Mesto srpskog vaskrsa

Zašto je za Srbe bitno da znaju gde su i šta su Prebilovci? Ovo je kratka priča o jednom selu, o srpskom stradanju i vaskrsu.

Hercegovina. Dolina Neretve. Selo Prebilovci, od Mostara udaljeno trideset pet, od mora dvadeset, a od Čapljine pet kilometara. Mesto susreta naroda i vera. I mesto njihovog sukoba. Ako postoji neka verzija ovozemaljskog pakla, u Drugom svetskom ratu Prebilovci sa okolinom su prošli kroz njega. U pogromima tokom prvih meseci postojanja Nezavisne Države Hrvatske (NDH) nestajala su čitava srpska sela. Na najbrutalniji način uništavani su i tragovi o svakom prisustvu Srba na tim područjima.

Masovni pokolji stanovništva u donjoj Hercegovini počeli su na Vidovdan 1941. Ustaše su opkolile Prebilovce po Svetom Iliji. Oko 170 muškaraca uspelo je da probije obruč i preživi pokolj – ostali su, bez razlike u godinama, bačeni pod nož. Posle batina, mučenja i silovanja neki su ubijani na kućnom pragu, neki po ataru sela, neki na zelenoj reci Bregavi. Najviše njih bačeno je u jame. Mnogi i živi. Tih toplih avgustovskih dana zatirane su čitave porodice, zatvorene kuće, utuljena kandila. Za svega nekoliko dana uništeno je iznad 80 procenata predratnog stanovništva. Do 1994, imenom i prezimenom, znalo se za 606 ubijenih, mada je broj i veći. Preživeli muškarci i stari su se opet ženili. Dugo, dugo posle rata čekalo se na prvi ispraćaj u vojsku. Identično su prošli i pravoslavni žitelji susednih sela: Klepaca, Loznice, Tasovčića, Lokave, Opličića…

Zdrav razum čoveka bilo koje vere i nacionalnosti ne može razumeti ono što se desilo u Prebilovcima. Ljudi su najsurovije mučeni, vezani sprovedeni pešice po kršu do jama, kao jaganjci za klanje. Pogubljeni su nevini, samo zato jer su bili druge vere. Stratište se nalazi nedaleko od Međugorja, katoličkog verskog središta u koje svake godine hrle mase turista. Oni koji dolaze, međutim, ne dolaze radi poklonjenja žrtvama verskog rata, već radi hodočašća pred Bogorodicom koja se baš na 40-godišnjicu pokolja ukazala potomcima dželata. Jame su brojne i duboke, ima ih svugde gde su Srbi živeli.

Pun protivrečnosti, ovaj kraj tako postaje mesto gde svi stereotipi postaju stvarnost, gde je nerazumevanje razumljivije. Neobjašnjivo je kako u Prebilovcima, mestu gde se danas čovek može napajati gotovo monaškim mirom, prolilo toliko krvi, ključala takva mržnja, vladao takav strah, gotovo kao na sudnji dan. Neupućeni bi mogli reći da je to prošlost u kojoj niko nikome nije ostao dužan, da se bez osvrtanja moramo okrenuti zajedničkoj budućnosti. Međutim, pogromi iz 1941. zauvek su obeležili svest, i prošlost i budućnost Srba iz Hercegovine. Sve jame i krvave reke postale su međe.

Svaka prebilovačka kuća ima svoju mučnu priču. Od njih bi čitav roman mogao biti satkan, mogla bi se vući srpska stradalnička vertikala. Najupečatljivije priče neodoljivo podsećaju na roman „Nož”. Zaselak Grlić, kilometar udaljen od centra Prebilovaca, u brdu, sada je pust. Naziru se zidovi opustele kuće Lazara Banđura. Njega su sa ženom pogubile ustaše. Njihovog malog sina Vukašina, koji je preživeo prvi pokolj, više niko nikada nije video. Jedni su govorili da su ga pojele divlje svinje, drugi da je nekud odveden i pokatoličen… Kući Tripka Ćirića teško se prilazi. Naziru se ostaci kamene hercegovačke ograde. Trnje i granje savili se i srasli, teraju posetioca da se savije i on, kao da mu neka sila poručuje – na kolena! Miris staje zamenjuje miris šumskog cveća koje je načinilo tepih stazu. Odjednom, kao u bajci, iza trnja se ukazuje kuća od kamena. Bez krova, vrata i prozora. Okolo se čuju zvona krava koje su još na ispaši. Dom Ćirića spada u desetine onih u kojima se 1941. zanavek ugasilo kandilo. Domaćin Tripko Ćirić, njegova žena, 9 kćeri i najmlađi sin Slobodan umoreni su u avgustu 1941. Sestre Ćirić stradale za veru, isto onako kao braća Jugovići u Kosovskom mitu. Nije li ovo istorijska podloga za neki novi srpski mit i zavet, za upitnik o identitetu?

