Major Lister

Na karauli Košare, su svi bili sjajni psi (Nez, Crni, Maksimilijan…), ali Lister je bio sinonim za dostojanstvo, hrabrost i odanost. Ovo je priča o psu koji je svojim zavijanjem zauvek ostavio pečat prijateljstva i saborništva.

Bio je omiljen među vojskom, i vrlo prepoznatljiv po tome da ne voli druge pse. Ali njegove oči su oktrivale veliku ljubav prema ljudima i vojnicima, koliko god je on to hteo da sakrije. Čin majora je dobio zbog izuzetno dobro izvršenih zadataka, otkrivanja, zaplene naoružanja, pa i nekoliko ubistava šiptara u ratnim okolnostima i ilegalaca u mirnodopskim uslovima. U službi Otadžbine, još od ’92, nesebično je davao svoje telo i svoj um.

Iako mirnodopski, uslovi na granici, i sama služba je bila najteža, pogotovo kada su Prokletije u pitanju.

Postoji priča da je ’95, svojom pribranošću spasao sebe, vojsku, mečiće i mečku opšteg pokolja, naime jedno veče je vojska kopala rupu u koju bi zatrpavali smeće, i odjednom je u mraku zahuškalo nešto, na šta je vojska tada bila ubeđena da su ljudski koraci, uperenim puškama ka tom mestu uz povike „Vojska Jugoslavije stoj!”, niko se nije odazivao, Lister je bio prepoznatljivo zategnut kao struna, ali se nije popeo na zadnje dve noge (što je bio znak da je životinja), nego mu se dlaka nakostrešila duž kičme, ali nije režao kao obično i pomerao uši da bi dao znak da je čovek… Vojska je zbog njega ostala pribrana i nije pripucala, pa je bljesak logorske vatre otkrio da su to zapravo mečići i mečka, koji su hvala Bogu nastavili svojim putem…

1998. slična situacija kod graničnog kamena C4 u pravcu karaule Morina, sa svojim kerovođom, Lister je krenuo u patrolu, pa se popeo na dve noge, u tom trenutku je iskočio medved, i Lister nije ni zacvileo ni zalajao, tako je obučavan da ne odaje svoj i vojnikov položaj, medved ih je video ali je zbog Listerovog držanja samo,uz krike, protutnjao dalje…

Za vreme ratnog stanja, nikada nije bio uplašen, čak ni pored onolike artiljerije i aviobombi, dostojanstveno je držao položaj. Na komandu „čuvaj”, licu koje je čuvao ni Đavo nije smeo prići. Pored nekoliko ubistava koje je imao za vreme svoje službe, kada god bio prošao na tom mestu gde je zadavio teroristu, tu bi se uznemirio, režao i zalajao par puta. Komanda „Lister NAPRED!”, bez pogovora je išao 50m napred i gledao levo – desno, muva mu nije mogla promaći na stotine metara, a ako mu vetar služi, pored oštrog vida, njušio je i na kilometre.

Poslednji put je zacvileo na Vaskrs 11. aprila 1999. do kraja odan uz svog tadašnjeg vodnika Vasojevića „Jaguara”, ostao je do samog kraja, u toj akciji na Opljazu, kod Musine Kuće, ginu u prvom rafalu: Predrag Bogosavljević, Milenko Božić, Darko Bjelobrk, Jaguar i Lister…. Prvi rafal ih je presekao, drugo odeljenje je čulo Listerovo zavijanje, sledeći rafal kada je usledio više se ništa nije čulo…

Ljudina Lister, anđeo čuvar, večni graničar, večni deo Srbije, parče teritorije, on je bio sve, zavijanje u kome besmrtnost nadglašava bezumlje.
Pored mnogobrojnih apela za spomenik palim momcima sa Košara, u Istanbulu postoji bista kučeta i mačeta kako spavaju zajedno, što je simbol za slogu. Onda bio spomenik momcima sa Košara trebao da bude simbol za slobodu ovog naroda, slobodu i prkos.
Lister svakako zaslužuje bistu.

„I sad kada bih otišao na karaulu, čekao bih da vidim, da potrči ka meni… Da se zagrlimo…”

Vojnički pozdrav gospodine majore!

Izvor: Čojstvo