Marko Pejković: „Crkva bosanska“ kao kanonski deo SPC – nepostojanje bogumila i nasrtaji rimokatolika

Piše: Marko Pejaković

Ovaj članak će biti neka vrsta sažetka svega onoga što sam na ovu temu napisao u dva ranija i opširnija članka.[1]

Ovde ću u najkraćim mogućim crtama preneti ono što sam iz ta dva rada odredio kao suštinski bitno – bilo da se radi o nalazima drugih naučnika, bilo o mojim korekcijama ili dopunama jednog dela tih nalaza.[2]

Prvo, što se tiče navodnih bogumila u Bosni.

Ne moramo ići dalje od bana Kulina da bismo dokazali da bogumila u Bosni nikada nije bilo. Baš je i dobro da se zadržimo samo na njemu, jer su zagovornici bogumilstva najviše koristili njegov period kao navodni dokaz za svoje tvrdnje. Dok su taj period zagovornici pravoslavnosti Bosne ili zanemarivali ili krivo tumačili, davši tako vetar u jedra „bogumilskom taboru“. Zagovornici bogumilstva su najviše koristili Bilinopoljsku izjavu Tvrtkovih verskih prvaka (a za koje se verovalo da su činili vrh „Crkve bosanske“) iz 1203, kojom su se oni pred papskim legatom Kazamarisom odrekli „šizme“ i izjavili vernost Rimu (neiskreno i u strahu od krstaša koji su tada bili u Zadru, Bosna se odmah nakon odlaska krstaša vratila u pravoslavlje). Međutim, upravo se u Bilinopoljskoj izjavi nalaze dve stvari koje isključuju mogućnost da su ti verski prvaci bili bogumili – narodna odeća i brak.

Naime, bogumilska verska elita u Vizantiji i Bugarskoj (pa i na Zapadu) je znala da iz straha od progona ponekad licemerno poštuje u javnosti sve ono što nije inače poštovala (krstove, ikone, hramove, svetitelje, bogosluženja sa Svetom Tajnom Pričešća), ali dve stvari apsolutno nikada nije poštovala, tj. praktikovala. Čak ni u strahu od progona. Te dve stvari su nošenje obične narodne odeće i sklapanje braka (ili ostajanje u braku, ako je brak sklopljen pre primanja bogumilstva). Bogumilska elita je uvek i svuda u istoriji nosila dugu monašku odeću (rizu) i odbijala stupanje ili ostajanje u braku.

Zagovornici bosanskog bogumilstva su znali često nama da prebace kako su bosanski banovi, kraljevi i vlastela zajedno sa predvodnicima „Crkve bosanske“ samo pritvorno poštovali krstove, ikone, svetitelje, hramove i hrišćanske dogme u svojim poveljama i materijalnoj baštini, a kako bi izbegli nasrtaje papa ili Nemanjića. No, za ovu narodnu odeću i brak Kulinove verske elite nikada nisu dali objašnjenje. Doduše, do sada nije imao ko ni da ih pita. A Kulinovi verski prvaci su nosili narodnu odeću koja nije išla do članaka/stopala i bili su bračnici. Po tome, a i po tome što su imali narodna imena, vidimo da oni nikako nisu mogli biti ne samo bogumili, nego ni pravoslavni monasi (kako su neki iz antibogumilskog tabora pogrešno mislili – V. Glušac).

Ali, nisu bili ni obični mirski ljudi (laici) kako su takođe mislili pojedini protivnici bogumilske teze (M. Petrović). Jer, potpisnici sami za sebe rekoše da se od ostalih mirjana razlikuju (sicut separamaur ab aliis secularibus) – čime impliciraju da su i oni mirjani na neki način, ali drugačiji od drugih mirjana, ne sasvim odvojeni od njih – ne odećom, već po načinu života (vita et conversatione). Time su oni priznali da su oni mirski pravoslavni sveštenici tog doba, jer upravo su i jedino pravoslavni sveštenici u to vreme nosili narodnu odeću, bili ženjeni (rimokatolički sveštenici u to vreme nikako nisu mogli biti ženjeni), ali su imali i nešto drugačiji način života od ostalih laika (autoritet koji je posledica njihovog bogoslužbenog i moralno strožijeg života i pismenosti, a uz manje obaveze oko seoskih poslova koje su imali nesveštenički laici). Prepoznavanjem Kulinovih verskih prvaka kao pravoslavnih mirskih sveštenika, otvara se mogućnost njihove kanonske potčinjenosti SPC, o čemu ćemo detaljnije niže.

