Лепосавић за ИН4С: Црна Гора је приватна држава базирана на србофобији

Црна Гора је приватна држава која постоји ради сирове економске експлоатације ресурса од стране њених власника, a једини политички програм који је стваран и којим се оправдава циљ њеног постојања јесте србофобија, казао је у интервјуу за ИН4С Владимир Лепосавић, доктор правник наука и аутор књиге „Ухваћени у вршењу својих права“.

Према његовим ријечима, Српска православна црква, која ове године обиљежава 800 година свог постојања, породила је Црну Гору и провела је за руку кроз вјекове искушења до уопште могућности да постане држава.

-Али, пошто је Црква свједок црногорског оцеубиства у културном и духовном животу народа, треба је уклонити, казао је Лепосавић.

У Вашој књизу „Ухваћени у вршењу својих права“ говорите о појму „етноцентризам“ и пишете да управо он може да представља извориште за конфликте на једној територији. Да ли можете читаоцима портала ИН4С приближите о чему се ту ради?

-Етноцентризам је стара појава којој су савремени економско-политички механизми омогућили да се развије и испољи у свом најгорем облику; примјер томе су расистички режими, нацистички и усташки погроми из средине прошлог вијека, али и бројне друге политике и праксе. Иначе, етноцентризам представља убијеђеност у супериорност сопствене групе и нације у односу на остале, што унапријед легитимише дискриминаторске и насилне поступке. Полази се од безазлених појединачних предрасуда које настају захваљујући чињеници да људи живе изоловано, а у различитим друштвеним групама гдје припадност групи никад не престане да буде услов чак и физичког опстанка појединца. То су ставови којима се стварност искривљено поједностављује, већ према потребама и могућностима припадника једне заједнице. Такви ставови лако прерасту у колективне халуцинације, било да су сами себи циљ или тако што су манипулисани да, снагом своје масовности и лакомисленошћу своје покретљивости, служе другим и туђим циљевима.

Универзалне гаранције слободе неограниченог националног и сваког другог опредјељивања су учиниле да национална припадност може бити ствар личне одлуке и амбиције независно од објективних обиљежја те припадности. Тиме је број потенцијалних међунационалних сукоба само увећан, а постало је могуће и да читаве националне егзистенције буду засноване на сложеним психичким структурама или личном користољубљу, што су ситуације у којима је негативан однос према припадницима других група готово загарантован.

Због свега тога, етноцентризам, као појава која се никада не може сасвим избјећи, свједочи о томе да се највећи број националних сукоба тиче сазнајног и психолошког, и настаје услед недовољне образованости која одржава тзв. мотивацију помањкања. С друге стране, приврженост сопственом народу и отаџбини, која је лишена нужде и растерећена заблуда, представља потпуну и једину праву слободу. То достићи није једноставно, али тежити другоме није вриједно.

Косовски завјет не може да слави пораз

Питање Косова такође обрађујете у својој књизи и Ви се позивате на „косовски завјет“ и Андрићеву „лозинку нашег народа“. Како као правник тумачите недавно стварање тзв. Косовске војске и дан када је „умрло међународно право“ због непоштовања између осталог резолуције СБ УН 1244.

-Андрић је Његошеву поруку „Нека буде што бити не може!“ назвао „лозинком нашег народа“, имајући у виду непролазеће тегобне историјске околности и настојање српског народа да опстане и одржи себе упркос свим изазовима. То је истовремено и једно од значења које собом носи косовски завјет: вјера у подвиг, у то да се пораз може преокренути у жртву и залог за нову побједу, вјера у то да можете бити бољи него што јесте, поготово бољи од онога што вам други кажу о вама или како вас завојевач оцијени или, данас, заинтересовани купац процијени. Иако је ријеч о филозофској идеји која нужно не почива на егзактним историјским чињеницама, косовски завјет припада историографији много више него било каквој митологији. И он не слави пораз, како то данас воле да прокажу они који не могу или не желе да разумију. Косовски бој, у који се пошло 1389. године, донио је побједу неколико вјекова касније, када су Срби, почетком 19. вијека устали на ноге и, између два велика царства, обновили своју државу. Тако нешто не би било могуће да није постојала снажна свијест и у њој стотинама година сачувана воља. Јер, Отоманска империја би неизбјежно завладала српском територијом, али народ не би сачувао свој дух и идентитет да није био вођен завјетом. То најбоље описује Милош Црњански када каже да је у српству нестала свака организација, али не и она духовна, да се „и кроз смрти, ствара оно што је, за време нашег оца и деде, почело да се ради“, због чега је народ био способан да своје поновно рођење дуго „смишља, жуди, и у ниском животу, а у дуготрајној патњи, у одређеном тренутку, испуни“.

Због тога, као што косовски завјет није био питање једне битке, тако ни данас Косово није само питање дијела државне територије. Ријеч је о одлуци да ли ће се наставити борба за независност и национално одржање, да ли ће се промијенити економска, развијати културна и уопште водити популациона политика или ће народ и држава бити препуштени глобалистичкој струји у којој ће имати улогу пасивних посматрача туђег одлучивања о свим својим будућим интересима и потребама. Непризнавање Косову независности стечене албанским тероризмом и НАТО агресијом је најприје ствар кућног васпитања и елементарног личног морала, а затим и питање националног интереса и права и правде.

Формирање војске Косова је само један у низу притисака на Србију како би се одрекла својих интереса и права која имају све друге независне земље и народи. Тиме јесте погажена Резолуција Савјета безбједности УН 1244, тим прије што је њоме територија српске покрајине демилитаризована и стављена под привремену међународну управу, а до повратка српских легалних снага. Међутим, та Резолуција је прекршена још 2008. године када је већина чланица ЕУ и НАТО признала самопроглашену независност албанских власти на Косову и Метохији. Важење међународног права, барем за Србију, је суспендовано још 1999. године и то НАТО бомбардовањем које није било одобрено од стране Уједињених нација нити је представљало самоодбрану, а у којем су грубо прекршена и правила међународног хуманитарног права о забрани употребе одређеног оружја и о обавезној заштити цивилног становништва и објеката који нису у војној употреби – а да за то нико није одговорао.

Међународно право је лишено могућности примјене и тиме сведено на међународни речник појмова, али ни то није безначајно, јер још увијек можемо ствари да назовемо правим именом. Рат на Косову је требало да буде инаугурација новог међународног поретка без чврстих правних правила, али је прерастао у велики сукоб који се сада, мање или више отворено, непрекидно одиграва на свјетској сцени. Недавно је „Форин Полиси“ оцијенио рат на Косову као „кратко проживљен моменат униполарног свијета“ који је унио неповјерење у међународне односе и пробудио Кину и Русију. Дакле, садашња дешавања на Косову су последица међународног поретка чија конструкција очигледно није успјела и који јењава. Важно је да српске политичке елите то разумију. Што се тиче војске тзв. Косова, то за Србију у овом моменту није пресудно важна чињеница. То, као ни генералне пробе великоалбанског државног пројекта, не треба икога да чуди. Нас треба да зачуди како се догодило да уопште размишљамо, а камоли да разговарамо о признању независности албанских терориста у јужној српској покрајини.

Сви проблеми полазе од стварања Југославије

Шта су Срби добили од Југославије и да ли им је положај неповољнији у односу на период прије?

-Сви велики проблеми са којима се данас суочава српски народ и држава директна су последица одлуке да се створи Југославија и закорачи у такав један историјски бездан. Жртвовано је практично све – од сопственог имена, преко традиције и духовне културе до елементарних националних и државних интерса – да би се „одозго“, као да је у питању експеримент, градила троимена држава народа који тек треба буде образован. Србија је, уочи стварања Југославије, после великог страдања, била пред својим националним и државотворним врхунцем, да би из ње, растурене, изашла као држава бачена на кољена са народом сломљеног духа. Иако једина земља-побједница Великог рата, само је Србија због заједничке државе изгубила посједоване територије, док су остале југословенске територије први пут у историји постале државе, попут Македоније, Словеније или Хрватске, или су значајно увећале своју државну територију, као што је случај са Црном Гором. Како је то нагласио Владета Јеротић, искоријењивање српског народа, какво се није десило никада прије, „почело је 1918. године, стварањем несрећне заједнице јужнословенских народа“. О каквим је последицама ријеч, поред свега осталог, свједочи то да се и 30 година после распада Југославије носимо са култом вође, и то слабоумног, комунистичког типа који је укинуо меритократију, а умјесто изградње правне државе и јаких институција, разгранао све облике поданичке политичке културе и онемогућио друштву да оствари истински напредак.

Нису добре, а ни баш исправне оцјене о томе да је авантуризам са Југославијом представљао некакво оптимално политичко решење у датим околностима, гдје су коначно сви Срби могли да живе у једној држави; јер нису могли да живе. То су, зато, прије квази-аналитичке поштапалице које само продужавају опсјену. На територији данашње БЈР одн. Сјеверне Македоније, коју су Срби повратили из турске власти, данас практично нема Срба, а Српска православна црква је под прогоном од комунистичких, југословенских дана. Срби су протјеривањем сведени на минималан број у Хрватској, а исто тако и у бошњачком дијелу БиХ и на Косову и Метохији. Иако нису нужно морали остати ван граница Краљевине Србије, они Срби који би се нашли у тој ситуацији тешко да би доживјели гору судбину од ове коју су у заједничкој држави искусили као жртве разноврсних геноцида и етничких чишћења. Коначно, Срби у Мађарској данас уживају сва она национална права која су им ускраћена у Црној Гори, као што је положај Срба у Аустрији неупоредиво бољи од оног који имају њихови сународници у Словенији и поготово у Хрватској.

Важно је имати ове чињенице стално на уму, како би се избјегло даље заблуђивање и нове грешке, а због тога што је управо српски политички врх најодговорнији за стварање југословенске државе. Већ је чувеном Нишком декларацијом из 1914. политички жонглирано логиком и смислом кад је спојена „решеност српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе“ са прокламацијом да се та борба „уједно води за ослобађање и уједињење и свих Хрвата и Словенаца“. Доказ да ова историјска и животна лекција није научена јесте понављање готово исте грешке безусловним опредјељивањем за приступање Европској унији. У том смислу, домаћој елити недостаје и то да разумије да се историја понавља, али никада на сасвим исти начин и у идентичним формама.

Гледајући ситуацију у Црној Гори, лако је уочиту колико су Срби обесправљени. Шта је по Вашем мишљењу решење и да ли је Устав мртво слово на папиру, када се говори о језику, писму…

-Црна Гора је приватна држава која постоји ради сирове економске експлоатације ресурса од стране њених власника и једини политички програм који је стваран, а којим се оправдава циљ њеног постојања, јесте србофобија. Најистакнутији примјерци дарвинизма међу домаћим комунистима су препознали дух времена у којем је нови продор на исток огласио свако будуће жртвовање Срба на том путу као „колатералну штету“ због које се неће законски одговарати. Устав и цјелокупни правни систем служе искључиво одржавању доминације мање групи људи на власти над остатком становништва. Све остало је дио мимикрије и спорадичних покушаја усамљених појединаца који се у владајућем менталитету непросвећеног апсолутизма називају још и непаметним.

Системска дискриминација Срба почива на економским привилегијама и негативној селекцији која омогућава личну промоцију и брзо решавање материјалних питања будуће нестручног и неетичког лидерства. Мањи дио структура власти је искључиво мотивисан асимилацијом српског народа, али остатак несавјесно пристаје и на тај епилог. Нажалост, таква формула национал-социјализма је у историји већ показала до каквих последица може да доведе.

Срби су најбројнија национална мањина у грађанској држави без доминатне већине која због националне дискриминације не може да оствари своја основна људска права. Потпуно су искључени из државних органа и јавних установа, одузето им је право на јавну употребу свог језика и забрањено коришћење сопствених наставних и образованих програма. Јавна гласила и медији спроводе политику изопштавања и понижавања српског народа, уз кривотворење историјских чињеница и елиминисање или присвајање споменика српске националне културе и идентитета, док се Србима ограничава слобода говора, а њихови представници протјерују из земље. Када примједбе на овакву ситуацију учестају, Срби се позивају да уђу у власт; у остатку им се поручује да напусте земљу. Само се не говори о њиховој обесправљености. Поједини политички и интелектуални кругови понављају о помирењу, иако није ријеч о свађи него о крађи. Борба Срба за своју равноправност може да доносе слободу и грађанима осталих националности. Од те борбе и равноправности, очигледно, зависи и опстанак Црне Горе као државе; иако једноставна мисаона операција и безопасна политичка рачуница, њој црногорски политичари и интелектуалци још увијек бојажљиво прилазе.

Борба да се Србима врате одузета права и равноправност значи могућност да се они укључе у решавање свих осталих животних и политичких проблема и питања. То би било решење, прије него афективно и славохлепно политичко промишљање и дјеловање чије последице трпи једва опстајући народ. Деликатне околности у којима се налази српски народ у Црној Гори захтијевају да се велика количина личног политичког волунтаризма замијени сарадњом и јединством свих релевантних политичких, научних и културних субјеката који би заједнички дефинисанали стратегију циљева и метода, остварили везе са грађанима које представљају, ојачали међусобне везе, увели одговорност и подигли квалитет, озбиљност и ефикасност свог рада и дјеловања. Ово је лакше рећи него учинити, али све друго су српске елите у последњем вијеку већ пробале и то није донијело нимало добре резултате.

Како Ви са правне стране анализирате ситуацију да је режим најавио коначни „обрачун“ са Српском православном црквом у ЦГ и то што има апетите да крене у отимање црквене имовине?

-Однос према Српској православној цркви показује да црногорска власт нема намјеру да остави народ на миру, кад га је већ оставила без пријатеља и економске будућности. Не постоје никакви европски и грађански стандарди, нема се скрупула у односу према основним вриједностима цивилизованог живота и у томе се нема граница. Због тога што није хтјела да престане да буде српска или да бар мање буде Црква, најстарију народну установу не спашава прогоноства ни то што она уопште није политичка организација нити се бори за освајање власти.

Она је, међутим, последња брана довршавању асимилационог процеса у Црној Гори и стављању тачке на пројекат националног инжињеринга. Српска православна црква, која ове године обиљежава 800 година свог постојања, породила је Црну Гору и провела је за руку кроз вјекове искушења до уопште могућности да постане држава. Али, пошто је Црква свједок црногорског оцеубиства у културном и духовном животу народа, треба је уклонити. Нема никакве сумње да импулс долази извана и да страни доносиоци одлука и други непоменици снажно савјетују неутралиозовање друштвене и културне улоге Српске православне цркве и њено стављање под тоталну контролу. Како је црногорска власт опстала захваљујући испуњавању налога и пажљивом ослушкивању свих будућих намјера својих западних арбитара, и како је останак на власти једини мото политичког живота, Црква је сасвим легитимна мета.

Влада Црне Горе је, посебним споразумима, регулисала своје односе са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом, али не и са већинском, Српском православном црквом. Стога Влада од 2015. године припрема усвајање Закона о вјерским заједницима који би се, практично, односио само на СПЦ, а из разлога што би претходно склопљени споразуми са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом у односу на поменути Закон имали посебну правну снагу и посебну примјену као leges specialis. Таквим Законом власт жели себи да прибави право одређивања сједишта Цркве и њених обиљежја, као и право контроле избора епископа. Врхунац овог безумља јесте намјера да се од СПЦ одузме њена имовина и преведе у државну својину – како би државни органи одлучивали о томе ко ће држати вјерске службе, како ће те службе изгледати и, вјероватно, који вјерници ће моћи да им присуствују. Ово није само кршење универзално гарантованих вјерских права и слобода вјерника СПЦ у Црној Гори, већ и кршење права својине и приватног власништва њених грађана – физичких и правних лица. Епархије српске правослвне цркве су уписане у јавне евиденције Црне Горе као пуноправни власник својих цркава, манастира и других непокретних и покретних ствари.

Аргумент црногорске власти за спровођење правног насиља гласи да имовина СПЦ, која је изграђена прије стварања југословенске федерације заједничким улагањима и јавним приходима, треба да буде преведена у власништво државе. Прво, данашња Црна Гора нема никакав историјски, политички нити правни континуитет са Црном Гором из периода прије 1918. године. Данашања држава Црна Гора је међународну независност стекла 2006. године и тада примљена у чланство УН. Црна Гора није правни наследник тј. универзални сукцесор претходне државе СР Југославије односно Државне заједнице СЦГ. Друго, чак и кад би поменути правни континутет постојао, као што видимо да не постоји, није дозвољено захтијевати одузимање права својине због тога што је својина стечена улагањима грађана, па и улагањима саме државе прије равно 100 и више година. СПЦ је, као је то уобичајено, градила своје храмове од сопствених прихода и донација својих вјерника и осталих грађана. Сва улагања и сви приходи који су било када дати Цркви представљају појединачне уговоре о поклону. Поклон представља једностран правни посао којим се коначно и безусловно преноси право својине на неко физичко или правно лице. Тај правни посао је извршен када поклонопримац прихвати поклон и он не може бити опозван ни од самог поклодавца, а камоли од стране лица која се после више од 100 година усуде представљати као политички и правни наследници поклонодаваца.

У Црној Гори духовна, а не криза „црквеног питања“

Фабрикована је и медијски одњегована лаж да у Црној Гори постоји криза црквеног питања. Постоји само духовна криза и повремене кризе одржања на власти. Замислите како би изгледало када би била проглашена криза у друштву сваки пут када се неко удружење или невладина организација упише у јавни регистар. Свако има слободу да оснује вјерску заједницу и гради храмове, али нико нема право да само једној Цркви одузима имовину и уређује њена унутрашња питања. Криза постоји јер се ово не разумије и не прихвата. Влада није у предизборној кампањи најавила одузимање Српској православној цркви њених храмова и имовине, и пошто би такав закон био погубан противуставни и антицивилизацијски чин, треба се свим напорима борити против његовог усвајања или, не дај Боже, примјене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: