Mekregor je zapravo bio fenomenalan: Gledajte taj boks, kakav god da je, i videćete život

Ako Bog postoji i ako je on odgovoran za ovo što nazivamo svetom, svakako da nije imao plan da stvori savršeno mesto ni savršenog čoveka. U jednoj stvari mu se omaklo. U Mejvederovom bokserskom učinku.

Ovako o sebi neretko govori višestruki (15 puta) svetski šampion u pet različitih kategorija, nadobudni (zar nije svaki veliki bokser?!) Flojd Mejveder Junior, a stav o sebi i životu nije ni za aperkat promenio posle pobede nad MMA šampionom, Ircem Konorom Mekgregorom, u njegovom prvom bokserskom meču koji je – tako je bar doživljavano – trebalo da spoji dva velika fajterska imena i kroz taj sukob sve borilačke civilizacije odgovori na pitanje – ko je najjači čovek na svetu. Mejveder je zaokružio svoj bokserski „si-vi“ 50. pobedom, a u rubrici „porazi“ ostaće prazno polje.

Borba je bila u bokserskom ringu. Najplemenitija veština uz koju je Mejveder odrastao, a koja je Mekgregoru samo jedan od elemenata krvoločne oktagonske borbe za život. Dežurni cinici bi dodali i da je „veštački spektakl“ koji je Mejveder iskonstruisao da na kraju karijere zgrne još par stotina miliona (ni Mekgregor nije propustio priliku da mu to kroz kez spočita posle meča), jer je meč organizovala Mejvederova kompanija. U tim uslovima, ovo je bila borba Davida protiv Golijata, sve je bilo nacrtano da Mejveder sam sebe proglasi najjačim čovekom na svetu, pokupi svoje milione i otperja u zasluženu penziju.

U životu se retko dešava da David zaista pobedi Golijata, ali Konor Mekgregor je pokazao da ponekad David može da izdrži deset rundi u ringu. Kada se smire strasti i razočaranje većeg dela planete koji je očekivao čudo od MMA borca u epskom meču protiv neporaženog bokserskog šampiona, doći ćemo do zaključka da je ludi Irac zapravo bio fenomenalan.

U svom prvom bokserskom meču, prvom među uskim konopcima bokserskog ringa u kom je po sudijama čak imao više bodova u prve tri runde, nosio se sa Mejvederom i prkosio kladioničarskim prognozama da se takozvanim „pej per vju“ gledaocima neće isplatiti uloženi novac – da bi meč decenije gledali u udobnosti svog doma, Britanci su plaćali oko 25 funti, a Amerikanci čak 90 dolara (uz doplatu od deset dolara za HD rezoluciju) – a sve je moglo da se završi posle nekoliko minuta, da se Mekgregor nije privikao na boks pravila u dovoljnoj meri da borba potraje i preraste u jednu od najvećih i najvažnijih borbi.

Ilustracije radi, da se vidi o „vrednosti“ spektakla, karte za uživo praćenje meča u Las Vegasu su išle od 2.500 dolara, pa do najskupljih platinumskih mesta od 14.995 dolara.

Pobednik je dobio pobednički pojas od italijanske aligatorske kože sa kilogramom i po 24-karatnog zlata, 3.360 dijamanata, 600 safira i 300 smaragda.

Šareno i veselo. Nije džabe Don King, čuveni menadžer i promoter, mama i tata savremenog profesionalnog boksa, govorio da je ovaj sport savršeni rijaliti: „Ne možete naći bolji rijaliti šou, zato što je boks sačinjen od uspona i padova, borbe da se podigneš kada si na zemlji. Uzmite to simbolično i dobićete život.“

Kakav je to rijaliti bez nakinđurenosti i miliona, u ovom slučaju milijardi očiju uperenih u protagoniste zatvorene u malom prostoru u borbi za život.

A tog 26. avgusta i Srbi su konačno postali deo sveta. Svako u Srbiji je mogao – što su mnogi i iskoristili – da se probudi i da u isto vreme kada neko u Bronksu, Londonu ili Dubaiju bude posmatrač najvećeg sportskog spektakla (čak i bez „pej per vjua“).

Jer samo uz boks, kada je reč o sportu, i Srbi su istinski deo sveta. Možete li da zamislite nekoga da ustaje u tri ujutru da gleda Nadala i Federera i koliko je onih koji bi u Srbiji u pola noći gledali finale US Opena da ne postoji Novak Đoković? Da li bi se i koliko u Srbiji gledalo finale Svetskog prvenstva u basketu da ovo nije „zemlja košarke“? Kao što se i NBA gleda samo kada tamo igraju naši. U svim ostalim sportovima Srbi zapravo ne žele da budu deo sveta, već da pobede svet. A bude se i gledaju bokserske spektakle, iako odavno nema naših svetskih „profi“ prvaka poput Slobodana Kačara ili Mate Parlova.

U bivšoj Jugoslaviji sve je pucalo od šampiona. Parlov, Beneš, Puzović, Kačar, Simić, Vujin, Josipović… I uvek će se pamtiti meč Mate Parlova na punom stadionu „Marakana“ protiv Argentinca Migela Anhela Kuelja (meč za titulu šampiona sveta u WBC kategoriji) kada je postao prvi profesionalni šampion iz neke komunističke zemlje, kada je pobedu proslavio skokom u publiku. Ali oni će uvek biti naši Beneši, Parlovi, Kačari. Bokseri i borci. I to je to.

„Kako mogu da budem nacionalista, pa ja sam svetski šampion“, najbolje je to definisao Mate Parlov.

Jedino boks nosi tu univerzalnost – koje su svesni svi filmofili i ljubitelji sage o Rokiju, jer samo film o boksu može da osvoji Oskara.

„Bio sam toliko dobar da su morali da izmisle lik Rokija, belu sliku na ekranu, da se suprotstavi slici mene u ringu. Amerika je morala da dobije belu predstavu, bez obzira kuda to vodi. Isus, Wonder Woman, Tarzan i Roki“, govorio je veliki Muhamed Ali.

Uzani ring, klaustrofobična sredina, budi u čoveku iskonsku borbu za opstanak, najiskonskijim oružjem – pesnicom. Verovatno su prvi homo sapiensi jedni druge ćuškali tim za čoveka najprirodnijim pokretom, ko zna koliko je prošlo dok nisu došle toljage.

Filmska priča o Rokiju i životna priča Muhameda Alija – one su druga medalja ovog sporta, najviše promovisanog iz Amerike – upravo jer su čuvari „američkog sna“. Svi veliki šampioni (uključujući i glumca koji je igrao Rokija) dolazili su sa margine društva, razbijali uštogljene društvene strukture i postajali vladari svega, osim svojih sudbina.

Izvor: Nedeljnik