Treba istaći i da su Srbi Bosne u Bilinopoljskoj izjavi optuženi da su bili „šizmatici“, što je izraz koji Latini nikada nisu koristili za prave bogumile (na Zapadu katare), već su termin „šizmatici“ koristili samo za one koji su nekada bili preko svojih episkopa u zajednici sa Rimom (za pravoslavne na Istoku i za antipape na Zapadu).

Drugo, što se tiče navodnog rimokatolicizma bana Kulina pre njegovog navodnog pada u bogumilstvo (tj. patarenstvo kako su mu Latini prebacivali).

Latinski i papski izvori o rimokatolicizmu Bosne do bana Kulina su vrlo oskudni, iscepkani i često protivrečni ili pogrešni. Dubrovački, splitski, zadarski i papski arhivi nikada nisu bili žrtve turskih najezdi kao što je slučaj sa raškim i bosanskim arhivama. Latini inače odlično čuvaju sve podatke iz knjiga, pisama i dokumenata Kulinovog doba koji su svedočili o bujnom verskom životu rimokatolika ne samo sa dalmatinske obale, nego sa bilo kog područja na kojem je u to doba bilo rimokatolika.

Podaci o navodnim bosanskim biskupima koji su bili potčinjeni Splitu/Dubrovniku su toliko oskudni i iscepkani da tu nema govora o nekom realnom verskom životu bosanske latinske dijeceze, već možemo prihvatiti samo njihovo nominalno/titularno postojanje. Drugim rečima, postojali su bosanski biskupi do Kulinovog doba, ali samo na papiru, kao titularni pretedenti na teritorije koje su nekada davno bile pod tada još uvek pravoslavnim Rimom (do VIII-IX veka) i koje su Dubrovčani i Splićani žarko priželjkivali. Slično kao što su to radili i sa Pelješcem koji je bio pravoslavan sve do Stefana Dušana, ali Latine to nije sprečavalo da s vremena na vreme – kada im se učinilo da mađarski ili neki drugi rimokatolički vladar može da im pomogne da vrate Pelješac u papizam tako što će napasti raški Hum čiji je Pelješac bio deo – imenuju pelješačke biskupe koji sigurno nisu imali nikakvu pastvu na Pelješcu, jer su svi izveštaji o njihovoj delatnosti (ukoliko i postoje) bili vrlo tanki i ograničeni na ostrva oko Dubrovnika i sam Dubrovnik.

Jedan pod latinskih pisaca (Farlati), kada pokušava da objasni iscepkanost i opskurnost izveštaja iz travunske (trebinjske) biskupije Kulinovog doba koja je pripadala Dubrovniku, kaže da je razlog tome najverovatnije činjenica da su narod i vlastela Travunije u tom periodu bili zaraženi „šizmom“. Ako Latini ponekad priznaju da je Pravoslavlje u Travuniji razlog zašto su latinski arhivi o Travuniji oskudni i nepovezani, onda se ta ista logika može primeniti i na Bosnu.

Inače, kako sam Farlati tvrdi, od Sv. Fotija krajem IX veka pa do 1136, Bosna nije bila rimokatolička, već zemlja zaražena „grčkim šizmatičkim zabludama“ (Bosnensis cum ceteris ecclesiis Serblianis a Romano Pontifice jampridem sejuncta et Photiano schismate implicita, in erroribus Graecorum versabatur). Onda se te godine volšebno obnavlja bosanska biskupija pod Rimom, koja traje sve do Kulina koji je ukida, jer navodno pada u „jeres“ (gledano iz papskog ugla).

Pritom, Kulinov pad u antilatinsku „jeres“ iz rimokatolicizma – saglasno narativu „rimokatoličkog tabora“ istorije Bosne – takođe deluje fantastično. On je navodno do 1199. bio veran sin Rima, da bi onda odjednom, u toku jedne godine, navodno postao okoreli jeretik koji progoni rimokatolike, što je potpuno nemoguće saglasno višegodišnjem, tačnije višedecenijskom postepenom prodiranju bogumilstva (katarstva) u šire društvene pore kako Istoka tako i Zapada. A o svemu tome, papu ne obaveštava nadležni bosanski biskup niti njemu nadređeni dubrovački/splitski nadbiskup, već dukljanski kralj Vukan u svom pismu papi!

Kakva je to realna rimokatolička dijeceza u Bosni koja ćuti o jeretičkim revolucijama unutar svojih granica, a umesto nje o tome papu obaveštavaju vladari susednih zemalja? Gde su opati, monasi iz Bosne da pišu u Dubrovnik, Split ili Rim o svemu tome, ako je već sam biskup Bosne bio neaktivan ili sišao sa uma (pa da o tome ćuti)? To odudara sasvim od činjenice da je u južnoj Francuskoj nakon pojave bogumila/katara o njima izveštavao veliki broj nižih papskih klirika svojim višim instancama, na primer.

Sve to govori da u Bosni nije bilo nikakvih rimokatoličkih manastira, hramova ili biskupskih katedri. Prosto, pošto nije bilo pastve, samim tim nije bilo ni prateće verske infrastrukture. Da je nje bilo, latinski arhivi o Kulinovoj verskoj politici iz prve ruke (tj. sa lica mesta) bi postojali. I ne bi papski legat iz Bilinopoljske izjave papu – u jednom pismu nakon izjave – upoznavao sa Bosnom na takav način, da papa sigurno nije imao pojma o Bosni do tog momenta (legat mu je opisivao razmere Bosne i koliko bi poželjno bilo da se tu postavi biskupa). A sve te stvari bi papa odavno morao znati da je Bosna ikada pre Bilinopoljske izjave bila realno domen neke latinske dijeceze. I ne bi se o tome sačuvalo samo Vukanovo pismo koje je nateralo papu da pokrene ugarskog kralja da podrobnije ispita situaciju.

Vukan je igrao na papsku kartu kako bi širio svoju moć (tako je kalkulisao), pa je mislio da će obaranjem pravoslavnog Kulina u Bosni uz pomoć Ugara on proširiti svoj dukljanski domen na Bosnu. Pritom, Rašku nije denuncirao kod pape, jer je Stefan Prvovenčani u tom periodu takođe bio u pregovorima sa papom oko unije, pa se Vukanu taj korak u odnosu na Rašku tada još nije mogao isplatiti. Vukan Kulina pritom naziva „jeretikom“, kako su Srbe u Raškoj vekovima pre i potom zvali svi Latini odreda (uz pregršt drugih naziva poput „šizmatici“, „patareni“, „manihejci“, „mesalijani“ i slično).

Ono što je tačno, to je da je Stefan II Kotromanić primio papizam, uveo franjevce u Bosnu, a potom i u zapadni deo Huma koji je oteo od Nemanjića, ali je on izuzetak od glavnog toka istorije Bosne, zajedno sa zadnja dva bosanska vladara koji su takođe primili papizam. Ostali vladari Bosne su bili isključivo pravoslavni Srbi, makar i sa kratkotrajnim posrtanjima kao što je bilo Kulinovo. I nije slučajno što je upravo Stefan II Kotromanić proklet kao „babun“ u Pljevaljskom Sinodiku Pravoslavlja, iako je zapravo bio rimokatolik, i kao takav jako uvažavan u papskoj korespodenciji kao „verni sin Rima“. Da bi se dokazao svojim verskim poglavarima, on je čak napao sedište Dabarske episkopije SPC, spalio ga i opljačkao. Zaista, nimalo ne čudi što je ban Stefan iz Sinodika, kako kaže istoričar Mošin, najverovatnije ban Stefan II Kotromanić.[3] U svakom slučaju, nije bilo u istoriji Bosne vladara koji je naneo više zla Srpskoj Crkvi od njega. Njegov naslednik, kralj Tvrtko, zaustavio je i donekle suzbio rimokatolicizam u Bosni koji je uveo njegov prethodnik. Zato je Tvrtko bio toliko omražen u papskim spisima kao „jeretik i šizmatik“.

Babunima (češće) i bogumilima (ređe) su Srbi toga doba pogrdno zvali Latine zbog njihovih jeresi, kao što su i Latini zvali Srbe na razne pogrdne načine (kako smo gore pomenuli). U pitanju je bio rat terminima. I sasvim normalno za to doba je praksa da se jedan naziv koji je nekada asocirao (bilo pravoslavne bilo rimokatolike u dotičnoj zemlji ili okolnim zemljama) na nešto loše u domenu vere, protegne u cilju diskreditacije i na neku novu pojavu/grupu koja sa tom prethodnom dogmatski nema veze, osim činjenice da takođe označava nešto negativno (iz vizure onog koji lepi etikete). Kako je Obolenski u svojoj studiji i pokazao, Bugari su recimo vremenom pod termin „bogumil“ počeli da podvede sve pagane, Jevreje ili bilo koje druge jeretike. Tako su i Latini vremenom sve koji nisu bili uz Rim zvali „patarenima“, „katarima“ i slično, iako su originalni patareni bili nešto sasvim drugo od svih tih drugih grupa – premda su sve te grupe za Rim bile nešto krajnje negativno (što je po sebi dovoljno za ovu vrstu pogrdne etikecije).

Pre nego što krenem na finalni deo ovog članka, samo bih napomenuo dva argumenta zagovornika rimokatoličke teze o bosanskoj istoriji koji su me nedavno šokirali i na osnovu kojih mi je odbijeno objavljivanje rada u jednom zborniku (posvećen inače istoriji i identitetu Republike Srpske i Srba u Bosni). Na ove i mnoge druge moje argumente o nepostojanju realne rimokatoličke dijeceze u Bosni do bana Kulina (i zaključno sa njim), jedan recenzent mi je prebacio da sam apsolutno preterao tvrdnjom da rimokatolika u Bosni u Kulinovo vreme nije bilo i da on to kao naučnik ne prihvata. Pritom, recenzent se pozvao na:

jedno pismo ugarskog kralja papi iz 1202. u kom on papi kaže da mu je Kulin javio da on veruje da oni koji su u Bosni optuženi kod pape da su jeretici (verovatno se misli na Vukanovu optužbu) nisu jeretici već katolici;
da neka papska akta nakon 1136. potvrđuju da je bosanska biskupija deo dubrovačke nadbiskupije;
da je Kulinov sudija Grdeša sagradio hram posvećen Sv. Jurju;
da je dubrovački nadbiskup Bernard išao u Bosnu i posvetio dva Kulinova hrama.
Ove argumente možemo lako oboriti:

Vukanova optužba da je Kulin „jeretik“ koji progoni rimokatolike, datirana je na 1199, a ovo pismo na 1202, dok je Bilinopoljska izjava potpisana 1203. Po logici recenzenta, ispada da je u vreme ovog ugarskog pisma Kulin sa svojim podanicima bio veran rimokatolik. Ako je to tačno, zašto je onda bilo potrebno da godinu dana potom dođe papski legat u Bosnu i Kulina i čitav njegov narod natera na uniju sa Rimom na Bilinom polju? Zašto je Vukan 1199. trubio o „jeresi“ Kulina? Kako je moguće da recenzent nije protumačio Kulinove reči iz tog pisma ugarskog kralja kao pokušaj diplomatskog manevra (odvraćanja) – što je mutatis mutandis bila potom i Bilinopoljska izjava – slanjem lažnih informacija Ugarima/Latinima o navodnim rimokatolicima u Bosni koje bi možda odvratile Ugare i papske krstaše od potencijalnih nasrtaja na Bosnu? Ovde zapanjuje odsustvo kontekstualnog tumačenja istorijskih fenomena od strane profesionalnih istoričara.
Nije sporno da su papska akta mogla da potvrde bosansku biskupiju kao deo dubrovačke nadbiskupije, ali je i Vaseljenska Patrijaršija vekovima potvrđivala neke maloazijske episkope koji su bili samo nominalni ili titularni, bez ikakve pastve. Tako i ovde, pomenuta papska akta ne dokazuju da je bosanska biskupija imala realan verski život u Bosni. Naprotiv, kasnije pismo papskog legata koji je bio u Bosni svedoči o tome da Rim nije imao pojma ni kolika je Bosna prostorno, a kamoli nešto drugo.
Ovde je recenzent verovatno mislio da je Grdešin hram rimokatolički, zbog naziva Juraj, što je u stvari Đorđe. Kakvo neznanje! Juraj je stari slovenski naziv za Đorđa i nisu ga u ono vreme koristili samo rimokatolički Hrvati, već i pravoslavni Rusi, samim tim i pravoslavni Srbi. Recimo, daleko je čuven pravoslavni manastir Sv. Jurija u Nižnjem Novgorodu koga je 1030. osnovao Jaroslav Mudri, na daljem istoku Rusije koji je daleko od bilo kakvog rimokatoličkog uticaja.
Izvor za ovu tvrdnju je jedna poznija dubrovačka hronika (Ranjina) koja se kosi sa drugim latinskim izvorima (Orbini, Farlati), jer se ne podudaraju godine navodnog odlaska dubrovačkog nadbiskupa u Bosnu prema ova tri izveštaja, pa samim tim nije jasno da li je išao baš Bernard ili neka druga dvojica nadbiskupa. Takođe, dotična tvrdnja se ne može prihvatiti i zbog toga što dotična hronika ne pominje samo put u Bosnu, već i u Zahumlje u kojem je navodno osvećen rimokatolički hram Sv. Kozme i Damjana, a na poziv navodnog humskog župana Jurče. Nikada i nigde drugde nije zabeleženo da je nekakav Jurča ikada vladao Humom, a na ploči koja je kod mostarskog Blagaja nađena na ćirilici i koja svedoči o hramu sa tim imenom, stoji da je nekada na tom mestu bio hram podignut od župana Miroslava Nemanjića koji je bio pravoslavac. I koji je, čak, prema latinskim izvorima, iz svoje oblasti daleko pre navodnog osvećenja ovog zahumskog hrama proterao humskog biskupa koji je do kraja života živeo u Dubrovniku, jer ga je Miroslav kao navodni šizmatik zauvek izbacio iz svoje dijeceze. Da li je moguće da dubrovački nadbiskup ide da posveti hram županu koji se tako odnosi prema njemu potčinjenom lokalnom biskupu? Naravno da nije.
No, pored ovakvih istoričara koji na ovakav način recenziraju radove o istoriji srpske Bosne, stvarno nam nikakvi srbofobi iz reda Amerikanaca, Hrvata ili Bošnjaka nisu potrebni, mi srbofobiju praktikujemo bolje od njih!

Treće, u pogledu kanonske veze Crkve bosanske sa SPC.

Ako shvatimo da su Kulinovi verski prvaci iz Bilinopoljske izjave bili pravoslavni sveštenici na čelu sa protopopom (u izjavi označen kao magister, a u kasnijoj tradiciji kao djed), onda je jasno zašto je taj protopop kao djed kasnije samo jednom označen kao „episkop“ Radomir. Protopopovi su u to vreme bili episkopski zamenici i imali su svu čast i funkcije episkopa, osim prava da rukopolažu sveštenike – toga radi su svi bosanski sveštenici morali ići u Rašku po rukopoloženje. Tako, sasvim je normalno što su Srbi Bosne u svom djedu videli zapravo ličnost koja predstavlja episkopa i na neki način ga personifikuje. Da je djed zaista bio episkop, Tvrtka bi za kralja onda i krunisao djed, a ne neko od episkopa u Raškoj, o čemu je sam Tvrtko ostavio svedočenje.

Bosna je do polovine H veka bila jedna politička celina sa Raškom. A u istoriji Crkve su granice episkopija najčešće išle ruku pod ruku sa granicama provincija ili oblasti. Tako je i Bosna do polovine H veka imala jednog episkopa zajedno sa Raškom koji je stolovao u Rasu (a koji je bio potčinjen Arhiepiskopu u Ohridu). Od tada, Bosna se politički izdvaja od Raške u zasebnu celinu, ali taj korak nije pratilo i osnivanje nove episkopije sa episkopom koji bi stolovao u Bosni – da li su na Grke uticali mali broj vernika u dolini Bosne u to doba ili opasne vojnopolitičke okolnosti na granici sa Ugarskom da tu ne postave episkopa, ne možemo pouzdano znati. Ali, po svemu sudeći, Ohrid je odlučio pre Kulinovog vremena da u Bosnu pošalje protopopa koji će u ime Arhiepiskopa nadgledati skoro celokupan verski život u Bosni, uz asistenciju i pomoć (obavljanje hirotonija bosanskih sveštenika, pružanje elementarnog obrazovanja, slanje bogoslužbenog materijala, odeždi i sl.) najbližeg episkopa Bosni, a taj je u to doba bio svakako onaj u Rasu. Činjenica da su skoro svi spomenici i dokumenti Bosne srednjeg veka na ćirilici, nemoguće je objasniti drugačije nego time da je Bosna pretrpela jak versko-kulturni uticaj koji se širio po Balkanu upravo sa Ohrida, blagodareći prosvetiteljskom radu Klimenta i Nauma. Tragovi ohridskog uticaja na Bosnu će se videti i vekovima kasnije, kroz pojedine zbirke hrišćanskih tekstova (Hvalov zbornik iz XIV veka) koje po strukturi i stilu odgovaraju upravo starim ohridskim kodeksima. Izgleda da je „Crkva bosanska“ kao kanonski deo SPC imala bogoslužbenu autonomiju i specifičnosti, ali uz minimum nužnih dogmi i kanonskih imperativa koji su se testirali kroz rukopoloženje (i eventualno raščinjenje) svih sveštenika iz Bosne u Raškoj.[4]

I to je bila situacija sve dok Sveti Sava nije izborio kanonsku autokefaliju od Carigradske patrijaršije za Žičku Arhiepiskopiju. Ona se nije menjala ni nakon stvaranja SPC, samo sada „Crkva bosanska“ nije bila više potčinjena Ohridu, već Žiči kao njegovoj naslednici. Nemanjići su znali da oni nemaju efektivnu vlast nad Bosnom, da na Bosnu pretenduje ugarski kralj i da oni ne bi mogli da garantuju minimum bezbednosti episkopu koga bi postavili da stoluje u Bosni.

Osim toga, imali su iskustvo Grka sa dalmatinske obale. Nakon što se vizantijska vlast sa episkopima povukla iz vizantijskih gradova kao što su bili Zadar, Šibenik i Split, tamo su ipak ostali pravoslavni vernici na čelu sa protopopovima ili egzarsima Carigradske patrijaršije koji su se o njima duhovno brinuli sa nižim sveštenstvom, a uz logističku, materijalnu i duhovnu pomoć Dalmaciji najbližeg grčkog episkopa (u smislu saobraćaja morskim putem), a to je bio episkop Zakintosa. U bosanskom slučaju, „Crkva bosanska“ se najverovatnije oslanjala na pomoć od strane Dabarske Episkopije (što implicira krvožedni obračun papiste Stefana II Kotromanića upravo sa katedrom Dabarskog episkopa), ali možda u jednom kasnijem periodu i Humske Episkopije ili Mačvansko-beogradske Mitropolije.

Nemanjići su videli na grčkom primeru da je ovaj „niži profil“ crkvenog prisustva za zemlje u kojima se nalaze pravoslavni vernici nekadašnje Ohridske Arhiepiskopije (a čije su teritorije Nemanjići nasledili) mnogo bolji i po te vernike i po samu Rašku (vera se mogla očuvati i van Raške, a ne izazivati dodatno mađarski nasrtaj na Rašku). Da su postavili srpskog episkopa u Bosni, Mađari bi to protumačili kao nemanjićku pretenziju na njihovu državu, što bi moglo samo da pogorša ionako fragilan položaj Raške naspram Ugarske. Tek kada je kralj Dragutin dobio Mačvu, Usoru i Soli (Tuzlu i donje Podrinje) na vladavinu od ugarskog kralja, mogao se hirotonisati i srpski mitropolit upravo u toj oblasti kao mačvansko-beogradski mitropolit. Tačnije, srpskog vladara je pratio i respektivni episkop.

Osim činjenice da je Tvrtko krunu dobio od srpskog episkopa, postoje još neki podaci koji svedoče o jasnom postojanju kanonskog interesa SPC za Bosnu u to doba (ponavljamo da su srpski arhivi pretrpeli stradanja od Turaka, što nije slučaj sa latinskim arhivima, te je stoga suludo izvlačiti zaključak o nepostojećim ili slabim kanonskim vezama Raške i Bosne samo na osnovu manje dostupnog istorijskog materijala):

Ostao je zabeležen pomen „episkopa Bosne“ Vasilija Srpske Pravoslavne Crkve koji je živeo u vreme kralja Dragutina. Ne zna se da li je on bio i episkop neke od episkopija SPC (Mačvanske ili Dabarske najverovatnije) koji bi bio nadležan i za Bosnu ili je u pitanju bio hirotonisani episkop isključivo nadležan za Bosnu (manje verovatno) samo sa katedrom van Bosne, dok je Bosnom upravljao „na daljinu“ preko protopopova, kako smo rekli. Ali, svakako je postojao, i imao je Bosnu kao svoju nadležnost. Vek i po kasnije, o pravoslavnom episkopu Bosne svedoči i carigradski patrijarh Sholarije u pismu sinajskim monasima.
U testamentu Stefana Vukčića Kosače kao svedoci stoje potpisi Mileševskog Episkopa Davida i člana „Crkve bosanske“ gosta Radina. Malo je verovatno da bi u to vreme mileševski mitropolit stavljao potpis u istom svojstvu svedoka na bilo koji dokument koji bi potpisao neko ko je bio bogumil, raskolnik ili Latin, tj. Da bi bilo šta supotpisao sa dotičnim nije imao kanonsku vezu.[5]
Još polovinom XV veka, Latini su se žalili papi na srpskog despota i njegovog mitropolita kako sprečavaju Latine da u Bosni vrše prozelitski rad među tamošnjim „jereticima i šizmaticima“. Da srpski episkopi nisu imali kanonske veze i pastirsku brigu za tadašnju Bosnu i tamošnji narodom, Latini sigurno ne bi pisali ovako nešto papi (ni u teoriji).
Na kraju krajeva, ukoliko bismo prihvatili dve dominantne ideje o kanonskom statusu „Crkve bosanske“ koje su razvili nosioci „anitbogumilskog tabora“ Vaso Glušac i Miodrag Petrović (bez obzira na sve njihove zaista ogromne zasluge u smeru demaskiranja svih laži „bogumilskog/rimokatoličkog tabora“ o tobožnjoj nepravoslavnosti Bosne) – završili bismo u velikom paradoksu.Glušac je zastupao tezu o jednom episkopu-djedu koji predvodi „Crkvu bosansku“ koja nije bila u opštenju sa drugim Pomesnim Crkvama. Prvo, u istoriji nije poznato da je postojala neka Crkva koja se mogla okarakterisati kao pravoslavna, a da je nijedna druga Pomesna Crkva ne priznaje. A drugo, i još bitnije, nije poznato kakva je to Crkva koja ima samo jednog episkopa, koja se ne sastoji od sabora po činu jednakih arhijereja. Tako da se ova teza mora odbaciti kao potpuno nesaglasna sa tadašnjim kontekstom u kom su obitavale sve pomesne pravoslavne crkve.

Petrović je tvrdio da su „Crkvu bosansku“ činili samo ugledni bosanski mirjani koji nisu imali svešteni čin, jer je ta „Crkva bosanska“ služila samo kao političko-diplomatsko-sudsko telo koje je pomagalo bosanskom vladaru u čisto svetovnim funkcijama. Po Petroviću, termin „crkva“ (ἐκκλησία) u Bosni nije imao tadašnje ili današnje značenje (verska institucija pravoslavnih vernika), već čisto antičko značenje (skup ljudi) koje je navodno ostalo u Bosni u tom smislu još od vremena kada su Vizantinci efektivno vladali Bosnom. Dok je episkop (ἐπίσκοπος) takođe, navodno, imao ne današnje značenje ili ono iz srednjeg veka (onaj koji nadgleda određenu eparhiju pravoslavne Crkve kao vrhovna vlast u svom domenu), već čisto antičko značenje episkopa kao čoveka koji nadzire bilo koju stvar, kao opet navodno ostatak vizantijske civilne uprave. Međutim, to takođe ne može kontekstualno da bude prihvatljivo. Koliko znamo, nigde u srednjem veku pa do danas (čak ni u samoj Vizantiji ili postvizantijskom svetu) termin „crkva“ i termin „episkop“ nemaju čisto svetovno značenje, već upravo i jedino versko. I ne vidimo zašto bi u Bosni to bio jedini izuzetak. S druge strane, za protopopove u Srbiji znamo da nisu imali samo bogoslužbene poslove, već i sudske, političke i diplomatske, tako da i svetovni aspekt „Crkve bosanske“ takođe nije prepreka da se tvrdi kako su nju činila i sveštena lica koja nisu bili monasi, već mirski sveštenici.

Zato, jedino što je kontekstualno prihvatljivo jeste tvrditi da je „Crkva bosanska“ bila dogmatski i kanonski deo Ohrida i SPC (preko ohridsko-raških protopopova i obavezne svešteničke hirotonije u Raškoj), ali sa određenim bogoslužbenim specifičnostima i lokalnom etikecijom svešteničke hijerarhije koje su pripadale isključivo Bosni kao zasebnoj političkoj celini.

Da zaključimo. Na osnovu svega iznetog, kompletira se mozaik verske istorije Bosne srednjeg veka. Srbi u Bosni (i vladari i vlastela i narod) su po pravilu pravoslavne veroispovesti, u kanonskoj vezi sa pravoslavnim Ohridom, odnosno potom pravoslavnom Žičom. Pojedini banovi i kraljevi su sa elitnim delovima „Crkve bosanske“ vrlo kratko padali u papizam iz straha od zapadne krstaške najezde (kao Kulin), da bi se brzo vratili u pravoslavlje čim bi opasnost minula. Samo jedan ban i dva zadnja kralja su istinski prihvatili latinsku jeres (uz verovatno još neke sveštenike iz vrha „Crkve bosanske“ koje je SPC anatemisala da bi rukopoložila nove pravoverne sveštenike za „Crkvu bosansku“ čim bi to prilike dozvolile). Pravih bogumila u Bosni nikada nije bilo.

[1] U pitanju su jedan publikovan („Pravoslavna ‘Crkva bosanska’ kao deo Srpske Pravoslavne Crkve – srpsko Pravoslavlje na poluostrvu Pelješcu i u Bosni u srednjem veku“, Sveti Knez Lazar, godina XXIX, broj 41/42 (107/108), (2021), 27-111) i jedan još uvek nepublikovan rad pod nazivom „Bilinopoljska izjava kao dokaz pravoslavne Bosne bez bogumila“.

[2] Ko bude želeo, može u komentarima ovog članka da mi postavi pitanja na koja ću u skladu sa mojim vremenom odgovoriti (o izvorima koje sam koristio, potrebnim dodatnim pojašnjenjima, uputima sa moje strane i slično).

[3] Nije isključeno da se i druga imena koja su anatemisana u Sinodiku odnose i na djedove koji su zajedno sa banom pali u papizam i kao takvi prokleti. No, nakon njih i bana Stefana, sasvim sigurno su izabrani novi djedovi pravoslavne vere pod novim pravovernim kraljem, što se može videti iz potonjih žalopojki franjevaca i pape na verske prilike u Bosni.

[4] U tom ključu treba tumačiti i specifične lokalne termine „djed“, „gost“ i „starac“ kao elitne funkcije u „Crkvi bosanskoj“. I u današnje vreme, narod vladiku u nekim delovima Srpstva zna da oslovi sa „deda“, tako da nije čudno što su i u ono vreme Srbi Bosne, episkopskog zamenika koji je po godinama bio sasvim sigurno star, zvali „djed“. „Gost“ i „starac“ su bili nazivi za sveštenike nižeg ranga od protopopa-djeda, verovatno na osnovu godina staža ili zasluga u službi.

[5] Doduše, pomenuti carigradski patrijarh Sholarije je pisao sinajskim monasima da je Stefan Vukčić Kosača prešao u pravoslavlje blagodareći misionarskom radu episkopa Bosne, ali se tu po svemu sudeći radilo o definitivnom opredeljenju Kosače da se ne odriče pravoslavlja zarad papizma, s obzirom da je jedno vreme flertovao sa idejom da prizna Rim, obećavši papinim delegatima da će promeniti veru. Kosača je bio humski vladar u kom bogumila nikada nije bilo, tako da se Sholarijev pogrdan termin „kudugeri“ od kojih je Kosača pobegao mogao odnositi samo na papiste. No, to nije bilo ništa novo u tom dobu, i sam Stefan Prvovenčani i drugi srpski vladari su imali slična iskušenja.

Izvor: Stanje stvari