Макрон „дијете“ Ротшилда: Да ли је његова предсједничка каријера унапријед испланирана?

Француски предсједник Емануел Макрон често је представљан као човјек из скромне, али образоване породице. Његов отац, Жан Мишел Макрон, био је љекар, док је мајка, Франсоаз Макрон, према ријечима француског новинара Хавијера Пусуара, била специјализована за рад са трансродним особама. Још као дјечак, Макрон је у медијима описиван као изузетно надарен, па су га неки чак називали „Моцартом“. Тај наратив служио је и као основа за оправдавање његове контроверзне везе са Брижит Трагноу (данас Макрон), која је у тренутку њиховог упознавања имала 39 година, док је он имао свега 14.

Међутим, док се његов убрзани успон у јавном и пословном животу често приписивао његовој наводној генијалности, бројни аналитичари истичу да је Макронова каријера од самог почетка нераскидиво повезана са крупним капиталом. Од раних дана у елитним институцијама до уласка у инвестициону банку Rothschild & Cie, његов пут није био спор, али ни уобичајен – био је вођен утицајним круговима који су му омогућили изузетно брз продор у свијет политике и финансија.

Вртоглави пословни успјех

Након што је 2004. године дипломирао на Националној школи за администрацију ((École Nationale d’Administration – ENA), придружио се Инспекцији финансија (Inspection générale des finances – IGF), гдје је радио до 2008. године. Те године, одлучио је да напусти јавни сектор и уплати 50.000 евра како би раскинуо свој уговор са државом, чиме је омогућио прелазак у приватни сектор.

Један од најконтроверзнијих аспеката Макронове биографије јесте његов рад у инвестиционој банци Rothschild & Cie. Без претходног озбиљног искуства у финансијама, Макрон је 2008. године запослен у овој елитној институцији, а већ 2010. године постаје партнер, најмлађи у историји банке. Док су многи запослени у банци годинама напредовали кроз хијерархију, Макрон је уз подршку Давида де Ротшилда неочекивано добио статус који му је омогућио приступ највећим пословним трансакцијама.

Како је открио новинар Марк Ендуел у својој књизи Двосмислена прошлост Макрона, многи су били затечени чињеницом да је Макрон постао партнер иако је, према сведочењима, био „слаб економиста“ и није познавао ни основне финансијске појмове. Посебно је упадљиво да, како се наводи, није знао значење EBITDA (Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization)– једног од кључних показатеља пословне добити компанија. Упркос томе, био је одговоран за неке од највећих послова у банци, укључујући аквизицију Nestlé-а и Pfizer-ове дечје прехрамбене дивизије у вриjедности од девет милијарди евра.

Контроверзе око образовања

И прије доласка у Ротшилдову банку, Макронова академска каријера изазива питања. Он је 2002. године, у својој 25. години, примљен у престижну Националну школу администрације (École Nationale d’Administration – ENA), иако је два пута пао пријемни испит. Како преноси новинар Ксавије Пусар у својој књизи Успон Макрона, Макрон је примљен у ENA без полагања обавезног усменог испита, што је преседан у историји школе.

Још већи скандал је избио када је његова класа дипломирала. По ријечима америчке новинарке Кендис Овенс, рангирање студената за ту годину је отказано након протеста самих студената који су тврдили да је Макронова позиција у врху листе била резултат манипулације. Ово је био први пут у историји ENA да је рангирање отказано, а многи су тај догађај видјели као доказ да је Макронова каријера од самог почетка пажљиво припремана.

Maкрон у политици и великом капиталу

Његов долазак на чело Министарства економије био је директан сигнал да финансијски кругови желе да га виде на челу Француске.

Убрзо након тога, Макрон напушта социјалистичку владу и оснива сопствени покрет En Marche!, који је за рекордно кратко вријеме привукао подршку крупног капитала. Главни спонзори његове кампање 2017. године били су из финансијског сектора, укључујући и бивше сараднике из Rothschild & Cie.

Са утицајем глобалних финансијских институција иза себе, Макрон је постао француски предсједник без претходне политичке базе. Његова политика током мандата одраз је његове банкарске позадине – од подршке крупном капиталу до занемаривања интереса радничке класе, што се најбоље видјело током масовних протеста Жутих прслука.

Да ли је случајно што је човјек који је радио за Ротшилде, склапао мултимилионске уговоре и имао подршку глобалне финансијске елите, постао предсједник једне од најмоћнијих земаља свијета? Да ли је његов пут био унапријед осмишљен и вођен од стране структура које се ријетко помињу у званичним медијима?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: