Mali Rus se takmiči za našu zemlju: Hoću da budem Srbin!

Trinaestogodišnji Anton Konšin godinama osvaja medalje i pehare u tekvondu, pod srpskom zastavom. Zavoleo našu zemlju, a najveća želja mu je da dobije srpski pasoš.

Već je osvojio dva „zlata“ za Srbiju – ove i prošle godine na Evropskom prvenstvu u izvornom tekvondu. Još oko 30 medalja i desetine pehara za tekvondo klub „Soko“ iz Bačke Topole. Bori se za Srbiju i pobeđuje – ali, nije Srbin! Anton Konšin, trinaestogodišnjak iz Rusije, za samo tri godine, koliko stanuje u Beogradu, zavoleo je Srbiju i više od svega želi da ima srpski pasoš. Da osvaja medalje pod srpskom zastavom, da postane naš!

Stan u novobeogradskom naselju „Belvil“ poslednje tri godine dom je porodice Konšin, Antona i njegove mame Alesije. Ogromna polica u dečakovoj sobi krcata je peharima, a sa strane vise kilogrami medalja. Na takmičenjima u ovoj tradicionalnoj borilačkoj veštini, koju trenira od pete godine, osvojio ih je čak 120. Većina ih je za rusku reprezentaciju i ruske klubove, pet puta je bio prvak Rusije, ali je 30 poneo nastupajući za naš klub i reprezentaciju.

Na poslednjem evropskom prvenstvu u Sloveniji, pošto je ne samo pobedio, već među hiljade drugih takmičara proglašen za najboljeg kadeta prvenstva, pobunila se Rusija. Nije im bilo pravo što se „njihov“ bori pod tuđom zastavom. Pregledali su pravilnik od korice do korice, ali nigde nije pisalo da to ne može.

Neobično je da u vremenu kada bi većina ljudi odavde sve dala za neki inostrani pasoš, dečak koji je talentovan za sport, a uz to toliko napredan u školi da je preskočio razred, želi baš srpski identifikacioni dokument.

– Bilo bi mi lakše da imam pasoš Srbije, onda bi se bez problema borio za našu reprezentaciju, u stvari vašu – kaže Anton. – Ovde mi se mnogo sviđa i već imam puno prijatelja. Oni su me, dok smo pikali fudbal ispred zgrade, naučili srpski. Voleo bih da budem Srbin i na papiru, iako mi mnogi kažu da ja to suštinski jesam, mnogo više od nekih koji su ovde rođeni.

Raspitivao se, kaže Anton, o situaciji u Srbiji, o aktulenim događajima, istoriji…

– Ne mogu još sve da povežem o Kosovu. Znam za bombardovanje… obišao sam te pogođene zgrade u Beogradu – priča ovaj dečak. – Znam i da su Rusija i Srbija u prijateljskim odnosima. Ipak, sada se najviše fokusiram na sport. Ne samo na tekvondo, već i na fudbal, koji obožavam. Strasni sam navijač Čelzija. Možda je zato London drugo mesto na planeti, osim Beograda, na kom bi rado živeo.

A ispred zgrade u novobeogradskom naselju „Belvil“ lako je prepoznati Antona. Tek neki je stepen iznad nule, a on je jedini koji pored ostale dece odenute u jakne i kape, šutira loptu u šorcu i majici kratkih rukava. Rođen je i do selidbe u Beogradu živeo na samom severu Rusije, u gradu Siktifkaru, gde su zime oštre, a „čak“ tri meseca godišnje nema snega.
Anton raspuste provodi u Rusiji i tada isključivo trenira tekvondo. Tako tri meseca godišnje, najmanje šest sati dnevno, vežba, a dok je u Beogradu, vikendom odlazi u Bačku Topolu na treninge.

– On izuzetno brzo kapira – jednostavno upamti i ponovi svaki pokret koji mu pokažem i primeni ga kada treba – kaže Nenad Vrekić, Antonov trener. – Puno nam znači i bio sam presećan što je takav dragi kamen zalutao kod nas.

KARAĐORĐEVA

NE trenira Anton samo fudbal i tekvondo. Voli, kaže, i da čita. Puškin mu je omiljeni pisac. Jednog dana, kaže, voleo bi da se skrasi u sportskom menadžmentu. Mada, toliki je gurman da bi, uz sportsku karijeru, rado bio gazda restorana srpske nacionalne kuhinje. Ćevapi, pljeskavice i „Karađorđeva“ najbolje su što je probao.