Марко Миљанов Поповић – дилеме и контраверзе; одговори
1 min read
Велики војвода Марко Миљанов
Пише: Перивоје Поповић
Дилему „Када је Марко Миљанов научио да чита и пише“, у тексту под истим насловом, разрјешава угледни научник Ристо Ј. Драгићевић још средином прошлог вијека у часопису „Стварање“ – рубрика „Из књижевне и културне историје“, стр. 132 – 135.
У том изузетно научно утемељеном тексту (до нас је као фотокопија доспио благословеним трудом писца и публицисте Радосава Тара Милића )(1) Драгићевић указује на свједочења Милана Костића, првог ректора Цетињске богословије и главног школског инспектора у коме јасно истиче да је „Војвода Марко Миљанов знао и да чита и да пише најкасније прије средине 1872. год“.(2)
У даљем казивању Ристо Ј. Драгићевић истиче податак да је М. Костић дошао у Црну Гору 1869. г, а пошао 1872. г.(3) Додаје се, опет по Костићу, и то да је Марко већ посједовао елементарне основе писмености, те да га је томе учио сам књаз Никола, истина несистеметски и узгредно. У тада могућем школском смислу учења, Марко Миљанов Поповић је описмењен у првој половини 1872. године од стране Милана Костића који га оцјењује као „даровитог ђака (…) коме у свему нема међу хиљадама равна“.(4 и 5) Тада је Марко Миљанов имао 39 година дакле преко 11 година мање од анегдотских и фолколорних – колоквијалних „тумачења“ тога интересантног и најчешће злоупотребљаваног податка из Војводине биографије.
Рекли смо већ, друга је прича – стваралачки тренутак почетка писања у смислу књижевног рада као категорије – ту већ долазимо до нове конраверзе:
„Посланица серадару Јолу Пилетићу“ је несумњиво пјесничко дјело Марка Миљанова Поповића – то је утврдио изузетно мериторни Први књижевни суд у Црној Гори одржан у Народној библиотеци у Подгорици (коинцидира са оснивачем М. Миљановим), на Марковдан (8. маја) 1996.г. (6)
Посебан допринос том питању дао је и публициста Радун Н. Мићковић у подгоричкој „Побједи“, сарајевском „Прегледу“, домаћим часописима „Стварање“, и „Овдје“, као и у документарном филму академика Здравка Велимировића посвећеном духу и актуелним одјецима бесмртног дјела и симбола – Војвода Марко Миљанов Поповић.
Намјерно скрећемо пажњу на казивања Р. Н. Мићковића – његове идеолошке позиције добрано су у нескладу са Марковим гледањем на друштвене токове и Биће српског народа у заједници са осталим јужно и пансловенским поимањима и тежњама.
Гдје је био Марко Миљанов у вријеме Велике похаре – геноцида над Кучима од стране тзв. великог војводе Мирка по „благослову“ књаза Данила!? То пакосно и злонамјерно питање најчешће постављају непријатељи слободне и слободоумне историјске, етичке Црне Горе.
Млади кадет-перјаник је вјеровао светородној кући Петровића – да ће бити каштигано само 12 коловођа побуне. Убијеђени интегрист, србофил и славенофил, 23-годишњи Марко није могао ни да помисли да ће већ славни Књаз Црне Горе и Брда да погази ријеч и да ће клати дјецу у колијевци, труднице, дјевојке, немоћне старце, палити цркве и кровове под којима је вечерао и коначио… У тим тренуцима Марко је остао без млађег брата-миљеника Радоње… У тим тренуцима млади Марко још није био Војвода Марко и његов утицај на Књаза био је – безнадежан… Војвода Марко је у зрелим годинама уз писменост спознавао и неправду…и дигао глас и руку!
И моћно етичко перо!
У том смислу посебну пажњу и адекватно вишедисциплинарно тумачење заслужује есеј проф. др Чедомира Пејовића „Хришћанска етика у дјелу Марка Миљанова“.
Есеј је писан поводом „160 година од рођења – великог војводе, сенатора, витеза, књижевника – класика и сентенцијалног етичара (подвукао, П.П.) Марка Миљанова. И ова година означава најплеменитију светковину духа – која својим верткалама Чојства досеже она узвишења духовне раскоши његовог народа, која се налазе у у истој равни са ОТКРОВЕЊЕМ…(7)
_________
1. Ристо Ј. Драгићевић: „Када је војвода Марко научио да чита и пише“, фотокопија текста из часописа „Стварање“, у посједу П.П.. стр. 133.
2. Види: „Црногорац“, од 27. јуна 1872. и М. Костић: „Школе у Црној Гори“, Панчево, 1876., стр.229.
3. Р. Ј. Драгићевић, исто, стр. 134.
4. и 5. М. Костић, цитирано дјело, стр.130. и П.А. Ровински: Черногорија, том III, Петроград, 1915, стр.104.
6. Бранислав-Бане Ивановић и Радосав Милић: „Први Књижевни суд у Црној Гори“, Подгорица, 2000, стр.135-136.
7. Др Чедомир Пејовић: „Хришћанска етика у дјелу Марка Миљанова“, Књижевни запис, УКЦГ, Подгорица, стр. 33-35
Крај
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Znaju ovi iz instituta za intelektualnu djelatnost,nije da ne znaju,sve oni znaju .nebi bili oni DR na cekanju,no neka poitaju sa tim odbranama,ko zna sto se sjutra moze desiti pa ce bit da se „naucnici“ progone?
… E !?
Zvono Ivanovo zvonice opet… i jace!
Pismo (diplomatska prepiska – cuva se na Cetinje) Knjaza Danila koje otkriva puno toga (naravno, kad se skinu svetosavske naocare)…,
izmislili sve cetnici valjda ili Srbijanci i Kostunica?
ima i takvih koji vjeruju da je Marko Miljnov ucestvovao u samoj pohari,procitajte sta piseu
tekst prezet sa dolje navedene stranice:
Istina I Pravda- PVP Crna Gora
· 22. Januar ·
izmedju ostalog kaze i ovo „Kada uporedimo datume dolazimo do toga da se sa pravom zapitamo da li je Marko Miljanov pokušao da sakrije dio kučke prošlosti. Ako je bio u to vrijeme perjanik kod knjaza Danila ,a kasnije onako napredovao do samog cina Vojvode ,namece se zakljucak da je on podrzavao POHARU KUCA ,a mozda i ucestvovao u njoj. Biti uz knjaza koji je „poharao“njegove Kuce je dokaz opravdavanja takve akcije.
tako govore ovadaasnji naslednici Zeka manitoga Djida i ove druzine danas!
evo to sam naso ovdje:
https://www.facebook.com/473798159345105/photos/pb.473798159345105.-2207520000.1485115509./1337748149616764/?type=3
Jedan sitni istoriski fakat za postovaoce falsifikata Buda Simonovica glede izmastanog „narodnog imena“ za Knjaza Danila a za koje protivnici Petrovica I ljubitelji Karadjordjevica tvrde da ga je narod Crnogorski koristio za Danila: „… knjaza Danila zovu „Zeko Maniti“, što je naziv koji je za knjaza prvi upotrijebio Dervišpaša u pismu Grahovljanima 1853. godine…“.
Kao sto to obicno biva kad su crnogorski potudjenici u pitanju, istina je dijemetralno suprotna njihovim tvrdnjama – Danilo je podsticao i pomagao borbu hriscana van svojih granica cesto krijuci taj fakat pred medjunarodnom javnoscu. No to su dobro znali oni protiv kojih je ta borba bila okrenuta pa su u svojem bijesu, kao sto se moze vidjeti gore, nadijevali posprdna imena svojim politickim I vojnim protivnicima, u svojoj nemoci.
Dakle, ime „Zeko Maniti“ su Knjazu Danilu nadjenuli Turci u svom bijesu a ne, kako to falsifikuje Budo S I njegov basibozuk – narod crnogorski!
Postoje dva (2) izvorna dokumenta koja pominju ovu temu (postoji i treci ali nemam namjeru o njemu.). Ta dva (2) dokumenta datiraju tik poslije samog dogadjaja koji se u ovom velikosrpskom pamfletu tako tendenciozno pominje. Sve ostalo sto je napisano o ovom dogadjaju, stampano je dosta, dosta kasnije:
Pismo Skadarskog pase konzulima stranih zemalja koji su sluzbovali u Skadru. U pismu se pominju 132 (mislim – nemojte me cerati da trazim po literaturi) vojnicke zrtve. Pismo se zavrsava spiskom Kuckih vojvoda koji svojim potpisom i pecatom ovjeravaju isto. Vi se postovani zapitajte zasto je Skadarski pasa stao iza tih Kuca!?
Pismo (diplomatska prepiska – cuva se na Cetinje) Knjaza Danila koje otkriva puno toga (naravno, kad se skinu svetosavske naocare)…A sto nam govori dokument pisan u istom mjesecu kada se dogadjaj u Kucima i zbio .Evo citata iz pisma/ sluzbene korenspondencije Knjaza Danila ka francuskom konzulu u Skadru, Ijasentu Ekaru od 28 avgusta 1856:
„…pitanje koje me je najvise uvrijedilo, a to je kad sam procitao nebrojene svireposti, izvrsene po pricanju Turaka, od strane Crnogoraca, za vrijeme potonje njihove ekspedicije u Kuce… da nije bilo nego 50 ubijenih ljudi, a sto se tice zena i djece, to je jedna uvreda, bezocna, izmisljena od nasih neprijatelja i prosuta po svijetu, Crnogorci ne diraju nikada zene i djecu, pa ni tursku. I Vi znate, gospodine konzule, da je moj brat Mirko Petrovic prilikom njegovog ulaska u Kuce pokusao da lijepim rijecima privoli Kuce na pokornost, ali su oni odgovorili vatrom iz pusaka i onda je borba otpocela;…“
“ … Crnogorci su zarobili vise od 1000 ljudi koje su pustili, a od oruzja nijesu uzeli nego samo 500 pusaka. I kad bi bila istina da su oni predali sve ognju i macu, oni bi ubili, prirodna stvar, takodje i one ljude od kojih su oruzje oduzeli.. nijesam ja pogazio rijec vec Turci a ja, kao sto na to imam pravo, branio sam ulazak preko mojih granica. Vi mi savjetujete da povucem moje trupe iz Kuca, ali tamo i nema mojih trupa, jer su Kuci koji su mi vjerni ostali, stupili sami u borbu protiv Turaka. Poslije su Crnogorci pritekli u pomoc, posto Kuci koji su stupili u borbu protiv Turaka nijesu bili u stanju da odole cijeloj Podgorici i Grudjanima. Ako se i dalje budu raspirivali neredi, i ako se bude napadalo na moju teritoriju, ja ne znam sto cu uraditi…“
„… Postarajte se ubijediti pasu (Mustafa-pasa, guverner Skadra) da povuce Turke iz Kuca i onda ce Kuci, napusteni od onih koji su ih stitili i podsticali na ustanak, biti mirni ja cu sa njima moci upravljati po mojoj volji, jer su Kuci moji podanici a nikako turski, i nikada ja njih kao takve necu priznati, buduci da su Kuci bili sastavni dio crnogorske teritorije i to za vrijeme moga pradjeda, i nikada oni nijesu pripadali Albaniji. Uostalom, vidi se da se sve ovo dogodilo po naredjenju pase, jer u suprotnom nizami ne bi posli sa topovima da se tuku po njihovoj zelji… Nemojte vjerovati svemu onome sto Vam Turci o meni budu raportirali. Oni ne znaju na koji bi nacin meni naskodili, pa izmisljaju lazi da bi pokolebali misljenje koje se pocelo o nama stvarati…“
Cijelo pismo se moze naci u ‘Politicki Spisi Knjaz Danilo Petrovic Njegos’, Matica, Podgorica 2013, strane 238 – 240.
Faksimil ovog pisma se takodje moze naci u kjnizi koju je priredio Z Andrijasevic ‘Politicki Spisi’ Knjaza Danila.
I jos samo ovu rijec – uzas koju neznaveni i kvarni rado potezu kao dokaz zlocinstva Crnogoraca sprema crnogorskom plemenu Kuca, crpe iz Markove knjige koja bjese ugledala svijetlo dana pedeset (50) godina nakon dogadjaja u Kucima a cetiri (4) godine posto je Marko bjese dao na stampanje beogradskom knjizaru Djordjevicu. Djordjevic je knjigu izdao poslije Markove smrti. U stvari, Djordjevic nije razumio jezik kojim je Vojvodina knjiga bila napisana te je istu predao u ruke crnogorskom otpadniku i smrtnom neprijatelju Petrovica i samim tim pridvorici i vjernom kucetu Karadjordjevica – Tomu Oraovcu, da je za srpskog citaoca ucini razumljivom jer srbi nijesu razumijeli crnogorski jezik. Orahovac je ocigledno ‘nakitio’ Markovu knjigu kako je odgovaralo njegovom kazdi.
