Manastir Svetog Arhangela Mihaila – Miholjska Prevlaka
1 min readPiše: Mileva Lela Aleksić
Prva pomisao na ostrvo cveća je mnoštvo egzotičnih cvetova, raskošnih oblika i boja, mirisi koji se utrkuju da osvoje naša čula, hladovina ispod razgranatih palmi. U toj raskoši po neka koliba, natkrivena trskom iz koje izviruje tamnoputo lice, praplanulo od Sunca. Tako bi moja mašta opisala ostrvo cveća. Međutim, ima jedno ostrvo, na domak Tivta, koje nosi takav naziv, a sasvim je drugačije, bogatije i lepše.Na njemu stoluje manastir Miholjska Prevlaka. Doduše, ima na ostrvu raznobojnih kana, ruzmarina, žalfije, samoniklih mediteranskih cvetova, drevnih maslina. Međutim, ostrvo je miomirisno od moštiju Prevlačkih mučenika, čije su svete mošti pohranjene u crkvi posvećenoj Svetom Arhangelu Mihailu.
Manastir Miholjska Prevlaka je drevna pravoslavna svetinja. Istorijski podaci svedoče da je još u trećem veku postojao pravoslavni hram, da je apostol Pavle pohodio ove krajeve. Najsvetije čedo srpskoga roda, Sveti Sava, duhovni princ iz blagorodne loze Nemanjića, odabrao je Miholjsku Prevlaku za Prvu srpsku arhiepiskopiju.
Na liniji gde se spajaju dva sveta, dve religije i mnoštvo različitosti, na uzvišenju sa koga se molitvenost čuje i preko kopna i preko mora, iznikla je Prevlaka. Neki izvori navode da je u kompleksu bilo tri oltara, da se odjek zvona i bogosluženja čuo daleko preko mora, da je odjekivao Bokom i okolnim mestima. To je smetalo neprijateljima Pravoslavlja. Manastir Miholjska Prevlaka je bio na prvoj liniji odbrane naše vere od unijaćenja.
Sredinom petnaestog veka, na dan manastirske slave, sabrala se prevlačka bratija oko manastirske trpeze. Sedamdeset dva monaha proslavljala su Svetog Arhangela Mihaila. Smireni, u svečanoj molitvenosti, upijali su mirise tamjana u crne mantije i u svoje duše. Svetlost iz kandila i slavskih sveća spajala se sa svetošću vere, nade i ljubavi. Među njima je bio i jedan gost, Druško iz Kotora. Doneo je na dar ribu za slavsku trpezu. Blagoslovene duše primaju sve sa blagodarnošću. Tako primiše i dar jude koji im je darivao ribu otrovanu arsenikom. Jedan po jedan monah je padao na pod, na sto postavljen hranom, na rame svog sabrata mučenika…svih sedamdeset dva prevlačka monaha.
Otrovao se i zlosrećni gost, iako je popio protiv otrov. Bezbožnici su izmislili kobnu laž, da se u manastiru pojavila kuga. Ratne galije su doplovile na domak manastira. Topovska đulad su zarežala zverskom jekom. Srušeno je manastirsko zdanje, ali nije iščupana vera iz narodne duše. Verni narod se okupljao na ruševinama svoga hrama paleći sveće za pokoj duša prevlačkih mučenika. Manastirski život je utihnuo, ali ostao je nepokor u bokeškom i grbaljskom narodu.
Današnji hram, na uzvišenju koje osmatra zaliv, podigla je kontesa Ekatarina Vlastelinović iz Kotora. Sredinom sedamnaestog veka, ostavši udovica, prodala je svu svoju imovinu i sagradila je skromni hram u kome je pronašla svoje duhovno utočište. Kosti Prevlačkih mučenika sahranila je u crkvi. U skromnoj prevlačkoj svetinji i sada teče liturgijski život. Čudesan je nepokor bokeškog naroda. Sedamnaest osvajača je pokoravalo Boku, svi su donosili svoju vladavinu, pravila, zakone, propise, nametali svoju veru, ali nisu uspeli da slome slobodarski nepokor Bokelja, pogotovo Grbljana, koji se i danas smatraju najhrabrijim srpskim plemenom.
Od 1996.godine jeromonah Ilarion Đurica počinje obnovu manastira. Od tada počinju da mirotoče mošti Prevlačkih mučenika divnim miomirisom koji podseća na bosiljak, ruzmarin, limun. Ekipe arheologa iz Beograda obavile su arheološka ispitivanja na ruševinama drevnog hrama, u cilju obnove svetinje. Obnovljeni su stari konaci, izgrađeni novi, ali na veliki poduhvat obnove znamenite prevlačke svetinje još se čeka.
