Marijupolj između obnove i Potemkinovih sela

Piše: Igor Damjanović za Politiku 

Ko god je svojim očima video Marijupolj danas i uporedio ga sa onim što je bilo pre samo dve godine, ne može da ospori da je tempo obnove impresivan do te mere da bi mu pozavideli čak i kineski građevinari.

Marijupolj – Pre ravno deset dana „Marijupolj reborn” predstavljen je u Barseloni, na Generalnoj skupštini ALDA – Evropske asocijacije lokalne demokratije. Tamo je pompezno najavljeno da „Marijupolj treba da postane perjanica globalne obnove Ukrajine”. Rečeno je i da projekat „koristi savremenu praksu, najnovije tehnologije i najbolja iskustva” i da na njemu „arhitekti, urbanisti i stručnjaci svetske klase rade na jasnom planu za brz i učinkovit početak obnove nakon deokupacije”.

Na sajtu „Marijupolj reborna” predstavljena su idejna vizuelna rešenja budućeg grada u 3D tehnici i poseban odeljak „Oživljavanje u šest etapa”. „Nova vizija grada” i „Brz plan obnove” etape su koje su navodno realizovane 90 odsto. Ako je tačno da je već prikupljeno pet odsto finansijskih sredstava planiranih za realizaciju projekta, to bi moglo da znači da oni već raspolažu sa desetinama miliona evra.

Projektom rukovodi predratna gradska uprava sa gradonačelnikom Vadimom Bojčenkom na čelu, i regionalna administracija Donjecke oblasti, lojalna vlastima u Kijevu. Finansiraju ga između ostalih Evropska banka za obnovu i razvoj, USAID, oligarh Rinat Ahmertov, gradske uprave Lavova, Vilnjusa, Gdanjska, Utrehta.

Upravo u vreme dok se u Barseloni predstavljao potemkinovski „Marijupolj reborn” ponovo smo bili u ovom stradalnom gradu. Ono što Ukrajina i njihovi zapadni pokrovitelji prikazuju u svojim kompjuterskim simulacijama u Mariupolju je već odrađeno u velikoj meri. U Ulici Artjoma (od 2016. do 2022. preimenovana u Ulicu Kuindži) tokom marta i aprila 2022. vodile su se najžešće borbe. Tu se nalazila i poslednja linija odbrane ukrajinske armije pred povlačenje u „Azovstalj”.

U ovoj ulici je i stan kolege Andreja Kiora, tokom 2015–2016. prvog čoveka lokalne televizije. Andrej svedoči da u vreme dok se sa suprugom i dve kćeri krio u podrumu zgrade, iz njegovog i komšijskih stanova borci „Azova” su celu nedelju iz svih oružja otvarali vatru po Rusima, koji su kontrolisali zgradu sa suprotne strane ulice. U ruskom odgovoru njihov stan je spaljen. U decembru 2022. sa radošću nam je saopštio da je preinačeno prvobitno rešenje o rušenju zgrade.

Kada smo ga posetili u julu prošle godine fasada zgrade je bila obnovljena, završeni grubi unutrašnji radovi u stanu. Danas su Kiorovi u fazi nabavke nameštaja i do povratka iz pepela u obnovljeno porodično gnezdo broje dane.

U najdužoj gradskoj ulici, Prospektu Metalurga, koja se proteže na preko sedam kilometara, danas su jedva primetni tragovi nekadašnjeg rata. Nerekonstruisane zgrade i drugi objekti danas su zaista malobrojni, posebno oni na kojima nema nikakvih radova.

„Umesto objekata koji iz tehničkih razloga ne mogu biti obnovljeni i podležu rušenju, grade se potpuno novi na drugim lokacijama. Do kraja godine plan je da bude definitivno završen ukupno 71 stambeni objekat sa preko 5.500 stanova”, priča nam Evgenij Bodjagin, zamenik gradonačelnika u ostavci Olega Morguna. Ističe da svi građani još uvek nisu u mogućnosti da dobiju zamenu za razoreni dom, ali da će rešenje tog problema biti glavni prioritet sadašnjih ruskih vlasti.

U novembru 2022. razgovarali smo sa prvim posleratnim gradonačelnikom Marijupolja Konstantinom Ivašenkom. Njegov osnovni prioritet bio je omogućiti ljudima da preguraju nadolazeću zimu. U gradu praktično nije bilo centralnog grejanja, jer su sve gradske toplane razorene do temelja.

Jedini način da ljudi budu zbrinuti bio je kolektivni smeštaj, gde je po planu Ivašenka trebalo da prezimi nekoliko desetina hiljada ljudi. U to vreme, novembra 2022, krenuli su i gradski autobusi. Danas već idu i tramvaji, tu su i trolejbusi koji istina još nisu priključeni na mrežu i kreću se na dizel-gorivo. Asfalt na glavnim gradskim ulicama i trotoarima presvučen je još prošlog leta.

Te stradalne 2022, dok je centar grada bio praktično zatrpan ruševinama, impresioniralo nas je što je Ivašenko već početkom decembra uručio prve ključeve novih stanova za koje su temelji bili udareni svega pola godine ranije. Svega deset dana posle predaje bataljona „Azov”, na do rata pustom polju počela je izgradnja ovog stambenog bloka. Nekoliko dana pošto je dobio prve stanare ovaj novi kompleks posetio je i predsednik Vladimir Putin.

Ko god je svojim očima video Marjiupolj danas i uporedio ga sa onim što je bilo pre samo dve godine, ne može da ospori da je tempo obnove impresivan do te mere da bi mu pozavideli čak i kineski građevinari.

Nova gradska uprava, imenovana u januaru 2023, nije odustala od plana bivšeg gradonačelnika Ivašenka da se gigantska železara „Azovstalj”, kao najveći zagađivač grada i akvatorije Azovskog mora, trajno likvidira. Plan je da se teritorija železare koja se proteže na 11 kvadratnih kilometara preuredi u poljoprivredno zemljište, a priobalni deo u turističku zonu. Metalurški kombinat „Iljiča”, do rata kao i „Azovstalj” vlasništvo oligarha Rinata Ahmetova, trebalo bi da bude podeljen u nekoliko manjih organizacionih jedinica.

Na prostoru trećeg giganta iz sovjetske ere, mašinskog koncerna „Azovmaš”, mogao bi, po rečima Bodjagina, da nikne tehnopark. Ipak sve to su za sada samo planovi, a 240.000 (od predratnih 450.000) građana Mariupolja, koliko, po evidenciji socijalnih službi, trenutno živi u gradu, i dalje ima malo šansi za stalno zaposlenje. Iako je obnova infrastrukture impresivna, oživljavanje ekonomije i dalje stoji na mrtvoj tački.

„Bila sam spremna da umrem ako je tako suđeno. Nisam htela da odem, ni dok sam se sa mamom zagrljena krila u skučenom podrumu, dok su se zidovi tresli dan i noć, dok su leteli projektili, rakete, avioni bacali bombe… Nisam htela da odem kasnije kada je sve stalo, kada su mi nudili posao u Rusiji, Poljskoj, Litvaniji”, priča nam emotivnim glasom 23-godišnja Marija Jeriomenko, student završne godine filologije na lokalnom univerzitetu.

Još u detinjstvu kod Marije se javilo oštećenje sluha, koga su detonacije tokom ratnih dejstava dodatno narušile. Stari slušni aparat više ne pomaže, trenutno su joj potrebna dva, koji koštaju po 120.000 rubalja (1.200 evra). Ona nema taj novca i pokušaće, kako kaže, tokom leta da radi i zaradi.

Uprkos svemu što je ova mlada devojka za poslednje dve godine prošla, pleni optimizmom: „Najvažnije od svega ovoga je da smo živi i zdravi. Nisu svi bili te sreće. Ako me pitate zašto sam ostala, to nije vezanost za moj rodni grad koja postoji, već pre svega to što nisam mogla da ostavim babu i dedu. Oni nisu mogli nikuda da idu, pa ja nisam pošla ni sa mamom, ni tatom”.

Marija je dete razvedenih roditelja, majka joj je tokom rata otišla kod druge kćerke udate u Kijevu, a otac u Rusiju, u grad Lipeck. Seća se da je bilo teško i prvih dana nakon završetka borbi, da je humanitarna pomoć bila oskudna, da su struju pustili na leto, ali ipak kaže da ne žali zbog odluke da ostane.

„Ceo grad je gradilište, gradi se neverovatnim tempom. Pred našim očima popravlja se porušeno i niču nove zgrade, kuće, obnavljaju se parkovi, vrtići, škole”, priča Marija i uz osmeh ističe da je sa svojim kolegama sa fakulteta pokrenula volontersku grupu „Felićita”, pa na kraju dodaje: „Da ti iskreno kažem, ovako čist vazduh i more ja ne pamtim. Pre je grad bio stalno u dimu i smogu. Mnogo ljudi, čak i mladih, rešilo je da se vrati i to me zaista raduje, iskreno verujem da će naš grad biti možda i lepši nego što je bio ranije.”

Bilo bi čini se dobro da neko zapadnim finansijerima javi da je Marijupolj već obnovljen. Tada bi se možda i desetine miliona opredeljene za potemkinovski „Mariupolj reborn” preusmerile možda kao pomoć stvarnim žrtvama rata u Ukrajini.

Izvor: Politika