Matija Bećković: U mraku se bolje vidimo

Da se postane i ostane pesnik, srećom ne odlučuju pesnici. Ta odluka je u nadležnosti drugih, nedostupnih i nevidljivih sila. Da je do pesnika i njihovih odluka – pesnicima ne bi bilo broja – kaže za „Novosti“ akademik Matija Bećković, odgovarajući na pitanje kada je odlučio da postane pesnik.

Svojom poezijom, esejima, zapisima i besedama, već pola veka neprestano i tvrdoglavo vraća elan srpskoj književnosti. Kako je to izgledalo i zvučalo na samom početku pisanja, sadašnji čitaoci mogu da saznaju u nedavno objavljenom reizdanju njegove prve knjige pesama „Metak lutalica“ iz 1963, koje je napravio „Buking“. Povodom svog jubileja, pesnik za slavljenički broj našeg lista govori o vremenu nekadašnjem i sadašnjem, odnosu sveta prema Srbiji, ali i o srpskom nemaru i manama, kulturi na nizbrdici u dobu kada talenat više nije dovoljan…

Kako ste se osećali kada ste ponovo uzeli u ruke i čitali te rane pesme, objavljene pre pedeset godina?

• Bilo je tu različitih uzbuđenja. Da ne zaboravimo da najpre pohvalimo izdavača koji je došao na dragocenu ideju da obnovi pojedine knjige kojih odavno nema, iz znamenitih edicija koje više ne postoje.

Za mene se, pored ostalog, tu krila i svojevrsna klopka za sujetu i testiranje ega. Iskrsla su pitanja: Da li sam i ja sam sebi dovoljan i jedini? Da li i na početku i na kraju bejah ja? I s radošću sam mogao da primetim da u meni još uvek ima mesta i za druge.

Kako su u to vreme živeli pesnici?

• Onako kako žive talentovani a nezaposleni. Talenat im je dovoljna uteha i nadoknada za glad. Sećam se kako je plaćanje po stihu uticalo na broj i dužinu stiha. Na kraju, stih se sveo na jednu jedinu reč. Kad su poznatom revolucionarnom pesniku koji je svake godine produžavao svoju jedinu poemu, predložili da je malo skrati, on se žalio: „Lako je njima da skraćuju! A ja kad izbacim jedan stih ukinem deci doručak. A kad prekrižim dva, deca mi ostanu bosa!“ Novina je što danas nije neophodno da budeš talentovan da bi bio proglašen za pisca. Važnije je da ispuniš neke druge uslove. Kao u onim najslavnijim vremenima – da si politički i partijski korektan i podoban, a idealno je ako si uz to i mentalni beskućnik i što ekscentričniji poltron. I u onim najgorim ideološkim vremenima talentovani nisu bagatelisani. Sada na njih niko ne okreće glave.

Kakav je tada Beograd bio?

• Sve što je u Beogradu postojalo i sad postoji u njemu sačuvano. Večni su i takvi hramovi kakav je, recimo, „Mekdonalds“. Čak i za vreme bombardovanja „Mekdonalds“ je najsigurnije sklonište u koje ljudi beže znajući da njega neće gađati. Samo da su što dalje od biblioteka. One su najrizičnije. Da ne govorim da je u to vreme bilo bolje grejanje. Bar ono centralno.