Brda sela Šurmanci, u čiju je jamu Golubinka bačeno više stotina Srba, vide se sa prebilovačkih brda. Spram sela živih stoji čitavo jedno selo mrtvih. Tako su blizu jedno drugog i opet tako daleko. Jame pune kostiju betonirane su 1961, sa željom da se zabetoniraju i svi duhovi prošlosti, sva zabranjena sećanja. Golubinka je otvorena 1991. Jedan od retkih Suhića koji su preživeli pokolj, pola veka kasnije, na pitanje koga ima u jami, govorio je u prezentu:

Imam majku, imam sestru, snaje, snajinu djecu, stričeve… 

Drugi, Ekmečić, kome su u jamu bačeni žena, dve kćeri i četiri sina, krišom je i ranije dolazio na jamu. U kameru Zdravka Šotre, koji je tada snimao dokumentarni film o stradanju hercegovačkih Srba, govorio je:

Tata, vadi nas, ne možemo više biti ovde. Vadi nas iz jame! To mi se vazda pričinjavalo. 

Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jame išle od ruku do ruku Prebilovčana, nekome od prisutnih kroz suze se otelo:

Evo rođače, primi, evo, đeca naša. Đeca naša! Pedeset godina u jami.

Ova rečenica Šotru je inspirisala za naziv filma „Evo naše dece”. Trifku Ekmečiću prepuklo je srce u grudima dok je na jami čekao kosti supruge koja je u nju bačena trudna. Istim putem kuda su poslednji put prošli živi, kosti su 1991. vraćene u Prebilovce. Otvarale su se i druge jame širom Hercegovine, potomci su želeli da se kosti mučenika smire. Kukauša gornja i donja, Bivolje brdo, jame u Hutovu, Vidonja, Poplat… Sve kosti, hiljada ustaških žrtava, sabirane su u hramu koji je počeo sa gradnjom u Prebilovcima, s ciljem da izraste u spomen-kosturnicu. Osveštao ga je tadašnji patrijarh srpski Pavle. Iste godine započeo je rat na prostoru Jugoslavije, a iduće i u Hercegovini.

U bele tvrđave mermera zaključajte nam dobro kosti, mogle bi mrtve ustaše da nam se napiju zdravlja, ne, ne verujte tišini što se umesto nas javlja.

Stihovi uklesani na spomeniku kneza Ognjena Ždrakanovića, prve prebilovačke žrtve 1941, pokazali su se kao proročki. Na udaru hrvatskih jedinica, u operaciji Čagalj 1992, srpski narod je proteran iz doline Neretve. Puste prebilovačke kuće izložene su pljački i paljevini, da se Srbi ovde više nikada ne vrate. Započeti hram je raznesen eksplozivom, a kosti mučenika najvećim delom uništene. Orgijanja je bilo i na seoskom groblju, gde su hrvatski  vojnici pucali u spomenike podignute žrtvama pokolja. U nekim grobnicama su palili kosti. Među napadačima je bilo i potomaka dželata iz 1941… Prebilovci su  u prvim godinama opusteli. Zgarišta su zarasla u korov, a mesto hrama obeščašćeno i pretvoreno u deponiju.

Činilo se da će dva puta ubijeni Prebilovci biti i zaboravljeni. Međutim, neke srpske porodice osmelile su se da se vrate u selo i uprkos svim teškoćama nastave život na svojoj uzoranoj ledini. Do danas ih se vratilo oko 70 i u Prebilovce se vratila nada. U selu ima i pravih staračkih domaćinstava, ali i onih kuća koja su pune dece. Obnavlja se i hram i spomen-kosturnica sa imenima Srba stradalih u ustaškim pogromima u dolini Neretve. Dok se broje u hiljadama, možda bi se u pomenik mogla upisati i sva moguća srpska imena. Prebilovci su danas mesto na koje sećanja ne smeju da izblede. Oni, neslućeno, postaju jedno od uporišnih tačaka srpskog identiteta. Mesto  gde se uprkos svim nedaćama život nastavlja, gde srpski narod uporno opstaje. Gde život trijumfuje nad smrću i ljubav nad mržnjom. Gde Srpstvo simbolično vaskrsava.