„Маги, као да је била некад“ Душана Весића

Приказ Предрага Зеновића у Будви

Да штиво које садржи књига Душана Весића „Маги, као да је била некад“ није само брижљиво скупљена хроника, омаж пријатељу и лични дијалог са својом генерацијом, него литература види се у одмјерености стила, јасном хронотопу једног града и времена, композицији и структури дјела.

Зато се ова прича о Маги Стефановић може читати и као роман, чији је трагичан крај, као и крај сваке урбане легенде, толико пута испричан лажном, петпарачком литературом и жутом штампом.

Жена је вјечна инспирација литературе, а „вјечито женско“ је у Весићевој књизи и тајни наратор и главна хероина. Како је и сама говорила да је увијек „женско у тешком и тескобном времену које ћемо увек звати мушким“ иако је „драга планетица женског рода“.

Маги је била жена једног патријархалног породичног хабитуса, једног рок’н’рол састава који су по „дефолту“ били мушки а и бавила се професијама, као дипломирана архитектица и пијанисткиња, које се неријетко приписују мушкарцима.

Зато је вриједно не заборавити да је била жена, и то Весић лијепо означава нарацијом, јер је женско виђење и живота и умјетности каткад могло бити спасоносно. Нажалост, није. Ни њој, ни њима, ни нама.

Дубина социолошког и психолошког увида коју Весић примјењује свједочи о жељи аутора да дисецира проживљено вријеме, трезвено и рационално.

Да документује један свијет, да га у ствари изнова креира и тако створеног мисли још једном. Ово је роман о жени роман о граду роман о роцк-у о новом таласу али и роман о Југославији. Земљи ЕКВ-а, посљедњег југословенског бенда. Екатарина Велика је тако метафора једног времена, једног државног пројекта његове вансеријске креативност и необјашњиве деструкције.

А везе Будве и ЕКВ-а су, као и свака резултанта судбинског, зачудне у својој појавности. На „Пјесми Медитерана“, музичкој забави наше ране транзиције, десио се посљедњи концерт ЕКВ-а.

И данас се на јутјубу може чути „Анестезија“, отпјевана тог августа 1994-е године, која као да је наговијестила умртвљени бол умирућег пјесника, земље и времена у трагици личног и трагици „свеопште историје бешчашћа“. Друга веза са Будвом је времешнија. Маргита Стефановић је са професорицом Архитектонског факултета у Јапану освојила награду за пројектно рјешење паштровског села Режевићи. У времену опште градитељске девастације, као да имамо мотив више да о Маги говоримо у Будви.

Маги је ЕКВ-у дала и боју и звук и укус и мирис. Нема сумње да је ЕКВ био контракултурни покрет, наслоњен на свјетску модерну, југословенски модернизам, универзалне кодове, асоцијативну поезију и словенски прапочетак, какав срећемо у поетици Растка Петровића.

Weltsmertz, spleen и синестезију супротставили су култури етатизма, партизма, соц-реализма и баналности. Весић говори о времену којег све мање има у сјецању, у култури која налази нове кодове и обрачуне са масовном и маинстреам културом. Зато је ова књига драгоцјена, као сведочанство једног времена.

Али и као дуго очеикавана правда према таленту и дјелу Маги Стефановић. Ако је њена судбина „најљепши и најтрагичнији реквијем са београдског асфалта“, онда је тај реквијем свих ових година тражио свој литерарни облик и нашао га у књизи Душана Весића „Маги, као да је била некад“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: