Лијева Ријека матица Васојевића: Чекајући мајора Лашића

Пише: Иван Милошевић

За Бадњи дан у Лијевој Ријеци испред Ракитине цркве налагали су се бадњаци. Више десетина Васојевића и њихових гостију огријали су се на пламену бадњака и уз пут присјетили времена када је Лијева Ријека била центар великог српског племена. Има још оних који памте да је у овом мјесту постојала пошта, милицијска станица, Дом здравља, а у основној школи је било преко 600 ђака. Данас пустош. Само два стална становника чувају Лијеву Ријеку да нестане са списка живих насеља и да се и оно са све кућама и околним брдама суноврати у прошлост и нестане са лица земље.

Једино што сија у Лијевој Ријеци су споменици партизанским генералима. Подигнути су прије десетак година и нека су ту гдје су. И они су расли у овом крају, сањали своје снове и у складу са својим погледом на свијет покушали да их остваре. И они као да спашавају ово насеље да не потоне у безумље и заумље данашњег свеопштег бесмисла. Уцртана њихова имена, али и стотине имена њихових племеника који средином 19. вијека кренуше на далек пут, пут Србије, да у питомој србијанској равници потраже браћу и кажу им да су још живи. Тај поход није се баш славно завршио, али је славна била њихова жеља да Србији и свим Србима, па и Цетињу, кажу да су Васојевићи Срби и да чезну за јединством са својом браћом и да за то не жале да и главу дају ако треба. На стотине тих имена чувају Лијеву Ријеку од заборава и нестанка.

Ипак, на списку тих имена недостаје једно име. Тек са њиме чини се да би Лијева Ријека загрлила своју браћу, утонула у миран сан, па и ако треба нестала негдје у лавиринту прошлости, гдје би чекала да је Господ васкрсне и смјести тамо гдје јој је и мјесто. А то име је мајор Ђорђије Лашић. Тек са Лашићем поред себе некако би и ови партизански генерали добили своју праву природу и мјесто које им припада. Тек када поред звијезде у Лијевој Ријеци засија и кокарда мајора Ђорђија Лашића и његових официра онда ће ово мјесто испунити свој завет, ставити печат на васојевићку и српску слогу и узлетити негдје гдје људи живе као људи, а не гдје се дијеле и након више од седам деценија осуђују за оно што и нијесу урадили. Чини ми се да лик мајора Лашића некако лебди над Лијевом Ријеком и чека да се неко сјети да га призове и спусти у његово родно село (Ками) и на брда око Лијеве Ријеке. 

Мајор Ђорђије Лашић је генералштабни официр Југословенске краљевске војске и први је командант свих четничких одреда у Црној Гори. Указ о његовом именовању потписао је у љето 1941. године лично пуковник Драгољуб Михаиловић. И прије тог именовања мајор Лашић је окупио краљевске официре из овога краја и са њима је формирао групу „Људи гвоздене руке“ која је била сјеме формирања Љеворечког краљевског батаљона. Батаљон је чувао Васојевиће из овог краја од Италијана, али и  од упада и злочина комуниста. Надуго и нашироко би нас одвела прича о свему што се тих дана дешавало у Лијевој Ријеци, а понајбоље је то описао Милија Лашић, брат мајора Лашића, у књизи „Непријатељи са свих страна“. Мајор Лашић је у једној борби са партизанима у околини Матешева тешко рањен и до краја живота се од те ране није никада опоравио. Настрадао је у једном од бројних мајских бомбардовања Подгорице 1944. године и сахрањен је на некадашњем гробљу поред зидина цркве Светог Ђорђа у главном граду. Његов гроб је био један од разлога што су комунисти почетком педесетих година прошлога вијека то гробље сравнили са земљом. Данас на том мјесту постоји једна хумка са крстом која чува сјећање на то гробље гдје почива и мајор Лашић. Према свим озбиљним историјским и осталим подацима мајор Лашић је био неприкосновени вођа српских националиста из Лијеве Ријеке и осталих Васојевића и за живота је имао огроман војни, али и лични углед. Без сумње ради се о значајној историјској личности Васојевића и његово име заслужује да се нађе на неком од натписа у Лијевој Ријеци. 

На овогодишњи бадњи дан у јединој кафани у Лијевој Ријеци пао је договор да се уради што се може како би се сачувало име мајора Ђорђија Лашића. У засеоку Ками налази се остаци куће мајора Лашића и идеја је да се на њеним зидовима уреже спомен плоча посвећена славном мајору и његовој васојевићкој војсци. Они који су покренули ту тему одлучни су да је реализују, али прије свега треба да пронађу живе потомке мајора Лашића. Старији кажу да их има и хвала Богу да је тако, па да уз њихову помоћ и благослов урадимо оно што смо наумили и Лијевој Ријеци вратимо јунака који још још једино недостаје. 

Ваљда због те приче настала је у Лијевој Ријеци и једна пјесма посвећена мученицима Југословенске војске у отаџбини из овог краја, али и широм српских земаља. Испјевао ју је наш племеник Владета Ђукић.

Нема Чича, нема смрти, 

док идеја твоја прти уску,

уску стазу до слободе,

роду своме, почуј роде.

Свевишњи те заволио, 

све си грехе искупио, 

мучениче из предања, 

ради Рода покајања. 

Смрти нема, нема гроба,

ни Србина нема роба,

нема смрти, смрт је ништа, 

пепео и пепелишта. 

Паде ли брате поред друма, 

да из тебе никне шума, 

или паде поред брата, 

да заслужиш рајска врата, 

у врлети наше ломне, 

а за ране непреболне. 

Твој ће примјер у вјекове

покретати соколове, 

јер сад знају нема смрти, 

ђенарал им стазу прти. 

Свуд су страже,

свуд су страже ђенерала Драже, 

да нам ране,

да нам ране од искона блаже. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: