Mihailo Medenica: Ništa tužnije…

Ništa tužnije no kad livade ostare.

Gradina je bila najlepša đevojka od svih livada na deset brda.

Nema kozbaša i kosača koji joj se nisu udvarali.

Dolazili su iz daleka samo Gradinom da kose i da je prose, ostavljajući svoje nekoševine u plaču.

Odrastao sam na toj livadi.

Na vrhu imanja, dva vrela na njoj, vetrovi su tu dolazili da počinu…

Svukud su bukove krošnje povijali ali tu, na Gradini, ni cvet da zatreperi.

A, cveća najmrisnijeg. Planinsko tamjanište.

Da uzbereš i iz šake da okadiš…

Retko se kosila, konji su tu puštani na ispašu i deca da uzrastu.

Porasti se moglo i drugde, ali uzrasti čini mi se samo tu.

S kraja jedna kruška, divljaka, bogonikla- za pričest.

I zukvi, onoliko. Prerode pa popadaju i skotrljaju se niz gradinske strane daleko dole, ka džadi…

S Gradine se videlo sve.

Kad se anđeli sviju oko Komova ko rojevi leptira, i kad Gospod pođe više Lovćena da odmori.

Dole bratstvenička crkva na Crkvinama i praotačko groblje kraj nje.

I moje ime na grobu. Prađedovo, meni bastalo najviše, vele.

Brinuli su roditelji gde smo dok se ne glasnemo s Gradine.

Niko nas sa nje nije požurivao doma.

Neka dece na metohu…

A, šta rđavo da nam se dogodi tu gde se vetrovi gnezde i gde je Gospod s nama detinjio…

Ništa tužnije no kad livade ostare.

Mila ostajnica, zborana i povijena.

Oslepela zagledana put prtine čekajući nas…

Istočila vid i izgubila sluh.

Prtinu presrelo papratište i okamenilo, svezalo je u bugakije mrene…

S mrakom smo stigli krijući se ljutići i trnu, koprivi na straži…

Nekud uz groblje lešnika i zove.

Ko tuđini, sve koraci krišom da nas rasuta vrela ne odaju.

Da joj se glasnemo pa da potrčimo, al čuti neće, ni videti, istočila je oči čekajući da se vratimo, mila ostajnica.

S mrakom smo stigli, svici su je uzeli pod ruke da je pridignu koliko može na svele cvetove, no…

Zborala se i povila Gradina, zaludu svici, zaludu se ostareli vetrovi trgli, ne mogu jače od lahora…

Kad ostari i umre livada čekajući…

Šta je još živo u nama kad se prađedovinom zori i zulumćari papratište..?

Da je u nebo povijemo da počiva, od neba je…

Ostala je da nas sačuva kad se sebe zaželimo, ali..

Došla brda da nam izjave saučešće, javili svici i skakavci.

Krenule hajke trna i kopriva, čuli su…

Šta smo kad nam livade umiru i čemu vredimo kad smo metohu nemiri a ne živi manastiri?!

Kajno i bedno uzmičemo, sileći noć da nam jatakuje.

Ostala su brda da leleču i tuže.

I ona kruška- divljaka ko raspeće Gradine.

Šta smo ako nas prađedovina ne poznaje?!

Kud smo to pošli ako nas livade ostanu željne?

Kud je to sutra ako ga nije zadojilo juče?

Šta smo- ako se o svoje stope saplićemo noseći korake za broj manje…

Ništa tužnije no kad livade ostare i umru, a mi doveka žive nekoševine…