Lučindan u Jagnjenici kraj Zubinog Potoka: Šta je bilo i šta se tek sprema

Bilo je to oko Lučindana 2011. godine i bili su to teški dani i još teže noći za Srbe u Ibarskom Kolašinu. Danima se sunce nije pomaljalo. Svetog Luku i pre toga Svetog Tomu slavili su na barikadama, duge i hladne, mračne noći provodili oko logorskih vatri, smrzavali se ispod Zupča i Jagnjenice, gore od Zubinog Potoka ka Mitrovici, tekao je crn Ibar. Isto je bilo i na drugoj strani, od Dudinog krša, pored Severne Mitrovice i Zvečana, preko Rudara i Leposavića do Jarinja.

Na sve strane narod je bio na nogama. Preko puteva preprečeni kamioni natovareni balvanima, na drugim barikadama preko magistrale postavljeni bukovi trupci, izručene desetine tona šljunka i betona. Bila je to teška jesen za Srbe na Severu.

Koji mesec ranije, 25. jula tzv. kosovske specijalne jedinice policije Rosu započele su zauzimanje Jarinja i Brnjaka. U Ibarskom Kolašinu zaustavljeni su kod Varaga, došlo je do pucnjave – povređeno je više Srba, jedan teško povređeni specijalac Rosu umro je tokom noći. Sledećeg dana započelo je povlačenje Rosu sa severa.

Već 16. septembra, oko sedam ujutru, na Jarinje i Brnjak, pošto su putevi prema prelazima bili blokirani, spustili se u se helikopteri Kfora, oni na Jarinju imali su oznake hrvatskog Kfora, iz kojih su izašli, rečeno je tada, mešoviti timovi Euleksa, tzv. kosovske carine i policije. Srbi su odgovorili ojačanjem barikada. U Dudinom kršu, kraj Severne Mitrovice, na magistrali Priština–Jarinje podignut je pravi zid od betona, gvožđa i šljunka. Ojačane su barikade na Jagnjenici i Zupču kraj Zubinog Potoka, ona na Jarinju.

Na Jarinju je 27. septembra pucnjava trajala čitavih 45 minuta. Pripadnici Kfora pucali su na Srbe i gumenim ali i bojevim mecima, ranjeno je 118 Srba, od toga sedmoro teško. Pravoslavno groblje na Jarinju sa, od vremena posivelim krstovima, našlo se u sred baze Kfora.

Koji dan pre Lučindana 2011. sirena za uzbunu, bilo je neki minut pre ponoći, presekla je Zvečan.

„Napadaju Dudin krš“, prostrujalo je gradom u trenu.

Za pet minuta, počeo je neviđeni juriš naroda ka barikadi na Dudinom kršu. Kolima, kombijima, autobusima, neki su trčali putem.

U trku, narod je kordon marokanskih vojnika Kfora zaustavio na pola barikade… Na jednoj strani sila, oklopi, puške, suzavac, na drugoj narod…

„Spasi Bože i pomiluj“, šaptali su momci i devojke pred čizmama Marokanaca. Neki su u rukama držali ikone.

Sat vremena trajalo je odmeravanje snaga. U jednom trenu, Marokanci su navukli gas maske, činilo se da će da napadnu… Niko sa barikade nije ustuknuo, niko mrdnuo ni korak nazad.

Onda je dogovoreno da Kfor odstupi dva metra, a onda i Srbi dva koraka… Barikada je odbranjena…

Pola sata kasnije, u jedan i 30 iza ponoći, 30 kilometara dalje, na Jagnjenici, Kfor je barikadu Srba napao bagerom… Teška mašina odgurnula je jedan od kamiona na barikadi pola metra unazad. Sa druge strane kamiona, pod gume, pod stranice, pleća su podmetnuli momci iz Zubinog Potoka, iz Jagnjenice… Tako su neko vreme držali kamion.

Posle dva sata teškog pritiska, samo što je u Jagnjenici malo popustilo, stigla je vest da Kfor kreće na glavnu barikadu u Zupču.

Tamo, u četiri iza ponoći, urlale su mašine oklopnih transportera, velike teške mašine za razbijanje barikada. Na drugoj strani, kod barikade oko ikone Isusa Hrista na putu sedeli su Srbi… Na stotine njih.

Onda je na Srbe krenuo do tada najveći, neviđeni kordon vojnika Kfora. Korak po korak, njih 150, 200, pod pancirima, sa puškama na gotovs prišli su na tri metra. Napred štitovi, iza isukani pendreci, pripremljene puške sa suzavcem…

„Nalazite se u zaštićenoj zoni Kfora, idite kućama, porodicama, ako ne odete primenićemo silu“, ponavljao je glas sa razglasa Kfora, sa albanskim akcentom.

Kolašinci nisu ustuknuli.