Na Prevlaku sam dolazila iz Budve, autobusom, do tivatskog aerodroma, a potom stazom pored mora, dugom oko dva kilometra. Sletanje i uzletanje aviona, gromki zvuk motora, mešao se sa krikom gracioznih galebova koji su uzletali sa morskog žala u plavi nebeski svod.Pored staze je raslo nisko mediteransko rastinje, koje je pružalo hlad i utočište u vrelim letnjim danima. U proleće, priroda je bila odevena u cvetne haljine od ružičastih cvetova divljeg nara i prekrasnih cvetova žukve, žutih sitnih cvetića skupljenih u grupice. Nadomak ostrva, put se granao na dve staze, levu koja je vodila usponito do hrama i desnu, pored mora, nad kojom su se nadvijale grane palmi, lovorovih grana, i drevnih maslina. Kada sam dolazila pešačeći, odlučivala sam se za stazicu pored mora, uz koju su šaputali talasi bistre vode. Zastajala sam na trenutke, zagledana u plavo-tirkiznu vodu, zapitana koliko tajni kriju morske dubine, šta je sve zapisao hroničar u potonulim amforama i komadima kamena od razrušenog manastrira, koji snevaju na morskom dnu ušuškani u alge, korale, prekriveni školjkama.
Ulazeći u portu, stupala sam na osveštani prostor, u kojem su vekovima svoje stope utiskivali monasi i svetitelji, hodočasnici i verni narod. Na tom komadu svete zemlje osećala sam se čudesno spokojnom, nekako molitveno ponesenom, žurila sam u hram da se poklonim pred kivotom Svetih prevlačkih mučenika. Ostaci drevnog hrama su me pozivali tihim zovom iz vekovne tišine. Između kamenih ostataka, nazirali su se prostori hramovnih odaja u kojima je izniklo bilje i niska trava. Taj tajnoviti prostor bio je posebno prisan sa mojom dušom. Duhovnim vidom sagledavala sam stope Svetog Save, koji je baš ovde, na domaku tuđinske ruke, podigao svoju zadužbinu uzdignuvši je na nivo Prve srpske arhiepiskopije. Sačuvani su istorijski podaci da je Sveti Sava, nedaleko od Prevlake, iz Bigove, plovio u Svetu zemlju, da ostavi tragove svoga roda u Jerusalimu, u Sinajskoj pustinji, kroz ktitorstvo i gradnju pravoslavnih hramova.
Šta je mene duhom vezalo za Prevlaku? Moj duhovni otac, iguman prevlačke svetinje, otac Benedikt. Kada je odlazio iz manastira Podmaine, ispratili smo ga plačući, osećajući se pomalo napuštenima. Bili smo čudesno zaštićeni molitvom i očinskim poukama našega duhovnoga roditelja. Bdio je nad našom dušom, poučavajući, okrepljujući nas, ukorevajući nas, baš kao dobri otac. A, onda sam stala pred svoju dušu i rekla:,,Prohodala si duhovno i uzrasla u veri vođena očevom rukom. Sada moraš hoditi sama uskom stazom spasenja.“Prve nedelje po očevom odlasku, došla sam na Prevlaku, na liturgiju. Ušla sam u hram u trenutku kada je otac ulazio u oltar, kroz skromno ukrašene carske dveri. Kao da je osetio da je došlo jedno od njegovih čeda. Okrenuo se, osmehnuo se dušom…Dobri moj otac. U hramu je bilo troje-četvoro vernika, sabranih u ime Božije. Skoro da sam preplakala bogosluženje.A, potom smo se organizovali i dolazili našem ocu, sa svih strana-iz Budve, iz Trebinja, iz Srbije, iz dalekih zemalja. Bili smo velika porodica puna bratske i sestrinske ljubavi. Posle bogosluženja sabirali smo se u manastrirskoj gostoprimnici za trpezom ljubavi. I u vreme strogog posta hrana je bila veoma ukusna, zamirisana molitvama i ljubavlju bližnjih. Posebno radosna sabranja su bila za vreme Božića, Vaskrsa i manastirskih slava. Ponoćna liturgija, odjek manastirskih zvona, odjekivali su ostrvcetom, pronosili su se na morsku pučinu.
Jednoga letnjeg popodneva, dogovorila sam se se ocem Benediktom da dođem na Prevlaku. Trebao mi je očev savet i razgovor u tišini.
