrici zapadnoevropsko-obrazovnog profila, filovano i začinjeno kroz jednu rialitnu nepamet. U Crnoj Gori je izvršeno pravo lingvističko beščašće. Novinarski rečnik je pun novorekova, stranskih i nakaradnih uglavnom, samo da bi se istakla neka posebitost i nasilno odvajanje od svog srpskog korena. Bitno je da je „učinkovito“, još ako neko zabije gol, na vanjskoj poziciji, e pa to je krsno, „unatoč“ svemu i „dapače uknjižba“. I groblja su postala arene dokazivanja latinizaciji, koja je deo podmuklog vatikansko-komunjarskog plana koji se nigde nije kao pelcer primio sa toliko razornosti, bratomržnje i bratogonstva kao kod nas u Crnoj Gori, od koje je ostalo malo one njegoševske valjatne srbske Crne Gore.“

Oburdani Njegoš

Gde je danas Njegoš? Stanuje li on u podlovćenskoj državici?

„Njegoš, lovćenski tajnočuvac proplakanja kosovskog, još uvek je oburdan u noći stidnijoj, grđoj, mračnijoj veka, u najdužem seobanju, dok traži svoju crkvicu da konačno zalegne, miran u otrgnuću u svesvetove sa stegom zemnog. Ništa ne treba da čudi, kada slavimo sve duge dane i uglove, samo srpsko odgurkujemo, iz nelagodnosti da nas to podseća na ono ko smo i što jesmo. Ništa ne čudi u zemlji čuda, gde raste broj članova SUBNOR-a, gde se još ćuti o onom nesretnom zbegu duhovne supstance koji je krenuo na zli put od uzidanih kostiju i zabetoniranih stratišta, u najvećem zločinu nakon okončanja Drugog svetskog rata.“

Zasluge

„Ako me Bog pogleda, želja mi je da objavim 100 knjiga. Zasad sam došao do brojke 42. Daće Bog. Tačno je da razvlačim žicu, bakar, aluminijum, odvajam željezo da bih neku knjigu odštampao bar u dva-tri primerka. Nije mi teško. U međuvremenu sam postao član Srpske međunarodne akademija nauka i umetnosti, sa sedištem u Parizu, čiji je član i dobitnik Nobelove nagrade Peter Handke, a bivši učenici su me predložili za ovogodišnju nagradu „Oktoih“. Mislim da sve treba zaslužiti“, kaže profesor Čurović.