Medenica: Srbi se mole i za duše bezumnika

Piše: Mihailo Medenica

Ne mogu, kao hrišćanin, pravoslavac, svetosavac, nikako ne mogu da seirim nad sudbinom čuvene katedrale!

Ne mogu, jer gorela je moja Bogorodica Ljeviška – žalili je nisu!

Ne mogu, jer goreli su moji Sveti Arhangeli – žalili ih nisu!

Ne mogu, jer gorela je moja Samodreža – žalili je nisu!

Ne mogu, jer goreo je moj Devič – žalili ga nisu!

Ne mogu, jer gorelo je moje Zočište – žalili ga nisu!

Ne mogu, jer goreo je moj Hilandar – žalili ga nisu!

Ne mogu, jer gorele su moje crkve Svetog Nikole, Marka, Luke, Uspenja, Preobraženja…- žalili ih nisu!

Ne mogu, jer palili su mi Moraču, Ostrog – žalili ih nisu!

Ne mogu, jer žele da mi sruše Rumiju, krstionicu nad svetom vodom – žao im nije!

Ne mogu, jer su mi u klinskoj svetinji žive spalili krv i meso moje – žalili nisu!

Ne mogu, jer moje je sveto pravoslavlje vera nestajala u prokletim plamenovima zveri i vaskrsavala u beskrajnoj Božijoj milosti i ljubavi roda mog!

Ne mogu, jer čuo sam plač ikona – plaču detata je nalik.

Ne mogu, jer gledao sam gde padaju raspeti zvonici!

Ne mogu, previše je pepela oltara na mučeničkim rukama predaka- rađamo se i mremo grudi punih svetog pepela, krstimo se svetim garežom, pričešćujemo tinjavom naforom…

Ne mogu, gorele su svete mošti – žalili ih nisu!

Ne mogu, ubili su mi zveri Milicu Rakić, baš na današnji dan – požalili anđela nisu!

Ne mogu da seirim, potomak sam predaka i predak potomaka koje su ikone u ognju zaklele da vazda tužimo nad plamenovima kao svojim!

Ne mogu, jer u tužbalicama roda mog nema mržnje, nema kletve, nema ničega do čiste ljubavi prema Gospodu i veri u vaskrsenje!

Ne mogu, jer svaka staza roda mog vodi na Golgotu!

Ne mogu, jer nas niko do braće ruske požalio nije kada smo hodili Golgoti, nasleđujući raspeće ko zevetnu svetinju!

Ne mogu, vazda je Srbin, svetosavac, celivao krstove u plamenu ne mareći čiji su, moleći se za duše bezumnika!

Ne mogu, ničega u meni ne bi bilo predačkog i ništa za potomke ako bi mi se oči poradovale plamenu!

Ne mogu, jer žalili nas nisu jednak koliko je u nama bilo hrišćanske žalosti za njih!

Ne mogu, jer da ne žalim – žalio ne bih svoju Bogorodicu Ljevišku!

Nije njen plamen bio pun jeda, nit je kleo, niti zakukao…

Ognjene liturgije, žarne ispovesti i tinjave pričesti su nas zaklele da doveka budemo bolji od sebe, jer samo ćemo tako biti bolji od onih koji žalili nisu.

Njima su plamenovi svetkovine – nama su svetinje.

Njihovi su plamenovi oganj pusti – naši voštanice…

Njihovi su dlanovi sagoreli – naši utisnuti u svaki vreli kamen!

Svojim su krstovima potpaljivali oganj – raspećima smo ognjeve činili molebanima…

Ne mogu kao hrišćanin, pravoslavac, svetosavac da seirim nad tužnom sudbinom svetinje!

Šta da kažem Samodreži kad upita: „Zašto vaskrsavam ako si jednak onima koji žalili nisu?!“

Moje su ikone plakale za onima koji su prokleti da zaplakati ne mogu…