Mamaroš: srpski film u ruskim bioskopima

Momčilo Mrdaković, režiser filma, inače arhitekta po struci, čitavog života je radio i na filmu. Smatrao je da može da snimi sopstveni film, ali je tražio dobru priču.

Premijera filma „Mamaroš“ za predstavnike ruskih medija, bila je održana u moskovskom bioskopu „Iluzionist“, 9.marta. Nakon prikazivanja filma, novinare je odličnom svirkom obradovao Emir Kusturica sa svojim bendom. Film će se početkom aprila naći na redovnom programu ruskih bioskopa.

Okolnost da se on sam, 1999.godine, kada je NATO počeo da baca bombe po Srbiji, sa svojom mamom obreo u Njujorku, delovala mu je kao prava, dobra, životna, ali i filmska priča. Dakle, može se reći da je film dobrim delom autobigrafski, jer je stvarna životna priča pretočena u fikciju, iako se najveći deo onih potpuno nadrealnih scena zaista dogodio u stvarnosti. To što nije imao karijeru filmadžije, Mrdakoviću je otežalo posao, ali ga nije obeshrabrilo. Naprotiv, polako ali uporno radeći na svom projektu, Momčilo Mrdaković je prvenac snimio i rešio da filmska premijera bude baš na velikom Moskovskom filmskom festivalu, prošlog leta:

Kad smo završili film, konkurisao sam za razne festivale i interesantno je da sam u isto vreme bio primljen i na moskovski i na festival u Južnoj Koreji- Pusan, koji je verovatno najveći azijski festival. Iz komercijalne perspektive, prodaje, čak i medijskog pokrića, to bi verovatno bio bolji izbor. Ali, ipak sam smatrao i to sa pravom, da je bolje prikazati ga u Rusiji i u Moskvi napraviti svetsku premijeru- jer sam mislio da će ovdašnja, moskovska publika to mnogo bolje razumeti nego bilo ko na svetu, jer mi smo ipak bratski narodi i slične stvari su nam se događale u istoriji i nažalost događaju nam se i dan- danas.
Ko je prepoznao da ovaj film može biti interesantan ruskoj publici i kako je došlo do saradnje sa ovdašnjim distributerima?
To su dve devojke- Alisa i Julija ispred male kompanije Astra film. One su gledale film na festivalu. „Mamaroš“ je bio u konkurenciji sa još desetak filmova, među ukupno 300 filmova, jer je moskovski festival zaista veliki kao uostalom svi veliki svetski festivali. Na prvoj projekciji nije bilo mnogo ljudi, ali valjda ti koji su bili, pričali su jedni drugima i druge dve projekcije su bile prepune. Tada su Alisa i Julija videle kako reaguje publika, nakon čega su me kontaktirale. Ipak, nisam se mnogo nadao da će ovde moći da se distribuira u biokospima. Zato što, kao i u Srbiji, ali i u većini zemalja sveta vladaju američki, holivudski filmovi i po koji domaći. Nažalost, svi ostali „art haus“ filmovi ne stižu do bioskopa. Tako da je pravo čudo da će ovde film biti prokazivan u bioskopima.
Za mene je to veliko zadovoljstvo, jer, film je napravljen za bisokop. Film se i bavi bioskopom- glavni lik u filmu je tradicionalni kinooperater, koji pušta filmove sa filmske trake. To je jedna od tema filma- njegovo suočavanje sa digitalizacijom u Americi, gde se on obreo sa svojom majkom. Dakle, on tamo više ne može da radi svoj posao, što takođe odgvara ovom trenutku. Zaista, ove godine se završava ta tranzicija i tradicionalni kinooperateri više ne mogu da rade ili moraju da se priuče. Ovo je verovatno poslednji srpski film snimljen na filmskoj traci i ima veoma lepu fotografiju i odlično je kadriran.
Kada ste prošlog leta bili u Moskvi povodom učešća na festivalu, sa Vama je bila i Vaša mama…..
Jedan od razloga što sam ja odabrao Moskvu je i to što je mojoj majci bio san da dođe u Rusiju i da vidi Moskvu. Ona sada ima 89 godina i najzad joj se san i ostvario. Njen sin, to jest ja oduvek sam bio anglofil i tako je ona pre dospela u Ameriku pre 15 godina, nego u Moskvu gde je jedino i htela da putuje. Ona nije bila voljna da putuje, jer je njeno prvo putovanje bilo kada je imala 15 godina, u stočnom vagonu za koncentracioni logor tokom Drugog setskog rata.
Sa priličnom lakoćom se odnosite prema činjenici da i danas živite sa svojom mamom. Na Zapadu je nešto tako nezamislivo, ipak u tradicionalnijim društvima je to gotovo običaj. Mislite li da će Vas ruska publika razumeti?
Naravno, neko će reći i da je to patološki što čovek od 50 godina živi sa svojom mamom. Ali, dok gledate film, videćete da oni žive sa nekom lakoćom, oni su zadovoljni što su zajedno. Svako za sebe je individua, ali njima je prijatno zajedno i zašto da ne. Ako imaš na koga da se osloniš- bilo to mama, tata, žena, deca ili čak kućni ljubimac, važno je da imaš nekog da voliš i da tebe neko voli. Onda je život mnogo lakši i sve može da se preživi uz malu dozu ironije i humora.
U Rusiji je Emir Kusturica izuzetno popularan. Vaše poznanstvo sa njim potiče još od vremena kada ste zajednički radili na njegovom filmu „Podzemlje“. Na žurci za predstavnike medija nakon prikazivanja filma, Kusturica je sa svojim bendom napravio sjajnu atmosferu. Delovalo je da se i Vi dobro provodite?
Da, bio sam iznenađen. Mislio sam da će svirati par pesama, kao što je to običaj na žurkama nakon neke premijere ili na nekim privatnim prijemima. Ali oni su svirali čitav set od sat i po i to sa velikom energijom. Potom su rekli da su zaista uživali jer je bila opuštena atmosfera. Oni su noć pre toga imali svoj veliki koncert, za koji kažu da je bio verovatno najbolji koncert koji su oni do sada imali u Moskvi. Mada se klub gde je bila žurka nakon premijere filma zove Standard, ništa nije bilo standardno.