Manastir Podlastva, crkve u brdima

Piše: Mileva Lela Aleksić 

Narodna poslovica kaže:,,Svuda pođi, kući dođi.“A gde je naš dom? Svuda gde je udomljena naša duša, gde smo u čvrstom zagrljaju sa bratom i sa prirodom, morem i planinom, sa istorijom, narodnim predanjima, legendama, zapisima…Dom je tamo gde je kanula kap krvi, suza, znoj naroda moga, gde su tapije u temelju zazidane da ih ne može uništiti ni čovek, ni vreme. Najtopliji dom je u naručju vekovne tišine, u hramovima koji su se uzdigli na slavi, moći i gospodstvu naroda mojega, da posvedoče dokle je bila međa naših ognjišta. U Grblju je, gde god kročim, moj dom, makar to bio i komad neba iznad trobojke koja se viori na najvišem jarbolu koji sam ikada videla, u porti manastira Podlastva. Nemoguće je ne primetiti je sa magistralnog puta koji vodi za Kotor i dublje u Boko-kotorski zaliv. A boje na toj zastavi ne daju se prebojiti, vijore se na hramovima, na temeljima, zadenute su u srcima…I tako kroz vekove…
…Grbalj je teritorija između Budve, Tivta, Kotora i lovćenskog podvršja površine oko devedeset pet kilometra kvadratnih. Na tom prostoru nalazi se dvadetet sela i šezdeset pet crkava. To, verovatno, nije konačni broj hramova. Ako se otkrije, bar jedan kamen koji će posvedočiti o postojanju svetinje, Grbljani će zasukati rukave i neće stati dok se ne oglasi zvono, koje će pozvati na liturgijsko sabranje. Magistralni put seče oblast na Gornji Grbalj, koji se prostire do lovćenskog podvršja i Donji Grbalj koji je priljubljen uz more sa raskošnom plažom Jaz i nizom malih plažica i tajnovitih primorskih uvalica kojima je more zaveštalo mnoge tajne.
Ako u Grblju pokušam da osporim legendu o nastanku naziva oblasti, naići ću na spreman odgovor, koji će se uporno braniti sve dotle dok ne kapituliram, osmehnem se i prihvatim legendu kao nepobitnu istinu. A tada ću morati popiti i čašicu loze u zdravlje Grbljana i naših predanja. Po jednoj legendi grbaljsko selo Pobrđe se u turskom periodu zvalo Grbil (Grbalj) po čemu je cela oblast dobila ime.

Po drugoj verziji knez Lazar Hrebeljanović(Grbljanović) je rođen u Grblju i po njemu je Grbalj dobio ime. Grbljani uporno brane svoju verziju legende da je car Lazar rođen u Grblju, ističući na taj način svoje srpsko i pravoslavno poreklo. Sa posebnom pažnjom, ljubavlju i pijetetom čuvaju se mnogi zapisi vezani za dinastiju Nemanjića-da je Sveti Sava iz Grblja, Bigove, putovao u Svetu zemlju, da je car Dušan podigao manastir Podlastvu u četrnaestom veku. Slušala sam zanimljivu legendu o caru Dušanu i njegovom gostovanju u Grblju. Naime, car je imao grbavu sestru, koja zbog svog izgleda nije mogla da se uda. Zato je pobegla sa dvora i lutajući po prostranom carstvu, došla do manastira Podlastva. Bila je vredna i umela je da sprema veoma ukusna jela. Kada je car Dušan gostovao u manastiru, oduševi se ukusnom hranom i zatraži da mu dovedu monahinju koja je tako lepo zgogovila hranu. Tako je prepoznao svoju sestru. Šta je dalje bilo, nisu mi ispričali Grbljani.
Grbljani su ljudi čvrstog karaktera, vredni, ugnežđeni između mora i lovćenskog krša na severu, na komadu rodne i plodne zemlje. U takvoj pitomini uspevaju mnoge povrtarske kulture, izobilje mediteranskog voća, vinogradi…Nekada je Grbaljsko polje bilo žitnica. U današnje vreme pojedina grbaljska domaćinstva proizvode povrće, masline, čuveni grbaljski sir, maslinovo ulje…Svoje proizvode plasiraju na budvanskoj i kotorskoj pijaci. U Grblju se osećam spokojno, kao kod kuće. Grbljani su u svoj genetski kod ugradili jak nacionalni, ratnički, slobodarski, ali i iskreni, otmeni, viteški gen. Dirljivo je gostoprimstvo u grbaljskim domovima. Domaćini će sve učiniti da se osećate dobrodošlim gostom. Sa Grbljanima sam uvek ,,načisto“. Ako nešto obećaju, to će i ispuniti. Prve mandarine, narove, pomorandže, sveže i pune sokova, dobijala sam iz Grblja. Kako? Ovako, odvedu me na plantažu i kažu mi:,,Beri koliko ti treba i zovi kad kad završiš berbu, da te pratimo do Budve“.E, rode moj, nema ti ravna pod kapom nebeskom.
