Mati Anastasija: Ima nade da Kosovo ostane naše

Svi znaju da kod nas nikada nije bilo bezbedno, ali mi monahinje u ovoj svetinji rešene smo da ostanemo, bez obzira na okolnosti. I koliko god nam smetala ova neizvesnost u pogledu bezbednosti, odnosno koliko god nam smetalo to što neki nisu ispunili svoju dužnost da nas zaštite, mi činimo ono što je do nas, i zbog toga nam je savest mirna.

* Svojevremeno ste rekli da vam uprkos tome što živite nebezbedno najviše nedostaju vernici. Da li je i sada tako?

– Osim o hramovnoj slavi, dolaze nam povremeno i raseljeni Srbi, ali nisu ovo vremena kao kada su nam dolazili peške sa svih strana. Sada, nažalost, vernici i posetioci nisu bezbedni ni kada dolaze autom, a najbliže srpske sredine su sela u opštini Srbica, Banje i Suvo Grlo.

* Osim u ova dva sela, Srba u Srbici više nema, a nije ih bilo ni pre 1999. godine?

– Srbica je posle Drugog svetskog rata, kada je počeo da se obnavlja manastir, zapamćena kao srpsko mesto u kojem nije bila nijedna albanska kuća. I u selima prema Glogovcu bilo je nastanjeno daleko više Srba nego Albanaca.

* Zbog čega su Srbi tada počeli da odlaze?

– Oni su zaista i tada trpeli neviđeni teror od Albanaca. Ali da su štićeni i da ih je zakon štitio, sasvim sigurno bi ostali ovde. Iseljavanje se samo još više nastavilo posle 1999. Oni koji su došli, navodno, sa zadatkom da nas zaštite, to ne čine niti su činili, i zato su Srbi masovno napuštali Kosovo.

* Ko je, po vašem mišljenju, najodgovorniji: međunarodna zajednica, Albanci, država Srbija, mi sami?

– Mislim da je u većoj ili manjoj meri svako od navedenih, ali i svako od nas pojedinačno odgovoran. Neću da govorim o tome kakvi su predstavnici međunarodne zajednice, Albanci ili naši političari, ne iz straha, već neću time da se bavim. Jer, kakvi god da su, mi smo ih kao narod zaslužili. Manji broj ljudi je uvek lako ućutkati, ali kada bi većina naroda znala šta hoćemo, onda bismo svi zajednički radili na tome.

* Čini se da smo se kao narod otuđili, nemamo vere, saosećajnosti, malo je onih koji drugima žele dobro…

– Mi sigurno nismo najgori narod. Uvek me je bolelo kada se prozivala srpska vojska da je navodno svašta radila na KiM. Sasvim sigurno je manje nedela radila od onog što rade druge vojske na svetu. I bila je mnogo korektnija od svih vojski sveta, to mogu da potpišem. Ali, u ratu se ne treba tražiti krivac, ko je šta uradio, već je suština ko je izrežirao rat, ali njega ne možemo staviti na optuženičku klupu.

* Kako to da su mnogi podržali Albance u želji da oteraju Srbiju sa Kosmeta?

– Tu je, nažalost, kao i uvek „radio“ interes, a ne suštinska podrška albanskim ciljevima. Međutim, pitanje je da li će se ispostaviti da oni koji su mislili da im je tada u interesu da podrže Albance, sada misle dugačije. Ostvarili su zacrtani cilj, a pitanje je da li im je isti interes i sada. A naša „krivica“ je svakako to što smo napravili kuću na raskrsnici. A što se tiče interesa i ciljeva zašto je to urađeno, njih je mnogo, počev od odlaganja i plasmana naoružanja pa do mnogo toga drugog.

* Ima li nade u opstanak, ali i povratak Srba na ove prostore?