Markov rukopis nikada nije pronadjen.
ТВОЈЕ ЗВОНО ЈЕ ЧАКТА….
Evropa zdaj,taman tako i posred toga,nije pocela da dolazi juce ni prekjuce ,odavno nas ona pohodi,svoju upornost je ipak donekle naplatila i pokazala.
Bilo je ljudi i junaka,a svakao jedan od najvecih je Marko Miljanov ,u svakom pogledu,sto danas reci ,da li ista reci nego da nam valadari nikada nijesu slijedili duh naroda vec svoj neki licni interes,ne svi ali velika vecina,ako su se kojim slucajem oslonili na narod to je bilo da se zastite oni prvo pa iza toga drzava,narod je branio slobodu a samim tim sebe i svoje nadcinjene i uzvisene vladare,koji odmah prestankom opsanosti zaboravise na svoje podanike i branioce.
Ovo danasnje stanje se vidi i najbolje ocitava u toj i takvoj politici koja je pocela ne od juce ,medjutim istorisko pamcenje je bilo svjeze a informacija malo,tako da se veci dio naroda toga i pribojavao i ustrucavao nekih ruznih stvari,bilo je stida i obraza,od kada je to nestalo desavaju se ovakve stvari koje danas kulminairaju ,gdje se vlastodrsci dice kako im je uspjelo kapitulaciju drzave predstaviti kao pobjedu!
Tu smo gdje smo,nestati necmo,a bruku moramo gledati jer je citavi sadasnji zivot bruka,koliko mozemo nemojmo u tome ucestvovati,za sve drugo nije vrijedno ni paznje ni sekiracije.
A kako to da je taj isti Marko Miljanov u Beogradu rekao:
„…….neki od omladinaca su pokušali da iskoriste ugled Marka Miljanova za svoje političke ciljeve. Šćeli su da ga nagovore da da izjavu u kojoj bi knjaza Nikolu napao kao tiranina i nasilnika. Naročito je u tome smislu, piše Šobajić, bio agresivan neki đak iz Riječke nahije. „Crna Gora nije više ono što je nekad – zemlja slobodnih, jednakih i ravnopravnih pred bogom i pravdom – nego feud Gospodara-tirjanina koga svi slušaju, i kome svi služe! Kad je tako, kome, onda, Crna Gora može biti domovina?!“, vikao je on. Marko ga je strpljivo slušao i najzad, kad mu je bio dovoljno dosadio, prekorio ga u prisustvu više od dvadeset omladinaca:
„Bilo bi pametno da umučiš, dijete. Ja nijesam krpa da perem tuđu nečist. Tebe neko utuljuje u glavu zle misli protiv Crne Gore koja te odnjivila i poslala da se, kami, nečemo dobrome naučiš, pa bi valjalo da se držiš prema njoj ka prema svojoj majci. A i jest ti ona majka. Domovina je isto ka majka. A što se gospodara tiče, on je mene vrijeđa, ali… psovati ga na vaganu koji ti neko daje, isto je ka i psovati domovinu. No, da ostavimo gospodara. On je čoek ka i mi, ka ja i ti, pa i on može da pogriješi, a da se na vrijeme ne ispravi… Ali, domovina je vječna i nju u srce moramo da nosimo ako smo ljudi i ako smo pravi njeni sinovi. Domovina može biti ili usred srca ili u potplaće obuće. Iz srca se ona ne izbačuje lako, a ko je nosi na potplaće, ona se liže sa svakijem korakom i iščili ka paučina. I kad se tako izgubi, ondar čoek postaje krdo. Čuvaj se toga, dijete, ka živoga ognja. Čoek bez domovine, ili, što je isto, sa osramoćenom domovinom, više i nije čoek.”
Nema moj vrijedni Perivoje, nema više nijedne dileme ni kontraverze!
Sve smo ih utrošili, jadi ga znali!
… Ništa nas više opravdati ne može!
Stoput pogriješili …