Lice izdaje… (Srbin do isteka garancije, ili roka upotrebe?!)

Piše: Mihailo Medenica

Izdaja zaista uvek ima lice prijatelja, i ovo pišem u jedu, pomalo slomljen što je još jedno od tih lica postalo grimasa u izmaglici…

Godinama smo se borili za ono u šta smo verovali da je vredno svake žrtve, dok jutros nije nazvao i usred razgovora, onako pretrčao, kako će zarad “mira u glavi” malo odmoriti od “srbovanja”, što i meni preporučuje.

Kaza, parafrazram, da su i mnogo pametniji od nas, mnogo jači, mnogi sa kojima smo drugovali…rešili da malo odmore od Kosova i Metohije, priča o srpskom stradanju i svemu sličnom, pa nije loše da se malo zaćuti dok ovo zlo vreme ne prođe…

Samo sam prekiuo vezu, bez reči, nije ni pokušao ponovo da nazove, jasno mu je bilo da ne treba…

Pa, majku mu, koja je to granica do koje nam valja ići, i šta kad pređemo preko nje?!

Šta je uopšte to “srbovanje”?!

Nekakav poslić na određeno vreme koji će te preporučiti kao kvalitetnu i kvalifikovanu pizdu za neko bedno uhlebljenje Srbina pokajanika i ćutologa?!

Hobi koji ćeš bataliti kad ti dosadi, pa ćeš preći na sakupljanje salveta, magnetića za frižider i metlalje srče duše, časti, ponosa i obraza?!

Čemu uopšte ta nakazna odrednica: “srbovanje”?!

Šta znači?!

Srbin do isteka garancije, il roka upotrebe?!

Srbin na oglasu, pa ako se javi ko s boljom ponudom- moguća dokvalifikacija..?

Kako će to “zlo vreme” proći ako se zamaskiramo u njega i glumimo žbun koji se tu tek zadesio da ga zapišavaju, no ne mari dok god nas “zlo vreme” ne prepozna?

Jel uopšte vereme zlo ili i reme čeka da prođe zlo u nama pa u tom nadgornjavanju zapravo prođe život?!

Vazda sam bio mišljenja da nema zlih dana već nam je za kukavičluk i zlo u nama lakše uprti prstom u vreme negoli staviti na na srce i čelo!

Ako se o grobove saplićemo nisu krivi grobovi već taj put na kojem lomimo noge ali nema veze, i puzeći se krećemo…

Pa, i u lancima se može korak- dva, a jel to hod..?

Da ne govorimo, ne pamtimo, ne pišemo o stradanju roda svog stradanja će nestati?

Smeh jeste lek, baš kao što je i plač ponekad!

Valja nam se isplakati da bismo se mogli smejati, pobogu!

Valja nam znati o preklanim vratovima kako bi podigli glave, a ne da bi se skotrljale s ramena…

Zemljom besno gazimo jer ne znamo koliko je krvi roda našeg upila u se.

Kad budemo znali, kad budemo slavili koliko je grobna toliko ćemo slaviti koliko je plodna!

Ognjišta i crkvišta nisu mesta zatravenih sećanja no pragovi novih domova!

Kome je to mit neka mi kaže šta mu je i kakva zbilja?!

Neka mi objasni tu novu i modernu Srbiju koja će trajati doveka a ne raditi dok joj traju baterije..?

O čemu da govorimo ako o Kosovu i Metohiji zaćutimo?!

Čime i kako da govorimo?!

Ako nam je zavetna svetinja teret šta su nam onda krila?!

Ništa meni nije preče od budunosti mojih kćeri, ali kakvo im dobro želim ako ih Kosovom i Metohijom ne blagoslovim?!

Šta drugo da im ostavim kad je sve što imam ono što mi je dato jutrenjem na panju uz skute Velike Hoče?!

Objasnite mi vi umorni od “srbovanja” šta je to budućnost, da ako shvatim?!

Možete sricati o njoj danima a ja ću vam je u trenu pokazati s onih stena više Svetih Arhangela.

Kako uopšte znate da je budućnost to u šta idete?!

To je tek novi dan, ali to nije budućnost…

Da nekud stignete od nekud morate poći, a dok svaka šuša polazi za sebe verjući da je njoj dato da uprti puteve stizaćemo samo trag zalutalih skitnica…

Ma, hajde da svi odmorimo od SRPSTVA, pa kad predahnemo da vidimo kud to ode čoveka a gde ostadosmo senke..?

Ma, jašta, valja nam počinuti od roda svog, može drvo i bez korena, ali u trupce…

Izdaja zasta ima lice prijatelja!

Kud smo krenuli nemojmo se začuditi kada pred ogledalom ugledamo lice najpodlije izdaje…