Mihailo Medenica: Tako ruski, tako srpski…

Jutro ko jutro u Donjecku: mraz, loša kafa, dobri ljudi, vrisak granata i tišina.

Ukrajinci su gađali čitavu noć. Na sreću većinom su promašivali. Nas. Na nesreću negde su pogodili…

Jutro ko jutro u Donjecku, put ko put, zapravo rupe ko rupe i nešto puta što se zapatilo među njima.

Svakom rupom loša kafa eksplodira u praznom stomaku, pancir se useca u ramena, prokleto teško kljuse…

Vredi li sve? Jedino pitanje koje se u Donjecku ne postavlja, naravno da vredi, naročito ovog jutra i ovim rupama ka nekadašnjem aerodromu.

– Mogu li barem šlem da skinem, šta će mi u kolima..?- tupavo pitam jednog od Spartanaca, njihov sam gost danas.

Pretrča pogledom po retrovizoru: „A, treba li ti glava u kolima?!“, dobro, dakle ne skidam šlem…

Tišina ubija, ne granate, od njih se „samo“ gine, a ne znam šta glasnije dobuje od ta dva..?

Artjom je legenda, zaista jeste. Komandant „Sparte“, možda i najčuvenije jedinice u Donbasu.

Evo se deveta godina ratovanja vuče za njima, od prvog dana su tu, od prvih bitaka, od prvog juriša na aerodromu.

Tu je počelo sve, prva krvava borba, prve žrtve, prvi besmrtnici, prva velika pobeda naroda koji je samo želeo da bude svoj na svojemu.

Tako ruski, tako srpski…

Artjom je sabrat Motorole i otac Žuge, prethodnog komandanta, besmrtnika, heroja Ruske federacije.

Preuzeo je komandu nad grobom komandanta, to je poslednje što je želeo. Nad sinovljevim krstom poneo je i svoj i njegov…

– Dobro jutro, dobrodošli, Bog s vama…- kratko i škrto pozdravlja. Nije Artjom čovek velikih reči već velikih dela. Poštujem ljude o kojima govore, a ne koji govore.

Mogli smo da sednemo na kamen, gledamo nekud gde prestaje Rusija i počinje nebo, ako igde prestaje, i ćutimo.

Za priču sasvim dovoljno.

– Tu su, da je tiho čuli bi nas…- ne pitam ko, znam na koga misli, oni što zverski i besomučno tuku po gradu. Promašuju, pogađaju, uvek negde pogađaju…

– Moj ratni put? Moj ratni put je put onih koji su dali živote za slobodu, ja u toj priči ne postojim, nisam važan…- izlazimo nakratko iz zaklona, na sunce, prija, na ruševine nekadašnjeg aerodroma, novog terminala…

– Od bitke za ovo parče zemlje na kojem stojimo, svih potonjih bitaka za koje ste čuli i niste, pa evo sve do danas i dokle bude potrebno, to je ratni put „Sparte“, nema tačke, samo zarez na kratko i nove stranice stare priče…- nadvio se nad nama ko avet skelet aerodromske zgrade.

Ko nezasita zver vazda gladna ljudskog mesa.

Sablasno.

– Uzalud im šalju i vojnu tehniki i instruktore, srce i dušu niko ne može da im pošalje! Ne pobeđuje oružje, pobeđuje čovek, slobodan čovek koji se ne plaši smrti. Smrt nikada nije bila velika cena za slobodu, nikada…- reči čoveka koji je baš za tu slobodu dao sina, dao tolike sinove jer svakog borca „Sparte“ baš tako doživljava, tako sa njima govori, tako gleda u njih…

Da, lice, oči ovoga čoveka, mir koji njime vlada, jesu ono što zaista učini da pred njega staneš mirno.

Ne mirno poslušno, sa strahom, pod komandom…mirno kao pred ikonom.

Ni traga mržnje, krvi, ponora osvete, bilo čega u njegovom pogledu osim mira. Mir čoveka pomirenog s Bogom i sa sobom. Mir pobednika…

– Rekao sam, ponoviću: mi znamo za šta se borimo- za ono što nam je Bog dao a to ljudi ne mogu da oduzmu…

Moj sin je poginuo tokom spasavanja ranjenika, civila, u Volnovahi. Tokom takozvanog primirja. Mi nikada ne bismo, niti smo, opalili metak na njih kad izvlače svoje ranjene, civile, kada je na snazi takozvano primirje koje je uvek značilo da naše oružje zaćuti a njihovo reži, laje, ujeda, kida…- mir u pogledu, glasu, pokretu, mir u nemiru svud oko nas.

Nije pametno dugo biti van zaklona, no šta je zaklon do grobnica u koju sedneš i čekaš..?

Sramota je pokazati strah pred ovim ljudima. Ne hrabrosti radi već zbog toga što su se svi rasporedili na otvorenom da čuvaju ovu šuplju, ćelavu glavu za koju je nemoguće naći dovoljno veliki šlem.

Gađaju, ne prestaju, zemlja kao da stenje, divlja svaki kamičak na njoj, no šta je to do sasvim obično jutro u Donjecku, ovde na čistini van grada… Artjom gleda put pravca odakle Ukrajinci tuku, pokazuje rukom da stanemo nekud iza njega kao da je planina iza koje ćemo se skriti i počinuti.

I jeste, svako od ovih besmrtnih smrtnika jeste, isti je mir u pogledu ruskog i srpskog borca. Mir pravednika.

– Znate li koliko vas poštuju u Srbiji? Znate li da malo ko ne zna za „Spartu“, za svaku od legendarnih jedinica koje su zbrojile ljude čiji su ratni putevi mirne staze svakoga od nas.

Danas Rusi ginu da bi slobodan čovek živeo. Svaki! Ma gde bio. Tako ruski, tako srpski…

– Pođimo. Ne zameri, nije zbog mene već zbog vas, blizu su…- prijalo je sunce, više nego spokoj zaklona jer šta je ovde zaklon, do Bog i svod nebeski.

Idealizujem i Artjoma i čitavu borbu ruskog naroda?

Ne, samo svedočim istinu, živim ideale svakog minuta sa ovim divnim ljudima.

– Srce i dušu niko ne može da im pošalje, kako onda da pobede…- protrčao je rečima još jedared istu misao, tačnu misao. Kratko i šturo, nije čovek reči, reči su za ovoga čoveka.

Reči svakoga ko barem na minut zastane s njim.

Čovek koji je nad grobom sina poneo i svoj i njegov krst.

Čitav grob, sve grobove palih iz „Sparte“…

Ostao bih čitav dan no komanda je jasna: na liniji vatre što kraće, još da ko zna gde je ovde početak i kraj te linije?

Još koji pogled ispod oka na ovu nezasitu zver što se nadvila nad nama. Koliko je ljudi dovoljno da nahrani prokletu skelet? Sve ovdašnje skelete?

Koliko Artjoma, krstova svojih sinova i svojih?

Koliko je nemrira dovoljno da u pogledu bude samo mira..?

– Pozdrav bratskoj Srbiji! Hvala vam za ljubav, Bog s vama…- zagrlili smo se i rastali.

Na sigurnom sam, on je već nekud put same linije fronta, tamo gde prestaje Rusija i počinje nebo.

Tako ruski, toliko srpski…