„Ми говоримо, јер они не могу“ – Прочитајте свједочанства Срба који су доживели злочине у рату у БиХ

1 min read

10 месеци ‎ ИН4С

У Њујорку се данас, у организацији Сталне мисије Републике Србије при Уједињеним нацијама, одржава панел дискусија „Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути“- свједочанства свједока и жртава рата у БиХ.

Њихове говоре преносимо интегрално:

Ранко Ристић је испричао да је рођен у Завидовићима. Мјесто гдје се историја понавља. У Другом свјетском рату сви Срби се прикључили Њемачкој, док се велики број Хрвата прикључио Хитлеровој Њемачкој. Један од жртава је био и мој прадједа, одвели су га у Јасеновац – Петар Ристић убијен од стране усташа у Јасеновцу. Ја сам рођен деценијама касније, васпитаван сам као Југословен. Нисам васпитаван да видим разлику. Најбољи пријатељи су ми били босански муслимани. Међутим 92 године када сам био у средњој школи све више графита могао сам да видим са нацистичком симболима и позивом на убиство Срба.

Ишао сам сам оцем и наишли смо на блокаде, извукли су оца и мене иза аута, држали нас на нишану. Наредили су да се вратимо у град. Када се мој отац пожалио, мој бивши пријатељ Сенад ставио је цијев на моју сљепоочницу и рекао – врати се или ћу да га убијем. Брзо смо се одвезли до куће, покупили смо моју мајку, брата и пса и отишли смо. Неколико мјесеци смо били у селу мог прадједе а онда су они почели да убијају и очистили су 30 села око Завидовића, а 7.000 људи је морало да се повуче.

Ово је моја баба тетка којој су откинуЛИ гркљан, када су завршили са њом отишли су до следећЕ куће Ранке Пантелић и њена судбина је била иста.

Преко 3.000 терориста Алкаиде је дошло у Босну. Убрзо смо видЈели резултат њиховог доласка. Ухватили су српске војнике, звали су се Благоје Благојевић, Ненад Пектовић и Бранимир Ђурић и обезглавили их.

После рата отишао сам у САД.

На почетку дискусије одржан је минут ћутања за све невине жрвтве у Босни и Херцеговини.

Скупу присуствују предсЈедник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Душанка Станић и њена сестра Светлана које су биле затворене у концетрационим логорима и свЈедочиле су о овом искуству.

Имала сам 8 година када је почео рат у Југославији, наше породице су заједно радиле, заједно су славиле. Нажалост једног хладног априлског јутра мајка ми је рекла да је школа отказана. Али мама ми је рекла да морам да останем код куће и да се играм са сестрама. Нисам схватала да смо ми били мањина. Били смо заточени у кући, јели смо храну само ону коју смо имали код куће. Са осам година сам покушала да схватим шта се дешава. Група војника дошла је пред нашу кући у црним униформама и један од њих је уперио пушку у мене. Он је нишанио у мене и држао упререн пиштољ и натјерао нас да уђемо у комби. Нисмо знали гдје идемо.

– Одведени смо у школу гдје смо били присиљени да будемо у школи. У наредна три дана нисмо добијали никаву храну. Они који су били дуже једно кувано јаје и мало парче хљеба. Била сам гладна, изнурена.

– Чула сам да ће да нас баце у јаму као што су радили у Другом свјетском рату. Чула сам од баке како су мучили Србе и бацали их у јаме, и сада смо пролазили кроз исто.

Били смо у концентрационом логору без представе о томе шта ће се десити. Војници су дошли да нас муче. Поређали би нас за стријељане и питали мајке да ли желе да оне и дјеца буду први. Касније сам сазнала. Урезивали су крстове на њиховим тијелима. Живјели смо у Санксом мосту тако да сам мислила да могу да почнем нови живот, чак иако је то била територија коју су држали Срби гранате су били моја успаванка. Бошњаци су ишли у школу са нама. Један од Бошњака када сам ишла у школу рекао је млађем _ хајде да је силујемо. Била сам брза а он је храмао и успјела сам да побјегнем. Живјела сам у траху сваког дана.

У октобру 1995. наш град је поново био нападнут. Успјели смо да побјегнемо са кочијама – жене дјеца и старији. Био је октобар, живјели смо напољу. Ја сам била бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам прошла у дјетињству. Доик нисам напунила 11 година грчке породице су нас примиле и смјестиле у своје домове. Тек тада сам схватила да дјетињство треба тако да избледа. Схватила сам да ипак има добрих људи и има наде.

Светлана Станић је испричала о свом искуству и својим страховима које је доживјела. Ова сјећања су 30 година касније са мном. Ратови за собом остављају жртве на свим странама и ми смо свједоци тога. Породице су оне које плаћају ту крању цијену. Имао трауме које нас прате. Срећни смо зато што смо преживјели, има оних који то нису успјели. Као мајка троје мале дјеце не могу да им објасним шта су све моји родитељи преживјели да би нас сачували.

Оно што смо ми постигли јесте да признамо патњу свих жртава који су као и ми искусили рат.

Панел дискусија почиње у 16 часова.

Подсјетимо, у четвртак, 23. маја, у Њујорку ће пред Генералном скупштином Уједињених нација бити гласање о резолуцији о Сребреници. Наша делегација, на челу са предсједником Србије Александром Вучићем, покушаће да се колико год може одупре документу који има намјеру да на леђа Србије стави етикету геноцидне државе.

– Одговорићу им снажно и онолико храбро колико храбрости има. Све што имам храбрости, знања и снаге одговорићу им. И одговорићу им истинито. Одговорићу им, борићемо се. Наш народ није геноцидан народ – порука је предсједника Србије Александра Вучића.

Извор: Новости

Подјелите текст путем:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

36 thoughts on “„Ми говоримо, јер они не могу“ – Прочитајте свједочанства Срба који су доживели злочине у рату у БиХ”

Dal je moguće da niko neće odgovarati za ove jezive zločine nad Srbima?

Слични текстови

36 thoughts on “„Ми говоримо, јер они не могу“ – Прочитајте свједочанства Срба који су доживели злочине у рату у БиХ”

Оставите одговор Одустани од одговора