Sedela sam na travi, okružena niskim kamenim zidom, posivelim od vekovne patine. Pratila sam pogledom lepršava krila belog leptira. Da li je to duša jednog prevlačkog mučenika? U molitvenoj tišini, prebirala sam zrna na crnoj brojanici. Blagodatni mir zacario se u mojoj duši. Da li je na ovom prostoru bila priprata, ili paraklis, možda kelija? Iz duboke prošlosti probijali su se zraci duhovne svetlosti…Grejali su moju dušu. Retki su ovakvi trenuci, kada se sve ovozemaljske brige ostave ispred kapije duše, kada se molitveno tihuje i ponire u snagu molitve. Očekivala sam mog duhovnog oca, da se pojavi iz svoje kelije, sa svojim smirenoumljem da mi donese duhovno okrepljenje. Najednom, osetila sam neobičan miomiris. Kao blagim povetarcem širio se iz pravca hrama. Sve više je ispunjavao prostor manastirske blagoslovene tihosti. Taj miomiris mi je bio nepoznat. Bila je to mešavina mirisa limuna, bosiljka, tamjana, cimeta…U trenutku shvatih-mirotoče mošti Prevlačkih mučenika. O,Bože, hvala ti na ovom daru! Uzeh telefon u ruke. Uzbuđena pozvah oca.
-Oče, na Prevlaci sam…mirotoče mošti…Dođite, oče!
-Mir ti i blagoslov. Dočekali su te Prevlački mučenici…Na aerodromu sam.
Mog duhovnog oca sam posmatrala duhovnim vidom. Smiren, uvek blago radostan. Pun ljubavi za svako Božje stvorenje…Voleo je i Božjeg ugodnika i grešnika. Mislim da se najviše radovao pokajanim razbojnicima, koje je strpljivo vodio putem preporoda, grešnicima kakvi su opisani u delima Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Retki imaju takvo smirenoumlje i snagu da svojom ljubavlju spasavaju posrnule duše. Moj otac me podsećao na Svetog Serafima Sarovskog. I on je duboko u planini, u nedrima Paštrovske Gore tražio molitveno tihovanje, daleko od urbanog haosa, u skitu posvećenom Svetom Stefanu Dečanskom.U takvom predavanju duše molitvi, bio je bliži Bogu. U svim mojim bolnim trenucima, kada sam iz zagrljaja u večnost ispraćala bližnje, moj duhovni otac je bio moja snaga. Bez njega bih se slomila. Osećala sam isceliteljsku moć njegovih molitvi, tegobnost sa moje duše je na čudesan način nestajala. U tom katarzičnom prosvetljenju blagodarila sam Bogu za sve i prihvatala sa trpljenjem sve, uverena da me Božja milost neće napustiti.Ponekad bih zavapila,, Oče, ne mogu da nosim taj bol…“ Moje suze su padale na njegove dlanove koji su smireno tihovali na izbledeloj mantiji. A, otac je izvesno vreme ćutao, molio se za mene. Crnina moje odeće i njegove mantije utapale su moj bol. Potom bi svoju svetu ruku spuštao na moju glavu, blagoslovio me, ispraćao očinskom brižnošću u urbanu kolotečinu koja nosi brojne izazove. I kada sam grešila, a grešila sam, otac je bio moj anđeo čuvar, nevidljiv na mom desnom ramenu. Teški su to bili trenuci, odlomiti sa svoje duše granu koja rađa opore plodove. Otac je jedino znao kako da sačuva stablo, da ga ne sprži studen zabluda. I tako u dugom nizu godina…Došao je trenutak da se vratim u rodni grad.
-Oče, osećam se kao sirče, Kako ću ja sada bez Vaše molitvene zaštite.
Izvesno vreme je ćutao, kao da je tražio odgovor iz neke više dimenzije.
-Kada su duše molitveno povezane, nikada nisu same. Idi s mirom i moli se. Čitaj redovno ,, Psaltir“. Drži čistu svoju dušu…
Poljubih svetu ruku koja me je blagoslovila. Pođoh prema stazi koja će me vratiti u Budvu. Okrenuh se, prizvana očevom dušom. Stajao je ispred kapije koja vodi u hram Svetog Arhangela Mihaila. Njegova desnica se podiže i napravi znak krsta u mom pravcu. Zakoračih na stazu ispod manastira u novi život.
Sada duhovno bitišem u mome rodnom gradu, u Staroj užičkoj crkvi. Ponekad, molitveno, nađem se u prevlačkom hramu, pored kivota Prevlačkih mučenika. Dugo vremena mi je trebalo da shvatim da nikada i nikuda ne odlazimo kada smo povezani duhom. Retko odlazim na Prevlaku, ali kada zakoračim na ostrvo, osetim se čudesno, kao da nikada nisam ni otišla. Zaista, nisam otišla. U duši je sve sačuvano, u sećanju sve svetli svetlošću iz kandila, u srcu odjekuje zvuk manastirskih zvona. Slava Bogu za sve!