„Ovde su naše kuće, onde su naše porodice. Idite vi kući“, vikali su onome što je vikao preko megafona.

Par sekundi kasnije, ljudi su podigli ruke uvis pred onoj sila koja je stajala naspram njih. Dugo ostali tako. Onda je krenula pesma:

„Kolašinci, jeste l’ svi na broju, da branite đedovinu svoju…“

Teška je bila ta noć koji dan uoči Lučindana 2011. na barikadama severa. Neki su plakali dok su ljudi na zemlji, sa rukama uvis pevali. Sat i po kasnije, vojnici Kfora su ustuknuli, vratili se nazad… Srbi nisu popustili ni korak.

Dan kasnije, opet na barikadi na Zupču, učinilo se da će Kfor da krene! Zabrundali su motori teških okolnih transportera i specijalne mašine za razbijanje barikada, podigao se crni dim, okolo uznemirili su se vojnici Kfora pod šlemovima, pancirima, sa puškama na rukama…

Koji tren kasnije, desetine Srba zaposeli su glavnu barikadu u selu, posedali na balvane, da čekaju udar Kfora.

Napetost je trajala dobrih desetak minuta, dve strane međusobno su se posmatrale dvogledima, ali umesto pokreta čeličnih grdosija ka barikadi, između vojnika Kfora, na Zupču se pojavio komandant Kfora general Erhard Drevs…

„Vreme ističe, i ja moram doći do mojih vojnika na prelazima“, saopštio je general, dodajući da će izvršiti zadatak i obezbediti „slobodne puteve na severu ne samo za Kfor nego i za Euleks, KPS, civile“.

„Na ovim balvanima mi branimo naše kuće. On neku krenu, mi ćemo leći na put pa šta bude, neka nas gaze“, ubrzo je stigao odgovor Srba sa barikade.

Za to vreme, kilometar dalje, na Jagnjenici, oči u oči, i posle punih 30 sati i dalje su stajali, na jednoj strani vojnici Kfora na kamionima sa balvanima i peskom, sa patronama suzavca i puškama u rukama i na drugoj strani Srbi iz Zubinog Potoka, Mitrovice, Leposavića, Zvečana… Žene, stari, odrasli muškarci…

„Mi odavde nemamo kud. Nek vrate carinike sa Jarinja i Brnjaka pa nek idu kud hoće“, poručivali su Srbi.

Noć uoči Lučindana na Jagnjenici bila je te godine više nego teška. Pred zoru stegao je mraz, suknuo severac. Ispred transportera i cevi Kfora, Srbi su noć proveli oko logorskih vatri, neki su spavali na parčadima stiropora, drugi uzalud okolo tražili zaklon od vetra i hladnoće.

Te godine Srbi u Ibarskom Kolašinu, i dalje do Leposavića i Jarinja, Lučindan su slavili na barikadama. Neki su na Zupču i Jagnjenici, na Jarinju i Dudinom kršu sekli kolač. Drugi trčali kući da sa čeljadima upale slavsku sveću, uzmu žito i pomole se pa da se vrate na barikade.

Bilo je to tako u dane oko Lučindana 2011. godine.

Ove godine na zgradi opštine u Zubinom Potoku, i u Leposaviću i u Zvečanu i u Severnoj Mitrovici su table sa grbom lažne države. I zastave lažne države. Na sve strane, na putevima, na ulicama, specijalci, patrole.

Sve je drugačije nego 2011. samo je slava ista. Kolač, miris tamjana, plamen slavske sveće i svetlo iz kandila ispred ikone Svetog Luke. Poznaniku iz Jagnjenice sa kojim smo Svetog Luku 2011. slavili na barikadi, tek uz čašicu rakije i komad pršute, jutros čestitam slavu.

On ćuti, znam ga dobro, osećam da guta suze. Ćutim i ja posle par reči.

„Teško je. A opet, bilo je i teže. Bio sam jutros u crkvi, nikad se, čini mi se, narod nije usrdinije i iskrenije molio no jutros, na Svetog Luku ove godine. Bojimo se, tražimo izlaz, ponekad se čini da ga nema. Opkoljeni, okupirani, ovde u getu. Jutros, na liturgiji, prošlo mi je u trenu kroz glavu, da izlaza ima, ima, samo ga mi ne vidimo, a on je tako očigledan. U čemu? Pa u ovoj slavi, u liturgiji, u krstu i slavskoj sveći, u pričešću i u mirisu tamjana. Dok se toga držimo, ne mogu nam ništa“, rekao mi je posle dužeg ćutanja i dodao da je jutros dok je sa kolačom išao u crkvu morao pored patrole kosovske policije, da su ga samo mrko pogledali.

Lučindan na Jagnjenici i u Zubinom Potoku, 2011. i 2024. godine. Šta je bilo i šta neće biti…

(RT Balkan)