Grbljani postojanom ljubavlju vole svaku stopu zemlje, svaki kamen i svaku kap mora.To im je zaveštanje od starine ostalo. Iako su kroz vekove osamnaest puta pokoravani, nisu izgubili svoju veru, jezik i običaje. Bog im je odredio da žive na prvoj liniji odbrane Pravoslavlja, od iskona, do dana današnjeg. Uvek na oprezu, spremni da ostave svaki posao, privežu brodice u pristanu i svi k’o jedan stanu na među koju su im omeđili preci, ne ispuštajući trobojku iz ruku. U Prvom svetskom ratu, iako pod austro-ugarskom upravom, mnogi dobrovoljci iz Grblja krenuli su u pomoć svojoj braći, na Solunski front. Među njima ima odlikovanih Karađorđevom zvezdom i drugim odlikovanjima. Nama, Srbima u Srbiji, malo je poznat podatak da je dobrovoljac Mihailović, iz grbaljskog sela Prijeradi, po završetku rata, postao čuvar Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku. Tradiciju je nastavio njegov sin Đuro, a sada tu dužnost obavlja njegov unuk Đorđe.Čiča Đorđe…U dubokoj starosti bdije nad senima srpskih ratnika, postrojenih pod konac, ispod belih identičnih krstova. Šeta starina između redova, progovori po koju o sadašnjem pokoljenju, vešto skrivajući večite mane našega naroda, ali s ponosom ističući i postojanost i čvrstinu sadašnjeg naraštaja. Naš narod, na Zejtinlik donosi rakiju, uz koju se Srbin krsti i Bogu se mole i u radosti i u žalosti. Čiča Đorđe, kao dobri domaćin, nudi ljutu kapljicu posetiocima, za pokoj duša ratnika, na nemoj večitoj straži. I ne priča o svome Grblju. Njemu je zavičaj gde je srpska duša koja, kao u besmrtoj pesmi Alekse Šantića. Da li ga misli vode, u pitominu grbaljske ravnice, da li je ikada posetio Grbalj, da li ga vuku grbaljski geni i preci u postojbinu? To zna samo starina. Hvala ti, čiča Đorđe. Duše naših ratnika ti se raduju u Carstvu nebeskome, dok im predaješ svakodnevni raport na Zejtinliku. A Grbljani se ponose tobom.
…Manastir Podlastva je saborni hram svih Grbljana. Zadužbina je cara Dušana. U sklopu manastirskog kompleksa nalazi se krstionica iz petog veka koja svedoči da je na tom mestu, od davnina, bila pravoslavna svetinja. Manastir je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice. Sve važne odluke, vezane za život Grbljana, donošene su u manastiru Podlastva. Čuveni Grbaljski zakonik napisan je 1427. godine u manastirskoj obitelji, po ugledu na Dušanovov zakonik. Obuhvatao je sve važne segmente vezane za narodni život. U nekim članovima zakonika preciziran je odnos meštana prema udovicama, roditeljima bez dece, siromasima… Na primer:
-Ako neki bračni par nije imao dece, sahranjivali su ga meštani u manastirskoj porti…
-Ako seljanin između dvadesete i tridesete godine nije zasadio pedeset maslina i stekao oružje, nije imao pravo da sedi na zboru sa saplemenicima.
– Ako bi neko prodao imovinu tuđinu, a ne Grbljaninu imao se kazniti tako što bi knežina imala pravo da mu taj novac pojede i popije.
– Ako bi naišao sveštenik, žene bi prekidale posao, da mu poljube ruku. Žene su imale obavezu da poljube u ruku svakog muškarca koji je počeo nositi oružje.
-Ako bi ko primio mito od neprijatelja, sve bi mu se oduzelo što ima i rasprodalo, a Grbljani bi taj novac potrošili na hranu i piće.
Jedan od članova zakonika nalagao je manastiru da na dan manastirske slave sve goste mora izobilno ugostiti. Gosti su po zalasku Sunca napuštali manastir pucajući iz oružja. Na taj način su iskazivali zahvalnost za gostoprimstvo.
U manastirskoj porti, 24. Maja 1992. godine sahranjene su kosti79 Grbljana, Maina i Budvana prenete iz Starog Bara. Zaupokojenu liturgiju služili su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije uz brojno monaštvo i sveštvenstvo.Na beloj mermernoj ploči ispisana su imena svih stradalnika, stradalih od bratske ruke, koji su na prevaru uhvaćeni i pogubljeni. Iznad njivovih grobova na visokom jarbolu viori se trobojka koja se vidi i sa magistralnog puta što vodi za Kotor i dalje kroz Boku.
Često sam odlazila u manastir Podlastvu. Stara igumanija, mati Doroteja mi je davala, ponekad, poslušanja da za manastirsku slavu spremim pite, kolače, priganice…Činila sam to s radošću. A mati je moj dolazak u hram činila radosnim. Sačekivala me je ispred konaka, osmehnuta, i bez mnogo govorenja. Manastirsko sestrinstvo je imalo svoju malu ekonomiju. Proizvodile su sir, povrće, voće. Oko starog konaka cvetalo je izobilje negovanog cveća. Ceo prostor je odisao čudesnim spokojstvom i lepotom.
Pohodila sam svetinje Gornjeg Grblja. Crkva Svetog Ilije nalazi se u nepristupačnom kraju Gornje Lastve. Da bih stigla do najudaljenije svetinje, vozila sam se starom vojničkom kampanjolom, koja je rashodovana, popravljena, služila kao terensko vozilo za mini farmu u brdima, daleko od Gornje Lastve. Zanimljiv je i vredan poštovanja podatak da su Grbljani obnovili sve svetinje. Gde god je postojao toponim, trag postojanja pravoslovnog hrama, podignuta je nova crkva. Najpre su obnavljali udaljene, teško pristupačne hramove, a potom one bliže centru sela. To svedoči o časti, snazi i veri grbaljskog plemena. Crkva Svetog Ilije dobila je ime po krsnoj slavi Mihovića, koji su ovaj hram obnovili. Crkvene porte grbaljskih hramova, po pravilima su oivičene kamenim, kružnim zidovima, koji podsećaju na gumna na kojima se obavljala vršidba žita. Dok sedim na kamenoj pozidi, ispod krošnje masline, slušam dirljivu priču o bratskoj solidarnosti među saplemenicima grbaljskim. Mogla bi poslužiti u svim krajevima i u svim vremenima, kao primer poštovanja svog komšije, meštanina, sabrata s kojim se stasava, živi, deli blagostanje i oskudica, izobilje i beda, spokojne i ratne godine. Grbljane koji nisu imali potomaka, sahranjivali su meštani, ali ne na groblju, već u crkvenoj porti, da bi im, uvek neko mogao zapaliti sveću za pokoj duše. Kakvo uzvišeno poštovanje bližnjeg. Grbljani koji su se doseljavali iz drugih krajeva, prenosili su i kosti svojih predaka. Takav narod je večit.
Dalje, u brdima, nalazi se crkva Svetog Spasa. Neobična je legenda o nastanku ovoga hrama. Naime, meštani Gornje Lastve i susednih Pobora, uprkos komšijskim, kumovskim, rodbinskim vezama, nisu mogli da se dogovore oko granice dva sela. Došli su na ideju da sagrade dve crkve, pa ko prvi sagradi crkvu, i potom ko dalje baci kamen iz ruke, tu da bude granica. Poborani uđu u dubinu teritorije Lastve i započnu gradnju crkve većih dimenzija. Lastovljani blizu granice s Poborima započnu gradnju male crkve, pre je završe, zatim pristupe bacanju kamena. Gde je pao kamen, tu je granica dva sela, ali je hram zajedničko saborište.Tako su se bratski izmirila dva bratska plemena. Kada sam pohodila ovaj hram, imala sam blagodat da dobijem ključ od crkvice, da me na ulasku u portu dočeka srpska zastava, da posvedoči kome pripada i hram i narod Grblja.
…Za Donji Grbalj vezuju me neprolazne uspomene, raznorazne… Plaža Jaz je, kažu Grbljani, a ja im verujem, najlepša plaža u tom delu Jadrana. Delom je prekrivena sitnim peskom, kao da ga je vredna grbaljska domaćica prosejavala kroz gusto sito, a delom šljunkom, da bi na kraju prešla u kameniti predeo gde je more izbrusilo divne bele oblutke. Ponekad krenem u sagledavanje raskošne lepote sa finog dela plaže, stopala se raduju sitnom pesku, kao da hodam po plišu, a završim šetnju na oblutcima i razljutim stopala koja skakuću sa kamena na kamen. Ali, kada se zagrlim sa morem, nastaje razmena nežnosti, umilnih dodira vode, da bih ponekad reskim zamahom ruku, prekinula tu čaroliju, da me more ne opčini i potčini svojoj zavodljivoj čežnjivosti.
U Donjem Grblju nalazi se više crkava i manastir Svete Matrone Moskovske.
U Kovače odlazim srca prepunog ljubavi, jer je u manastiru Svete Matrone Moskovske duhovno ukrepljenje našla moja draga pravoslavna sestra iz Budve, s kojom sam delila sestrinsku ljubav, hleb, so i molitvenost. Ona je bolji deo izabrala, put spasenja i smirenja. Kada sam tugovala zbog preranog odlaska mojih bližnjih, moja sestra je skupljala moje suze na svoje dlanove, moju tugu lečila molitvenom ljubavlju, odlamala od komada svoga spokojstva da uteši mene. Pred manastirskom kapijom, brzo ukrotim suze da ne dodirnu monašku manatiju moje voljene sestre.
Nedaleko od manastira Svete Matrone Moskovske nalazi se zadužbina Svetog Save,
manastir Savina Glavica. Na temeljima starog hrama izgrađen je novi manastir i novi konaci. Za manastir me vezuju sećanja na oca Luku Anića koji je kratko vreme boravio u ovom manastiru. U letnja popodneva hitala sam ocu Luki da oslušnem iz dubokog duhovnog izvora mudrost, blagi žubor smirenoumlja i molitvenosti. Sedeli smo ispred malog konaka na panjevima pretvorenim u stoličice. A, otac je umeo tako lepo da besedi: o svom odrastanju u elitnom delu Beograda, na Kosančićevom Vencu, o hipi generaciji kojoj je i on u mladosti pripadao, o umeću sviranja gitare, o najvišim ocenama na fakultetu, o velikim očekivanju roditelja, vezano za njegovu karijeru, o ponudi rektora univerziteta da ostane da radi na fakultetu…Ali, on je spoznao pravi smisao života, pretežnost duhovnosti nad ovozemaljskim dobrima. Došao je u manastir kao nekada njegov slavni duhovni predak, Sveti Sava.
-Oče, povedite me u Minsk…kad sledeći put krenete. Zar, je,zaista, u Svjato-troickoj
lavri raj na zemlji?
-Uverićeš se. Idućeg meseca idem u Minsk. Spremi se.
Napuštajući manastir u predvečerje, ispraćale su me bistre oči oca Luke. Stajao je na
uzvišenju ispred novog konaka sa nekom čudnom setom na blaženom licu. Osvrtala sam se da ga osmotrim, na momente želeći da se vratim, da me još jednom blagoslovi, spuštajući svoju desnicu na moju glavu. A on je stajao u daljini, čekajući da stignem do auta, da podigne ruku i napravi znak krsta, kao blagoslov da se srećno vratim u Budvu. Sedela sam u autu, neodlučna, da li da krenem ili da se vratim. Imala sam još pitanja, koja su ostala bez odgovora. Okrenuh se. Dobri otac podiže ruku i napravi znak krsta u pravcu moga pogleda. Okrete se i prekide moje kolebanje. Nemir iz srca, kretao je prema mome grlu. Zaplakah, ne znajući zašto… Umorni koraci, oko kojih se viorila monaška mantija, nestadoše iza vrata malog konaka.
Bio je to moj poslednji susret sa ocem Lukom. Ubrzo, otac je prešao u manastir Dajbabe kod Danilovgrada. Moje obaveze su me sputavale da ga posećujem. Nije prošlo mnogo vremena do tužne vesti. Vraćajući se iz moga zavičaja za Budvu, dobila sam, u autobusu vest. Otac je prešao iz manastira u Carstvo nebesko.
Minsk sam posetila nekoliko godina kasnije, tražeći tragove duše jednog
blagočestivog duhovnika iz moga naroda.
U Grbalj i grbaljske svetinje odlaziću sa dušom punom molitvene uznesenosti i srca prepunog ljubavi. Hitaću u zagrljaj prohujalim vekovima, ali i dragim uspomenama. Znam da ću u dušama moje braće Grbljana naći dom za moju dušu. Znam da ću u njihovim domovima biti ugošćena posebnim gostoljubljem. Možda će me dočekati i novi hram u brdima ili u primorskom zaleđu. Možda ću ubrati tek zarudele mandarine, smokve ili grožđe. Sigurna sam da će me dočekati bratska ljubav moje braće Grbljana, koja me iščekuje da se pojavim iza budvanskog tunela, stupajući na teritoriju Grblja, hrleći u njihove raširene ruke i odškrinuta srca…