Matija Bećković: Kosovo polje

Kradu mi pamćenje,
skraćuju mi prošlost,
otimaju vekove,
džamijaju crkve,
araju azbuku,
čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono
što nikome nisam uzeo,
moje lavre i prestonice,
ne znam šta je moje,
ni gde mi je granica,
narod mi je u najmu i rasejanju,
pale mi tapije
i zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Očni živac su mi odavno rasturili,
sad mi i beli štap otimaju,
žrtveno polje sa krvavom travom
ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
kažu da sam ja prodao,
zemlju koju sam od neba kupio
neko im je obećao.

Ko im je obećao,
taj ih je slagao,
što im ne obeća
ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
kivni što sam ih poznao.