– Nikada ne reci nikad! Jeste teško vreme, ali ništa nije nemoguće. Kako je sve ovo „došlo“, isto tako može i da „ode“. Znamo da nije ovde u pitanju to šta ljudi misle šta i kako treba da radimo, već da li vreme i okolnosti rade za nas. Ali, ništa nije nemoguće. Jer, ako je bilo moguće od većinskog matičnog naroda napraviti manjinu i potom je proterati, pa zašto nije moguće i vratiti narod.

* Kako vam se čini sadašnja situacija na Kosmetu, posle mučkog ubistva Olivera Ivanovića, i učestalog uništavanja imovine povratnika?

– Bezbednost ljudi je na veoma niskom nivou, sva prava srpskog naroda su pogažena, ljudi su u strahu i zabrinuti. Jer, ubistvo Olivera Ivanovića je za sve Srbe na Kosmetu strašan neljudski čin, čak i za one koji ga nisu podržavali u politici. Nažalost, mnogo ljudi je na Kosovu i Metohiji ubijeno na kućnom pragu, ljudi koji su bili posvećeni samo svojoj porodici. Žalosna je poruka da se na Kosovu i dalje ubijaju Srbi.

* Šta i kako može država Srbija da pomogne u rasvetljavanju ubistva Ivanovića i kako da pomogne svom narodu na Kosmetu?

– Ne bih sada mogla reći kako bi konkretno najviše pomogla i sigurno da postoje ljudi koji daleko bolje od mene znaju šta bi trebalo raditi. Ali, ono što je najvažnije i što je do nas, jeste da moramo biti istrajni i pre svega složni. Jer, samo složni možemo nešto učiniti i postići. Zato je crkva od velike važnosti na ovom prostoru, pogotovo što smo svedoci da je bilo i mnogo težih vremena nego što su ova trenutno. Ali narod kada vidi da su ga svi ostavili, pribegava Crkvi, tada mu vera daje snagu.

* Da li ima nade, i verujete li da će Srbi uspeti da se izbore sa problemima i hoćemo li sačuvati Kosovo?

– Na to pitanje ću vam odgovoriti jednom jedinom rečenicom: Hoćemo ga sačuvati ako to budemo želeli! Za opstanak Kosova u sastavu Srbije ne treba kriviti samo kosovski narod, jer Kosovo pripada svim Srbima. Zato je odgovornost naša kolektivna, a ne pojedinačna. Jedni to možda žele, drugi ne, treći bivaju primorani, ali jednostavno rečeno, kada je neko napadnut kao što je to čitav srpski narod zbog Kosova, mora se braniti na raspoložive načine. Kada ovo kažem, ne prizivam ratne opcije, već svakog pojedinca kojem je Kosovo u srcu da učini što je do njega.

* Kakva bi bila budućnost Srbije ukoliko Kosovo ne bi bilo njen deo?

– Mislim da Srbin ne može ni bez pravoslavne vere, i da neko ko će reći „ja sam neverujući“, ali dobar sam Srbin, nije u pravu. Na pitanje ću odgovoriti jednom anegdotom koju je napisao vladika Nikolaj, koji se osvrnuo na pauka koji je pleo sopstvenu mrežu. Onda je u jednom trenutku počeo da proverava svaku nit i konac kuda vodi ta mreža. Video je da svaki konac vodi nekuda, ali samo taj kojim se spustio na dno ne vodi nikuda i presekao je tu nit. Međutim, sekući tu nit pokidao je čitavu mrežu. Zato sam zapravao htela da kažem da niko ne može bez te početne niti koja je za Srbe – Kosovo.

Tajna Kosova

ALBANCI se i dalje šire, kupuju srpska imanja, grade, a mi?

– Sećam se jednog novinarskog pitanja tokom 2004. godine, kada smo najviše bili pogođeni, a ono je glasilo: u čemu je tajna Kosova? Mi monahinje, koje i sada strepimo prilikom svakog izlaska izvan manastirske kapije, a ni unutar njih nismo savim bezbedne, odgovorile smo da je tajna Kosova u stradanju, vaskrsenju i ljubavi.

Izvor: Novosti (Dragana Zečević)