Мајстор

Пише: Небојша Јеврић

У Танасијевој кући су увијек сви били мајстори. И ђед. И отац. Живјели су у планинама изнад Сарајева. Све што је тежаку човјеку требало они су умјели направити. Од ралице, јарма до грабуље. Од зидања до шиндре. И никад нису били сиротиња. Имали су и земље и мала. А и дубровачки дукат би се нашао, за тешка времена.

Он се први спустио у град. Запослио као домар у Дому за слепе.Али какав! Струја, водовод, грејање, тишлерај, кров – није било тога што он није знао поправити. Купио је плац у Неџарићима и прво направио радионицу. Кућа је била велика, троспратна. Сазидао камин. Скоро све је сам радио. Остало на мобу. Пола Неџарића, где су се спустили планининци, дуговало му је и одрађивало.

У кућу је ретко улазио. Да једе и да спава. Радионица је била његов свет. Сав зарађени новац давао је за алат. Најбољи. Најскупљи. Нема те врсте алата који он није збавио. Сви су га волели и свима је помагао. Није му никад био битан новац већ добро урађен посао. Онда се смешкао осмехом дечака.

“Кад будеш имао, платићеш. Платиће Бог. Битно је да смо завршили.”

Свако лето је проводио са породицом на мору у ученичком дому у Боки.
Ту је одржавао Дом. Поправљао све што је било за поправку. Помагао цркви. Сви су га волели. Није било никог коме помоћ не треба.

Мучила га је само једна мука. Није имао мушких потомака.

Што нема коме занат оставити.Алат.

Имао је ћерку лепотицу. Нежну плавушу готово провидне коже и као море модрих очију.

Имао је и комшију. Момка лепотана,кицоша који је одрастао на обали, а ту је била лука.
Био је галеб И коцкар, и није му падало на памат да нешто друго буде. Никад није радио.

Преплануо, мишићав, прелепо грађен, увек дотеран по последњој шанерској моди. Са великим златним прстеном на малом прсту, поклоном прецвале Швабице. Није му тешко било да заведе девојчицу која је у њега гледала од дванаесте.

Остала је трудна и удала се пред рат.

Танасије је поред зетове убоге кућице купио плац и сазидао им велелепну кућу, за једно лето.

Вратио се у Сарајево,у Неџариће.

За рат је сазнао кад су гранате почеле да падају по насељу, кад су снајперисти почели да убијају људе по улицама.

На Пале смо га извукли гелерима избушеним југом, његов сестрић Мишо и ја. Кола су била пуна И ја сам држао у руци избаченој кроз прозор кавез са папагајем без којег Гоги, Мишов син, није хтео да спава.

Он је седео на задњем седишту и понављао “ма шта ово би?”

Веровао да ће брзо проћи, да ће се ускоро вратити у своју радионицу.

Са Пала је отишао за Црну Гору код зета. Зет му ни добар дан није рекао. Ни једну реч. Ни тад ни касније. Пролазио је поред њега као да не постоји. Зет је наставио да живи као пре женидбе. Сређивао је фризуру и сам излазио из куће. Враћао се пред зору. Живели су од Танасијевог новца.

Од ћеркине лепоте не беше остало ништа. Смежурала се, смршала. Природана, таласаста дуга коса се исправила. Скратила је.

Ништа је није питао.

У то време разболео се од ветрова и снегова, од спавања по бајтама, мој побратим а његов сестрић Мишо.

Морао је да иде у Игало на лечење.

Свакога дана долазио му је ујак.

Мајстор никад није много причао.

“Ех да ми је само мој алат”, само би с времена на време уздахнуо.

Седео је на дну кревета и честао плакао.Остајао је по три сата.Често се дешавало и да заспе.

“Алат,ех, алат …”

На друго се није жалио.

Примили су га за домара у болници.

Умро је првог радног дана. Експлодирало му је срце. Сахрањен је у црквеној порти.

Убрзо је погинула зетова мајка. Једина жена коју је зет лепотан волео. Ударио је ауто док је прелазила магистралу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: