Манастир Прасквица (видео)

Манастир Прасквица је смештен у брдима изнад Св. Стефана и Милочера. Име је добио по оближњем извору чија вода је мирисала на брескве, које овде народ зове још и праскве. Извор је поринуо 1979. године у катастрофалном земљотресу.

Оснивање манастира се по традицији везује за XI век, када Зетом управља велики кнез српски Стефан Војислав, али не постоје историјско-археолошки подаци који потврђују ову тезу. Чак и повеља краља Милутина из 1307. године, којом он дарива прасквичке монахе, и данас изазива многе полемике. Тако да први озбиљан податак имамо у повељи-даровници Балше III Стратимировића, владара Зете од 1402. до 1421. године, којом он дарива, а можда и оснива манастир. Ова повеља из 1413. године није сачувана у оригиналу, али су сачувана два њена каснија преписа на италијанском и словенском, а данас се налазе у Которском архиву.

Манастир је током векова делио судбину поднебља и народа и тако издржавши притиске Турака пао у вековну окупацију Млетачке Републике. У то време он постаје духовни и политички центар племена Паштровића. У њему се окупљају племенске старешине за чувеним округлим каменим столом, који се од 1420. године па до данас налази у манастиру, и доносе битне политичке и судске одлуке. У манастиру је писан и чувени Паштровски закон, писан по узору на законе царева Душана и Константина. После пада Млетака под Наполеонову власт, ови простори су били кратко под Аустријском влашћу, све до 1805. године када Француска покорава и Аустрију, па самим тим и Прасквицу. И баш у то време манастир доживљава своје највеће разарање. Плашећи се устанка Паштровића и њиховог отвореног стављања на страну Русије, са којом је Наполеон био у рату, Французи спаљују и пљачкају манастир. Те 1812. године страда братство манастира заједно са племенским старешинама, главни манастирски храм, конаци, а са њима и богат архивски фонд Паштровића. Остаци братства су успели да се спасу и да склоне највредније ствари из манастира. Наредне три и по деценије манастир је био празан, а преживели монаси су лутали беспућима стигавши чак и до Русије. 1847. године почиње обнова манастира заслугама јеромонаха Јосифа Митровића и Синесија Давидовића. Ово свакако нису биле и последње недаће манастира. Током II светског рата је поново пљачкан, а није га заобишао ни земљотрес 1979. године. Том приликом су страдале обе манастирске цркве, али и конаци у којима је страдала библиотека.

Данас манастирски комплекс садржи: главни манастирски храм посвећен Св. Николи, заштитнику Паштровића, цркву на брежуљку посвећену Св. Тројици, конаке који се пружају у неколико етажа, за чије најстарије делове се сматра да потичу још из Балшиног времена, некадашња школа кулица у којој су монаси до 1875. године описмењавали паштровачку децу, манастирско гробље које није намењено само монасима него и виђенијим људима паштровског краја…

Богата ризница манастира садржи предмете широке намене од икона (које највећим делом припадају бококоторској иконописној школи Димитријевић-Рафаиловић, а најстарије потичу чак из XIV века), светих сасуда, рукописа (јеванђеље из око 1600. године, оковано сребрним корицама, а које је по предању Паштровићима поклонио владика Данило), намештаја, оружја, докумената (грамате руске царице Катарине и цара Павла), штампаних књигa…

[youtuber youtube=’http://www.youtube.com/watch?v=kDSUYSVXkLs’]

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: