Maslenjikov za IN4S: Crna Gora ne treba žrtvovati odnose sa Rusijom zarad budućeg – ko zna kada – članstva u EU

„Bojim se da smo znali i poznajemo NATO bolje od njegove „odgovorne članice“ Crne Gore, vrlo dobro smo svesni da nikoga u alijansi nije interesovalo niti interesuje mišljenje Podgorice. Takođe smo smatrali i još uvek smatramo da bilateralne odnose ne treba žrtvovati da bi se Crna Gora uvukla u NATO, što se desilo, kao što je dobro poznato, protiv volje većine stanovništva zemlje. Isto tako ne treba žrtvovati odnose sa Rusijom zarad budućeg – ko zna kada – članstva u EU“, rekao je za portal IN4S NJ.E. ambasador Rusije u Crnoj Gori, Vladislav Maslenjikov.

Poznato nam je da se Vaš mandat u Crnoj Gori uskoro završava. Predstavljali ste Rusku Federaciju u veoma turbulentnom periodu tokom kojeg su se naši narodi suočili sa brojnim i velikim izazovima. Kako biste ocenili odnose između Ambasade Ruske Federacije i zvanične Crne Gore pre promena nastalih 30. avgusta 2020. godine, u svetlu činjenice da su nekada vladajuća Demokratska partija socijalista i njihov lider Milo Đukanović, od ruskih saveznika postali očigledni neprijatelji?

U vreme početka mog rada u Podgorici u avgustu 2019. godine, bilateralni odnosi Rusije i Crne Gore su već pretrpeli ozbiljnu štetu, bili su gotovo zamrznuti, i to ne našom krivicom. Problemi nisu počeli ulaskom Crne Gore u NATO, već nešto ranije. Mislim da su neodgovorne akcije Podgorice da „istisne“ ruske investitore iz zemlje, uključujući i velike projekte, za koje su nas crnogorske vlasti ranije bukvalno molile da im se pridružimo, podstakle pogoršanje odnosa. „Institucionalizacija“ neprijateljskog ponašanja tadašnjeg crnogorskog rukovodstva bila je priključivanje Podgorice antiruskim sankcijama EU 2014. godine. A još je to bila inicijativa same Podgorice, niko je nije terao da prati ove odluke EU. Barem su nam tako tada govorili u Briselu.

Dalje, ozbiljan udarac rusko-crnogorskim odnosima nanela je potpuno lažna priča o navodnom „pokušaju državnog udara“ u Crnoj Gori u jesen 2016. godine. U principu nas ne zanima da li je to bila sopstvena improvizacija tadašnje vlasti u Podgorici ili su scenario predložili zapadni „partneri“, kako smatraju mnogi u Crnoj Gori. Bilo kako bilo, prvobitna presuda od maja 2019. godine naknadno je dva puta poništena: prvo je poništena od strane Apelacionog suda Crne Gore u februaru 2021. godine, zatim je bukvalno pre mesec dana, u julu 2024. godine, na ponovnom suđenju izneta oslobađajuća presudom svim optuženima u ovom predmetu, među kojima i dvojici ruskih državljana. Naravno, pozdravljamo oslobađajuću presudu crnogorskog suda, koja je još jednom ubedljivo potvrdila apsurdnost navoda o navodnoj umešanosti Rusije u pokušaje organizovanja bilo kakvih nezakonitih radnji na teritoriji Crne Gore. Takvi navodi su od početka bili neosnovani, neutemeljeni i očigledno su bili po narudžbini.

Ali da se vratimo na situaciju iz 2019. godine, mogu da kažem da je već tokom prvih kontakata sa mnom kao novim ambasadorom, tadašnje rukovodstvo u Podgorici imalo neke pomirljive intonacije i signale, iako prilično čudne, kao da je u očekivanju da će ruska strana biti zainteresovana za unapređenje odnosa sa Crnom Gorom, koja bi sada mogla da bude gotovo „prijatelj“ Rusije u NATO-u. Očigledno se očekivalo da će od ovako „primamljive“ perspektive Rusija uzimati zdravo za gotovo štetu koju je Podgorica nanela bilateralnim odnosima, zatvarati oči pred istiskivanjem velikih ruskih investitora iz Crne Gore, neprihvatljivom rusofobnom retorikom rukovodstva zemlje i medija i agresivnom kampanjom koju je DPS pokrenuo protiv Srpske pravoslavne crkve. Ali bojim se da smo znali i poznajemo NATO bolje od njegove „odgovorne članice“ Crne Gore, vrlo dobro smo svesni da nikoga u alijansi nije interesovalo niti interesuje mišljenje Podgorice. Takođe smo smatrali i još uvek smatramo da bilateralne odnose ne treba žrtvovati da bi se Crna Gora uvukla u NATO, što se desilo, kao što je dobro poznato, protiv volje većine stanovništva zemlje. Isto tako ne treba žrtvovati odnose sa Rusijom zarad budućeg – ko zna kada – članstva u EU.

Poznati ste kao prijatelj Srpske pravoslavne crkve. Kako ste gledali na borbu naroda za zaštitu svetinja?

Svakako izuzetno poštujem Srpsku pravoslavnu crkvu. Ova autokefalna pomesna pravoslavna crkva je najveća verska zajednica ne samo u Crnoj Gori, već i u regionu Zapadnog Balkana. Ruska pravoslavna crkva i Srpska pravoslavna crkva održavaju sestrinske odnose. Usvajanje „Zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica“ od strane Skupštine Crne Gore krajem 2019. godine izazvalo je ozbiljnu zabrinutost u Rusiji, ne mislim samo na Ministarstvo spoljnih poslova, već i na javno mnjenje uopšte. Radilo se o jačanju administrativnog pritiska na SPC kako bi je zapravo istisnuli iz Crne Gore i zamenili na raskolničku nepriznatu „Crnogorsku pravoslavnu crkvu“. Ovaj zakon, koji je tada usvojila Skupština, a potpisao tadašnji predsednik države Milo Đukanović, ne samo da je ozbiljno uticao na interese crnogorskih eparhija SPC, već je imao i očigledan međunarodni aspekt. Svesni smo da je suprotstavljanje DPS-a Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila deo šire zapadne kampanje za podrivanje pozicija svetskog pravoslavlja. Zapravo su jedinstvo i kohezija pravoslavnog sveta i očuvanje njegovih viševekovnih načela bili ugroženi. Tada je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije naglasilo potrebu za neizostavnim poštovanjem zakonskih prava kanonskih pravoslavnih crkava. Uvereni smo da su zanemarivanje njihovog mišljenja, zadiranje u realije nastalih tokom istorije, pokušaji uzurpacije imovine i veštačko stvaranje uslova za razdvajanje vernika prožeti velikim problemima.

Što se tiče mojih ličnih utisaka o tim događajima, moram da kažem da su razmere protesta protiv ovog zakona, masovnih protestnih povorki, litija, bile bez presedana. Nekoliko puta sam video ovakve proteste u Podgorici i na priobalju, i bilo je jasno da se radi o fenomenu izuzetnih, istorijskih razmera. Dobro se sećam kako su mnoge zapadne diplomate tada pokušale da „umanje“ značaj protesta, veoma je indikativno da je većina zapadnih ambasadora odlučila da ode na odmor u avgustu 2020. godine, ne očekujući da će izbori dovesti do bilo kakvih promena u Crnoj Gori.

Nakon 3 decenije vladavine DPS-a i njihovih političkih partnera dočekali smo pomenute promene 30. avgusta i promenu režima. Da li su se ove promene, barem u nekim aspektima, odrazile i na odnose sa zvaničnom Crnom Gorom?

Zapravo, o tome sam već govorio, poslednje dve vlade DPS-a ostavile su naše odnose u ruševinama, vlada Zdravka Krivokapića pokušala je da konzervira te ruševine i pretvori ih u muzejski predmet, ali onda je vlada Dritana Abazovića čak i te ruševine sravnila sa zemljom. Sa Krivokapićevom vladom uspeli smo da napravimo neki pozitivan napredak u bilateralnim odnosima. Obnovljeni su kontakti na ministarskom nivou, a 2021. godine su 4 crnogorska ministra posetila Rusiju. Crnogorski državni aparat je, inače, teško podneo uključivanje zemlje u spisak država koje preduzimaju neprijateljske akcije protiv Rusije, ali bespoovorno priključivanje Podgorice bilo kakvim odlukama o sankcijama EU od 2014. godine teško da se može smatrati prijateljskim korakom.

Sada, na međudržavnom nivou, odnosi Rusije i Crne Gore jednostavno ne postoje, Podgorica ih je zamrzla. Ova sumnjiva zaostavština DPS-a se, začudo, pokazala sasvim prihvatljivom za sve vlade nakon avgusta 2020. godine, a najveći izazov za naše odnose je da ih odmrznemo. Podgorica će u svakom slučaju morati da preduzme prvi korak. Zasada dobijamo potpuno različite signale. Tako iz vlade poručuju da su Crnoj Gori potrebni neki „ispravni“ investitori. Odnosno, kako treba čitati između redova, sadašnji glavni investitori su, uključujući i Rusiju, pogrešni? Koliko je konferencija sa američkim investitorima proteklih godina održano u Podgorici i kako je to uticalo na obim američkih investicija u Crnoj Gori?

Kao što je Šekspir rekao, mnogo buke ni iz čega.

Dok se u Podgorici zadovoljava maštanjima o „ispravnim investitorima“, Rusija i Srbija se smenjuju na prvom i drugom mestu na listi najvećih investitora u Crnoj Gori tokom čitavog 21. veka. Obim ruskih investicija je 2023. godine iznosio 112,5 miliona evra (11% od ukupnih SDI). To je očigledan pad u poređenju sa 127,2 miliona evra 2022. godine, ali nije toliko nagli pad u odnosu na druge zemlje koje ulažu u Crnu Goru. Obim SDI u 2023. godini je u ovom slučaju opao za 45%. Prema rezultatima prvih 5 meseci 2024. godine, Rusija je ponovo na drugom mestu sa obimom investicija od 54 miliona evra.

Crna Gora je, prateći evroatlantsku politiku, protiv volje većine svojih građana, vrlo revnosno uvodila sankcije Rusiji. U tom kontekstu, da li smatrate da bi Podgorica mogla da bude opreznija i da više poštuje viševekovno prijateljstvo naših naroda i istorijsku činjenicu da bez Rusije ne bi bilo Crne Gore?

Crnogorske vlasti su, naravno, napravile ogromnu grešku, što bi rekli „pucale su sebi u nogu“, uključivši se u antirusku kampanju sankcionisanja. Crna Gora je 2014. godine, kao evropski kandidat, odlučila da se pridruži antiruskim sankcijama EU, odnosno tadašnja vlada Mila Đukanovića napravila je takav gest prema Briselu u nadi da će ubrzati proces evropskih integracija. Tačnije, računajući na to da će EU „zatvoriti oči“ na neaktivnost Podgorice u pogledu reformi koje se traže od „evropskih kandidata“, pre svega u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Ova računica je bila naivna i, naravno, nije dala crnogorskim vlastima željene rezultate. Štaviše, na osnovu mog profesionalnog iskustva od 25 godina interakcije sa Evropskom unijom, mogu vam reći da je ovo bila klasična greška u pregovorima sa Briselom, sami smo je napravili nekoliko puta. Nikada ne činite usluge Evropskoj uniji računajući na recipročni gest. Brisel će prihvatiti vašu uslugu, neće reći ni „hvala“, a vama će postaviti bezbroj uslova koji moraju biti ispunjeni pre nego što EU razmisli o nekom sitnom uzvratnom koraku.

Upravo to se desilo Podgorici. Neupitno priključivanje odlukama o sankcijama EU od 2014. do 2024. godine ni na minut nije ubrzalo proces evropskih integracija Crne Gore. Ali upravo je Podgorica stvorila presedan da se evropski kandidat pridruži antiruskim merama, Briselu se to dopalo, a u budućnosti su članice EU počele da zahtevaju da se i druge zemlje kandidati bez pogovora priključe spoljnopolitičkim odlukama Evropske unije.

Dalje, koliko znam, vladi Krivokapića je u Briselu rečeno da bez nastavka pridruživanja antiruskim sankcijama Podgorica neće dobiti pristup fondovima EU. Inače, pristup ovim sredstvima, uprkos ranijim nagoveštajima, nikada im nije dat. Čak se i premijer Milojko Spajić javno požalio na to ranije ove godine u Briselu. Tako za 10 godina pridruživanja antiruskim sankcijama Crna Gora ne samo da nije dobila ništa od EU za to, već je izgubila i oko 4 milijarde evra od raskida ekonomskih veza sa Rusijom. Rusija, s druge strane, nije ni primetila vaše sankcije u ekonomskom smislu.

A očekivanje da će se sve to „isplatiti“ dok se krećete evropskim putem nije opravdano. Uprkos aktuelnim obećanjima EU i signalima intenziviranja procesa njenog proširenja na Zapadni Balkan, Evropska unija ima i druge prioritete – Brisel sve više ulaže u crnu rupu u Ukrajini. I sredstva EU očigledno se brzo troše, otuda i otvorena krađa prihoda od ruskih aktiva, koju Brisel namerava da usmeri prvo u svoje džepove, a ne direktno u kijevski režim. U međuvremenu, 413 miliona koji su Crnoj Gori obećani iz Plana rasta EU za Zapadni Balkan iznenada je opalo za 30 miliona. Da ne govorimo o nerealnom zadatku da 2028. godine postane 28. članica EU. Inače, ovde se niko ne seća nagoveštaja koje je EU dala Krivokapićevoj vladi o mogućnosti članstva od januara 2024. godine.

Učestvovali ste na brojnim narodnim susretima, kulturnim i umetničkim događajima. Da li ste u kontaktu uživo sa građanima Crne Gore osećali i u kojoj meri ste osjećali ljubav našeg naroda? Šta ste najčešće čuli i osećali?

Svih 5 godina rada u Crnoj Gori, stalno sam osećao prijateljsku, pa i bratsku podršku i brigu Crnogoraca. Siguran sam da su viševekovna istorijska, kulturna i duhovna bliskost naših naroda i naše iskreno prijateljstvo jaki i da to nikakve prolazne geopolitičke okolnosti neće promeniti.

U Podgorici se stalno govori da 78 odsto stanovništva podržava pristupanje zemlje EU i to je manifestacija slobodne volje Crnogoraca. Ali 71,3 odsto Crnogoraca protivi se sankcijama protiv Rusije, a broj onih koji su nezadovoljni sankcijama raste, pre godinu dana bio je 66 odsto. I skoro 80% Crnogoraca je protiv zabrane ruskih medija. A to je isto manifestacija slobodne volje Crnogoraca. U Briselu, naravno, ne žele da čuju za to.

A narod Crne Gore zapravo pokazuje veoma razuman stav, bar za neku budućnost: možete biti u EU i ne biti protiv Rusije. Ali, bojim se da to nije razlog zašto vaše pristupanje EU podržavaju Sjedinjene Države. Naravno, tužno je videti koliko je Evropska unija bila samlevena, koja sada tiho sluša uputstva Vašingtona o tome ko treba da postane sledeći član EU. Dobro se sećam kako je uoči velikog proširenja EU 2004. godine Džordž Buš mlađi javno savetovao da se određena zemlja primi u EU. Reakcija Evrope, posebno tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka, bila je munjevita, učtiva, ali besna – to se SAD-a ne tiče, EU će odlučiti koga i kada da pozove u svoje redove. I sada Vašington podržava pristupanje Crne Gore EU ne zbog velikog prijateljstva, već zato što su sa Bregzitom SAD izgubile svoj glavni kanal uticaja unutar EU i za buduće treba da prošire grupu svojih agenata uticaja. Dakle, da ne bude zabune – Amerikanci vide Crnu Goru kao potencijalni deo u mehanizmu njihovog uticaja unutar EU, u kojoj se već rotiraju poljski, češki i baltički zupčanici.

Verovatno ste upoznati sa utiscima vaših sunarodnika koji žive u Crnoj Gori. Da li se ovde osećaju kao da su među svojima, ili napeta i često prinudna „natofilija“ uzima svoj danak?

Mislim da statistika ljudi koji turistički dolaze iz Rusije u Crnu Goru govori sama za sebe, složićete se. Malo je verovatno da bi stotine hiljada Rusa svake godine dolazilo u Crnu Goru tokom četvrtine veka, da se iz nekog razloga ovde ne osećaju prijatno. Uprkos čudnim izjavama vlade da su navodno „uspeli da zamene“ ruske turiste, prošle godine je zemlju posetilo 246,7 hiljada gostiju, što je 10 odsto od ukupnog broja turista u zemlji i 24 odsto od broja noćenja. Uz to ruski turisti ovde troše znatno više novca od turista iz Zapadne ili Istočne Evrope.

Pored toga, u Crnoj Gori živi oko 27 hiljada ruskih državljana. Predsednik Rusije je prethodno rekao da ne vidi ništa loše u tome da ljudi žive i rade tamo gde im odgovara. Na želju Rusa da posete ovu prelepu zemlju ili da neko vreme žive u njoj još uvek ne utiču problemi u bilateralnim odnosima Moskve i Podgorice. Naši građani odlaze u Crnu Goru, znajući za gostoljubiv i prijateljski odnos crnogorskog naroda prema nama. Naravno, mogu se pojaviti neki problemi, ali to su izolovani slučajevi. Međutim, odbijanje pojedinih bankarskih poslovnica da obavljaju menjačke poslove za ruske državljane očigledno se ne uklapa u okvir tradicionalnog crnogorskog gostoprimstva.

Što se tiče „natofilije“ (kako čudna reč), ne vidim je u narodu Crne Gore, naprotiv, od običnih Crnogoraca možete čuti da su protiv učešća u alijansi u koji su zemlju uvukli političari. Poznato je da prilikom ulaska u NATO niko nije pitao za mišljenje narod Crne Gore. Očigledno, ako bi se ovo mišljenje tražilo, na primer, putem referenduma, onda rezultati, blago rečeno, ne bi zadovoljili ni tadašnje rukovodstvo Crne Gore, ni alijansu. Sada podrška članstvu u alijansi iznosi 44%, a 42% bi glasalo za izlazak iz NATO-a (ova cifra se povećala za 12% za 2 godine). I to su kalkulacije samog saveza, uzimajući u obzir činjenicu da članice NATO-a očigledno nisu radile na osnovu slučajnog uzorka ispitanika. Dakle, u stvarnosti broj protivnika alijanse ovde može biti veći. U tom kontekstu, „kalkulacije“ NATO-a o navodno naglo povećanoj podršci članstvu u alijansi od strane stanovništva Crne Gore, objavljene pre nedavnog samita NATO-a u Vašingtonu, jasno pokazuju kako „partneri“ Crne Gore ne oklevaju da manipulišu statistikom, javnim mnjenjem i medijima. Značajno je da ni ministar odbrane Crne Gore u intervjuu za „Glas Amerike“ nije mogao jasno da objasni fenomen ovakvog „porasta“. Mislim da ne treba zaboraviti da o rastućoj podršci NATO-u u Crnoj Gori govore isti oni mediji koji sada intenzivno prikazuju rast rejtinga Kamale Haris u SAD, a pre mesec i po dana govorili su o odličnom zdravstvenom stanju Džozefa Bajdena.

U našem narodu je ukorenjeno mišljenje da je ruski vojnik nepobediv, a ruska kultura neprevaziđena. Da li ste zadovoljni nivoom poznavanja ruske kulture u Crnoj Gori, i koliko ste uspeli da je promovišete u Crnoj Gori?

Prvo da vam ispričam jednu smešnu epizodu. Prvih dana mog rada u Crnoj Gori bilo je nekih tehničkih poteškoća sa prijemom crnogorskih TV kanala u mom kabinetu, otišlo je par dana da se one otklone. I tako, kada je sve bilo u redu, uključim televizor i prvo što vidim na crnogorskom kanalu je film Šahnazarova „Ana Karenjina“ na ruskom jeziku sa prevodom. Od tada sam više puta imao priliku da se uverim da je ruska kultura ne samo dobro poznata u Crnoj Gori, već i veoma tražena u crnogorskom društvu. Za razliku od niza zapadnih zemalja, ovde nije bilo znakova „ukidanja“ ruske kulture. Na koncertima se izvodi muzika Čajkovskog, Musorgskog, Rahmanjinova, Šostakoviča i drugih naših velikih kompozitora. Poznaju i vole našu književnost: Puškina, Tolstoja, Čehova, Dostojevskog, Bulgakova, Visockog, prevode dela savremenih autora. Crnogorski pisci se svake godine okupljaju kod spomenika Puškinu u Podgorici na njegov rođendan i čitaju i Puškinovu, i svoju poeziju. Čuvene stihove Visockog o Crnoj Gori i Crnogorcima mislim da bi svako ovde mogao da citira.

Naravno, Ambasada veliku pažnju posvećuje daljoj promociji i popularizaciji ruske kulture u svom radu. Organizovali smo veliki broj izložbi, bilo je koncerata ruskih muzičara, a 2022. godine i obilazak teatra „Brjancev“ iz Sankt Peterburga. Podržavamo društvene inicijative i inicijative građana Crne Gore usmerene na jačanje naših viševekovnih istorijskih, kulturnih i duhovnih veza, poput „Dana Romanovih“ u Nikšiću. Ovog leta u Nikšiću radi i prva letnja škola ruskog jezika. U proteklih 5 godina u Crnoj Gori su se pojavila 3 nova spomenika ruskim istorijskim ličnostima: maršalu Žukovu u Beranu i Svetom knezu Aleksandru Nevskom u Andrijevici i Nikšiću. Želim da naglasim da je inicijativa za postavljanje ovih spomenika u svim slučajevima potekla od crnogorskih građana, od stanovništva ovih opština, a ambasada je, naravno, sa zadovoljstvom podržala ove inicijative i doprinela njihovoj realizaciji.

S tim u vezi, rekao bih da je lako raditi na promociji ruske kulture u Crnoj Gori, pošto želja dolazi sa obe strane.

Ruski narod u Ukrajini je godinama progonjen, narušena su im osnovna ljudska prava, izbačen je ruski jezik, a pravoslavna crkva je brutalno napadnuta. Da li vidite neke sličnosti u odnosu ukrajinskih vlasti prema Rusima i bivšeg režima prema Srbima u Crnoj Gori?

Ukrajina je, naravno, najradikalniji primer države koja gubi suverenitet i pretvara se u marionetsku državu, gde ne samo da nacionalne interese zamenjuju interesi zapadnih gospodara, već rukama Ukrajinaca se vodi hibridni rat kolektivnog Zapada protiv Rusije, što bi se reklo „do poslednjeg Ukrajinca“. Šta se desilo sa suverenitetom, nezavisnošću, neutralnim statusom, prioritetom ljudskih prava i nacionalnih manjina i drugim dobrim namerama, koje su deklarisali kada se moderna Ukrajina pojavila početkom devedesetih godina? Sve je to sada izopačeno ili zaboravljeno. Umesto toga, vidimo autoritarni, militaristički, rusofobni režim sa zapadnim oružjem koji ispoveda neonacističku ideologiju u ruskom susedstvu. Eto kako se degenerisala Ukrajina. U ovom sadašnjem obliku i pod sadašnjim režimom, ova zemlja predstavlja direktnu pretnju bezbednosti i miru na ruskim granicama, što se pokazalo nedavnom invazijom Oružanih snaga Ukrajine na teritoriju Kurske oblasti Rusije. Takva Ukrajina je izvor nestabilnosti ne samo u Evropi, već i širom sveta. Neprihvatljiva situacija nastala tokom godina uz punu podršku Zapada, zapravo, izazvala je ukrajinsku krizu i zahtevala adekvatan odgovor, što je dovelo do početka specijalne vojne operacije. Čiji će ciljevi nesumnjivo biti ostvareni.

Što se tiče paralela sa situacijom u Crnoj Gori pod bivšim režimom, teško je ne primetiti da su se neki procesi odvijali po veoma sličnim scenarijima. Od Ukrajine su dosledno i sa jasnim ciljem pravili „Antirusiju“, svi smo čuli šta Zelenski i predstavnici njegovog režima govore o Rusima u Ukrajini. Za njih su to drugorazredni ljudi, ili čak „neljudi“, sam Zelenski je koristio taj termin. Zemlja već godinama prolazi kroz totalnu ukrajinizaciju, postoji zakonska zabrana svega ruskog i vezanog za Rusiju, borba protiv ruske kulture i istorije, spomenika zajedničke istorijske prošlosti. Izvršen je raskol pravoslavne crkve, a kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva se žestoko progoni. Slični procesi, iako ne u ovako radikalnim i ekstremnim manifestacijama, posmatraju se i u Crnoj Gori u odnosu na njeno srpsko stanovništvo i u pogledu opozicioniranja Srbiji, revizije zajedničke istorijske prošlosti i tako dalje. Scenariji su slični, oseća se da ih je „ista ruka“ razvila. Neki elementi ovih scenarija su „izbrušeni“ u Ukrajini i ovde primenjeni, neki, možda, obrnuto. Srećom, u crnogorskom društvu postoji shvatanje da ovi scenariji dolaze sa spoljne strane i škode Crnoj Gori i njenom narodu. Ipak, u ovom ili onom obliku, princip „zavadi pa vladaj“ nastaviće da primenjuju zapadni igrači ne samo u Crnoj Gori, već i šire u regionu Zapadnog Balkana. Rizikujem da izazovem još jednu dozu kritike u Podgorici, ali mislim da Crnogorci treba da imaju u vidu da gromka „titula“ Crne Gore kao najnaprednijeg evropskog kandidata nije samo i nije toliko pohvala za Podgoricu, već i signal Beogradu – evo kako treba da se pokorava volji Brisela uprkos nacionalnim interesima.

Vi ste, kao sin slobodoljubive Rusije, mnogo puta odavali počast našim junacima i mučenicima, posećivali mesta stradanja srpskog naroda, od Pive do Velike. Skupština Crne Gore usvojila je nedavno rezoluciju o genocidu u Jasenovcu. Koliko mislite da je ovo važno?

Mislim da je sećanje na tragične stranice istorije Drugog svetskog rata važno kako se ništa slično ne bi ponovilo. U tom kontekstu bih razmotrio rezoluciju koju je usvojila Skupština Crne Gore o genocidu u logorima Jasenovac, Dahau i Mauthauzen. Poslednjih godina svi smo, nažalost, videli neprihvatljive pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata. U Nemačkoj su mnogi političari dugo verovali da Nemci nikome ništa ne duguju za Drugi svetski rat, u baltičkim zemljama, i u samoj Ukrajini vidimo pokušaje ne samo da se opravdaju pristalice nacizma, već i da ih proglase navodno borcima za slobodu i slično. Želim da vas podsetim da se sramne povorke sa bakljama i godišnji marševi u čast letonske SS- legije, manifestacije u čast nacističkih kolaboracionista u drugim baltičkim zemljama, sve to dešava u sadašnjoj Evropskoj uniji, upravo onoj kojoj Crna Gora toliko teži. I briselske institucije i druge zemlje članice EU zatvaraju oči pred ovim manifestacijama. Nažalost, Crna Gora već nekoliko godina, zajedno sa zemljama članicama EU, glasa u Generalnoj skupštini UN protiv rezolucije „Borba protiv veličanja nacizma, neonacizma i drugih vrsta praksi koje doprinose eskalaciji savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i srodne netolerancije“. U novembru 2023. godine 112 država glasalo je za ovu rezoluciju, koju je pripremila Rusija u saradnji sa desetinama zemalja. Crna Gora je glasala protiv. S druge strane, kao što znate, Crna Gora je u maju ove godine glasala za rezoluciju Generalne skupštine UN o Srebrenici, što je još jedan neodgovoran pokušaj Zapada da prepišu istoriju i interpretaciju okolnosti vezanih za međuetnički sukob na prostoru bivše Jugoslavije prilagodi svojim geopolitičkim interesima. Ovaj dokument ima jasno izražen politizovan antisrpski karakter, samo će pogoršati postojeće nesuglasice na Balkanu i ojačati konfliktni potencijal u regionu. Pritom su usvajanje rezolucije o Srebrenici aktivno podržali predstavnici zemalja NATO-a, a upravo oni snose glavnu odgovornost za tragične događaje u Jugoslaviji. Među glavnim inicijatorima ovog antisrpskog poduhvata je Nemačka, na čijoj savesti je najveći genocid u istoriji čovečanstva tokom Drugog svetskog rata, za koji, kako se sada veruje u Berlinu, Nemačka nikome ništa ne duguje.

Veliki Vladimir Visocki je pevao da mu je žao što nema dva korena i što ne zove Crnu Goru svojom drugom otadžbinom. Da li ćete na kraju poneti i slične emocije i uspomene iz Crne Gore?

Sumirajući proteklih 5 godina, želim da kažem da sam imao veliku sreću da radim u Crnoj Gori, da svedočim istorijskim promenama u vašoj zemlji, da se sretnem sa najzanimljivijim ljudima iz različitih sfera života. U mojoj više od 30 godina dugoj diplomatskoj karijeri bilo je mnogo stvari. Bilo je mnogo sunca u Južnoj Africi, mnogo kiša u Briselu, mnogo kulture i istorijskih veza u Holandiji. Ovde, u maloj Crnoj Gori, bilo je sve odjednom: mnogo sunca i kiše, mnogo kulturnih i istorijskih veza. Ali nigde drugde nisam vidio toliko iskrene ljubavi naroda prema našoj zemlji i toliko podrške naroda kao u Crnoj Gori. To se ne može zaboraviti. Neprocenjivo je.

Siguran sam da su ključevi normalizacije i razvoja naših bilateralnih odnosa u Beranama i Nikšiću, Herceg Novom i Andrijevici, Tivtu i Pljevlji, Budvi i Plužinama, Zeti i Žabljaku, Mojkovcu i Danilovgradu, u Perastu, gde su pre 325 godina Rusi počeli da proučavaju moreplovstvo, u Kotoru, gde je pre 220 godina otvoren prvi ruski konzulat na Balkanu.

Naravno, postoji očigledan jaz između onoga što narod želi i postupanja crnogorskih zvaničnih vlasti prema Rusiji. I u ruskom i u crnogorskom društvu postoji veoma velika potražnja za normalizacijom naših odnosa i njihovim povratkom na nivo tradicionalno prijateljskih i bliskih.

Na kraju intervjua, naša redakcija se zahvalila na prilici da razgovara sa NJ.E. Ambasadorom ruskim Vladislavom Maslenjikovim.

Želimo mu sreću, i u ličnom i u profesionalnom aspektu, i da odnosi Crne Gore i Rusije postanu što topliji i bratskiji, odnosno onakvi kakvi treba da budu.